Kako biste se osećali kada biste dobili pismo i saznali da ste od svoje praprapraprababe nasledili zamak? Naravno da biste poleteli od sreće. Ali, pismo sadrži tri zadatka i treći se čini najtežim. Da li biste tada prihvatili izazov? Sigurno biste razmislili. U slučaju veštica, želje i volje starijih veštica se moraju ispoštovati. I Vesela Nika to zna. Kako će se Vesela veštica Nika snaći? Da li će naći načina da ispoštuje zadatke, a da ostane neprimećena? Da li će neko shvatiti da je Nika, u stvari, veštica? Odgovore saznajte u romanu Lele Stojanović „Vesela veštica Nika“ zbog kojeg ćete se zapitati da li veštice žive među nama. Možda će neki od vas pokušati da naprave neki projekat sreće poput Nike. Nikad se ne zna. Za sada je sigurno, da se nećete odvojiti od ovog romana dok ga ne pročitate od korice do korice.

Ali, kako pronaći logično objašnjenje za zadatke koje je praprapraprababa, Vesela Dobrica, ostavila Veseloj Niki? Kako da ostali stanovnici grada ne primete ko je, u stvari, Nika, kada se ispred nje nalazi sledeće:

1. Da uvek bude ono što jeste.
2. Da živi u zamku.
3. Da ispuni zadatak od čijeg izvršenja zavisi budućnost svih dobrih veštica na planeti Zemlji (kao i cele ljudske rase). Kako rešiti zadatak ako nije naglašeno koji zadatak rešiti? Kako naći rešenje ako nije formulisan problem? Razmišljanje je moglo dovesti samo do jednog rešenja…

Kako će se Nika snaći u novim uslovima koji uključuju i posećivanje frizerskog salona? Kako će nastati muzičke stepenice? Kako će Nika zahvaljujući rođaki Metalini shvatiti svoju posebnost? Odgovore na sva ova pitanja nudi roman „Vesela veštica Nika“. Za trenutak, taj trenutak čitanja, će sve što nam je znano postati skeptično i magično. Počećete da se sećate i uočavate stvari i pojave oko vas. Možda, ali možda će oni najhrabriji naći svoj zadatak, poput Nike.

P. S. Cilj svakoga od nas bi, sigurno, trebalo da bude fokusiran na prvi i treći zadatak koji je dobila Nika. Da uvek budemo svoji. Da pronađemo naš zadatak. Da pronađemo svrhu našeg postojanja. Ako budemo malo mudri, poput praprapraprababe Nike, možda ćemo i bez pisma shvatiti da bi trebalo svakog dana učiniti srećnima ljude oko sebe. Zato bih ovaj roman preporučila prvenstveno odraslim osobama kako bi se podsetile svrhe postojanja. Svrha postojanja nije žurba i nemanje vremena ni za šta. Svrha postojanja je zastajanje umesto požurivanja, osluškivanje umesto pričanja unedogled (žaljenja na sve pa i na vremensku prognozu), šetnje umesto užurbanosti. Ova knjiga će svakoga od nas podsetiti šta je ono što nas dugoročno može učiniti srećnima. Preporučila bih ovaj roman i svoj deci, svima onima kojima prethodno navedeno i nije važno. Svima onima kojima je igra i radoznalost ispred obaveza.

Izvor: uciteljicajelenastosic.blogspot.rs