„Priviđenje ovih lica u masi...peteljke na vlažnoj, crnoj grani...“ U doba kada je čitanje za mnoge mrtve duše postalo teret, iako je privilegija, zanimljivo je štivo Hansa Magnusa Encensbergera, „Umetnici preživljavanja“ (prevele sa nemačkog Mirjana V. Popović i Maja Anastasijević, izdanje Lagune, 2020), jer se bavi piscima koji se nisu odlučili za dobrovoljnu smrt, već su – preživeli. Preživeli sve – diktature, izvođenja pred streljačke strojeve, lažna suđenja, doušnike, bedu, glad, često usamljenost i – nastavljali da pišu. Književnost je za njih bila sjaj smisla i onda kada se godiinama, decenijama, sabijeno vreme crnilo oko njih, a duboka tuga bila im jedini ispovednik. Jedan od njih, preživelih uprkos svemu, Josif Brodski (1940-1996.) u Njujorku je rekao prijatelju: „Loš sam ja Jevrejin... Nisam se borio za Jevreje, već za jezik. Za mene je jezik, tačnije poezija – jedino božanstvo.“ U Rusiji, izbačen je iz škole, radio je kao mašinista, zatim u mrtvačnici, na brodu... Kad je prvi put uhapšen, KGB mu je zapretio proterivanjem u Sibir. Ali puste obale njemu behu tako bliske i poznate, baš kao i Borisu Pasternaku(1890-1960.) pesniku, koga je, nekim čudom Staljin poštedeo, a Pasternak je od 1946. do 1955. radio na svom prvom i jedinom romanu, „Doktor Živago“. Još davnih dvadesetih, spominje ga Cvetajevoj, u Moskvi. Kad je završio „Živaga“, predao je rukopis kuriru koji ga je nosio na zapad, jer u Rusiji nije mogao biti objavljen i rekao mu: „Imate poziv na moje pogubljenje.“ Prvo rusko izdanje pojavilo se u zavereničkim okolnostima, u Hagu, kod izdavača naučnih publikacija, Mutona. „Ispostavilo se“, kaže Encensberger, „da ga je finansirala CIA.“ Pasternaka je 1958. stigao i usud Nobelove nagrade. Posle prihvatanja, prisiljen je da je odbije, jer je Politbiro pokrenuo žestoku huškačku kampanju protiv njega. Na fudbalskom stadionu, jedan fanatični funkcioner urlao je pred četrnaest hiljada slušalaca: „Čak ni svinja ne radi to što je učinio Pasternak. Okaljao je zemlju čiji hleb ždere.“ Pasternak se obratio Nikiti Hruščovu: „Možete me streljati,prognati, učiniti šta hoćete. Ja vam praštam već sada. Ali ne prenagljujte ni sa čim. To vam neće doneti ni sreću ni slavu. Znate da će jednog dana ionako morati da me rehabilituju.“ I ovog puta, Pasternak je bio u pravu. Rehabilitovan je 1987. i posthumno ponovo primljen u Savez književnika. Boris Pasternak je umro od raka 1960. u Peredelkinu. Nobelovu nagradu je kasnije, umesto oca, primio njegov sin Jevgenij.

Gertruda Stajn (1864-1964.) preživela je oba svetska rata tako što se bukvalno sklanjala od njih. Kada je 1903. otvorila salon u Ri de fleris, u Parizu, tu su dolazili Pikaso, Matis, Brak, čije je slike kupovala po bagatelnoj ceni. Svraćali su i Apoliner, tvorac Kralja Ibija i patafizike – Alfred Žari i Maks Žakob. Stajnova je Prvi svetski rat provela sa partnerkom Alis B. Toklas na Majorki. Kad se vratila, nastavila je sa skribomanijom, govorila „pomislite na Šekspira i mene“ i u salon su joj sada dolazili i Hemingvej, Dos Pasos, Ezra Paund, T. S. Eliot, Skot Ficdžerald, Kokto...Tristan cara nije odobravao njen „megalomanski egoizam“, Hemingvej joj je poslao knjigu sa posvetom bitch is a bitch is a bitch, što je aluzija na njen najslavniji stih rose is a rose is a rose. O ubijanju evropskih Jevreja se nije izjašnjavala. Drugi svetski rat provrela je u Kilou, mestu blizu švajcarske granice. Tih godina, Pikaso je u razgovoru sa američkim navinarom Džejmsom Lojdom, bio iznenađujuće jasan: „Gertruda je bila fašista. Oduvek je bila slaba prema Franku, a za Petena je pisala govor.“ Za razliku od nje, Kolet (1873-1954.), temperamenta devojka iz burgundske provincije, u Parizu se vezala za duplo starijeg Vilija, koji joj j ukrao autorska prava za prvu seriju romana o Klodin, izeo joj novac, varao je i preneo joj sifilis. Ali, Kolet beše nezaustavljiva, otvoreno je pisala o ženskoj požudi, priznavala otvoreno svoju biseksualnost, plesala u varijeteu, bila novinarka i pisala narednu njigu koja je rasplakala do ganutosti – Marsela Prusta.Tri puta se udavala i jedini srećan brak bio je treći, s Jevrejinom. Pod nemačkom okupacijom nije bila uznemiravana, čak joj je pošlo za rukom da oslobodi muža iz zatvora, sakrije ga i pobrine se da preživi.

