Uvereni u preobražavajuću moć bajke, brojni književnici s početka dvadeset prvog veka stvaraju dela s duboko utisnutim autorskim pečatom upravo u duhu ovog žanra. Njihova dela namenjena deci, a složenim alegorijskim, duboko etičkim značenjima upućena i odraslima, nude nam čvrsto obećanje da su dobročinstvo i ljubav tolika čuda da se veća čudesa ni u vremenu vrtoglavog tehnološkog napretka jednostavno ne mogu izmisliti. Jedno od dela koja se zasnivaju na čudesnom i koje u nama bude nadu da se narušeni prirodni poredak i sklad čoveka sa prirodom može vaspostaviti, jeste i novoobjavljeni roman „Malo zeleno drvo“ književnice Seline Lovren.

Dinamična, višeslojna radnja ovog romana koji za moto ima čuvene stihove Vaska Pope Volela bih da imam / Jedno malo zeleno drvo / Da ulicom trči za mnom odvija se u bukoličkim, katkad i nestvarno lepim i živim predelima kroz koje, u nizu epizoda, ka srećnom kraju, sa sve brojnijom i šarolikijom družinom, hita devojčica Maja. Junakinja koja će uz pomoć neobičnih prijatelja savladati niz iskušenja, pronaći lek za bolesnu majku, spasiti šumu i spoznati da je ogoljavanje prirode u bliskoj vezi sa opustošenjem ljudske duše, kao da istovremeno obitava i u stvarnom i fantastičnom svetu. Zahvaljujući majčinom umetničkom daru i neobično brzom rastu Majine neukrotive kose koju prodaju u gradu, devojčica mirno i skromno, ali u izobilju osećanja i doživljaja, živi na obodu šume, daleko od buke i besa savremenog doba.  Baš kao u usamljenom i sanjalačkom biću malene junakinje, i sve drugo u ovoj knjizi ravnopravno postoji u zajedničkom svetu: i vile, i drevne kornjače, i mudri starci, i hitro drvo, i bubice, i kamen koji menja oblik, i oblak koji opustošenoj zemlji daruje živototvornu kišu. Sve to se kreće i lebdi, i sve je podjednako potrebno i važno – i ono što je stvorio Bog i ono što su svojim rukama i svojom maštom stvorili ljudi, a u to nas bogatstvom svojim likovnih predstava uverava i ilustrator ove knjige, Aleksa Gajić.

Sigurni smo da će i mali, ali i oni iskusniji čitaoci, uz ovo bajkoliko štivo koje nas opominje koliko smo se, narušavajući prirodnu ravnotežu, udaljili od vlastite čistote, i sami steći svoje malo zeleno drvo i da će ono zauvek biti njihovo. Ono će nas u stopu pratiti kroz začarane prostore, ali i kroz vrletne, besputne predele. Kadgod zatreba, nežno će zatreperiti  svojim listićima, nenametljivo nas podsećajući da ljubav, samilost i požrtvovanje mogu zaceliti sve ozlede, čak i one koje smo sami sebi naneli. Ili će nam, kad se pokolebamo, ohrabrujuće klimnuti svojom krošnjom: da, tačno je, od propasti nas mogu spasiti samo oni koji veruju u oba sveta – u svet i u razgranati san o njemu.

Autor: Olivera Nedeljković