Prvi i za sada jedini mađarski laureat Nobelove nagrade, Imre Kertes (1929-2016.), „pomisao na slavu smatrao je samozadovoljavanjem senilnih“, a besmrtnost smatrao „jednostavno smešnom“. Pošto je preživeo Aušvic i Buhenvald, pisanje je za njega bilo „jedini mogući odgovor kako preživeti posle preživljavanja“. Jednom je izjavio: „Možda sam počeo da pišem da bih se osvetio.“ Bio je večiti – mentalni azilant. „Odavno više ne tražim ni zavičaj ni identitet. Drugačiji sam od njih, drugačiji od drugih, drugačiji od sebe.“ Za vreme komunističke vlasti njegovo objavljivanje nije dolazilo u obzir. Ipak, uporno je pisao roman „Besudbinstvo.“ Nije imao novca. Dugo je živeo od svojih prevoda dela Šniclera i Hofmanstala. Ponekad je čak bio prisiljen da piše libreta za muzičko pozorište. Mađarska opereta je cvetala u vreme komunističke partije, koja je, iz razloga propagande, želela da se pobrine za dobro raspoloženje u narodu. Imrea Kertesa mi cenzura ni siromaštvo nisu ometali. Pažljivo je pratio šta će se dogoditi posle pada komunizma i primetio: „Pitao sam se kako će se ljudi postaviti prema padu komunizma i pobedi demokratije i pažljivo sam ih slušao. Njihove priče su bile pune laži. Društvo koje obiluje potkazivačima, ne menja se od danas do sutra.“

Isaka Baševisa Singera (1902-1991.) Encensberger upoznao je u Njujorku, na Trgu J, u redakciji lista Džuiš dejli forvard. Singera je zatekao u starinskoj fotelji, bele kose. Razgovarali su na engleskom. Singer je Njujork okarakterisao kao „grad s podivljalim mozgom“, dodao da je napisao oko sto pedeset kratkih priča i nasmejao se: „Poput istočnjačkog oca s haremom punim žena i dece, i ja ih sve volim i sve su mi dragocene... Da sam poslednji čovek na svetu koji govori jidiš, i dalje bih pisao na tom jeziku, jer mi Jevreji patimo od mnogih bolesti, ali gubitak pamćenja nije jedna od njih.“ Nije izgovorio ono što mu se čitalo u pogledu – da je memorija jedan oblik ljubavi. Smatrao je da savremena književnost pati od tri rizika: „Najveće opasnosti koje vrebaju jednog pisca su ideja da mora da bude sociolog ili političar, pomama za novcem i bolesna potreba za priznanjem, kao i zamke tzv. eksperimenralne književnosti, koja je pisanje učinila sumornim, pretvorila ga u neku vrstu ezoterije i lišila draži...U najboljem slučaju umetnik može da bude samo sredstvo da se izvesno vreme zaboravi ljudska nesreća...“

S obzirom da Encesberger ima preko devedeset godina, mnoge od onih o kojima piše, stigao je i da upozna. Jedna od njih je i Ana Ahmatova (1889-1966). Decembra 1964, nepristupačna, gotovo mitska kraljica ruske poezije, ponosna, „više Junonine nego Venerine lepote, u dugačkoj haljini, u znak zahvalnosti za nagradu Etna-Taormina, deklamovala je nekoliko svojih stihova“. Encensberger je sedeo u somotskoj fotelji boje višnje, obuzet i oduzet i nije smeo da se tokom večeri Ahmatovoj uopšte obrati. Ahmatova je delovala kao hrabra i odvažna, nepodmitljiva, govorila sa zastrašujućom inteligencijom. I dalje su bleštale njene oči „snežnog leoparda“ o kojima je pisao Josif Brodsi. Iako je kao Ana Gorenko rođena i rasla u Carskom selu, letnjoj carskoj rezidenciji, a leta provodila na Krimu, već sa jedanaest godina uzima pseudonim Ahmatova – piše poeziju, Puškin joj je zvezda vodilja, a to se ni najmanje ne dopada njenom ocu. Život posle revolucije beše joj sumoran. Prvog muža, pesnika Gumiljova, od koga se bila rastala, streljali su zbog „kontrarevolucionarnog delovanja“. Drugi muž stradao je kao žrtva čistki i preminuo u radnom logoru u Vorkuti. Njen sin jedinac, Lav, više puta je hapšen i tek se 1956. vratio iz Gulaga. Nju nisu štampali. Godine 1946. izvesni Ždanov, sekretar CK za kulturu i ideologiju, izjavio je: „Ahmatova je pobesnela gospođa koja se baca od budoara do molionice. Ni monahinja ni bludnica, nego tačije, bludnica i monahinja, kod koje je blud pomešan s molitvom.“ Posle ovoga isključili su je iz Saveza pisaca. Živela je bukvalno od „hleba i čaja.“ Svoje pesme je učila napamet i spaljivala rukopise. „Ruke, šibice, pepeljara – lep i mučan ritual“, opisuje Lidija Čukovska tu scenu. Pa ipak, Ahmatova je nastavila da piše i uspela je da nepobeđena preživi taj dvadeseti vek, „vek vukova“, kako ga je nazvala Nadežda Mandeljštam. Baden kaže da ovaj svet oko nas nije izvorno ostvarenje, nego njegovo polomljeno obličje. Zato ove košmarne sudbine o kojima Encensberger piše često imaju u svom podtekstu i neku lepotu s tajnom, moć onih koji nisu odustali, nisu se predali, prozirni do kraja, kao deca, osuđeni na patnju u pseudo vremenima u kojima će zauvek ostati nepoznata sveta „temperatura nadahnuća.“

Autor: Sanja Domazet
Izvor: Politika