Nagrađivano delo Irene Valjeho „Zapisano u beskraju“ jeste zapravo knjiga o nastanku knjige u antičkom svetu i mnogi je kritičari i čitaoci smatraju malim remek-delom koje nam donosi istoriju onoga bez čega danas mnogi od nas ne mogu da zamisle dan, a kamoli život. Neki od kritičara su čak nazvali Irenu izuzetnim filologom koji piše poput anđela i „svoj dijalog s čitaocem pretvara u književni praznik“, te ne čudi što je ova knjiga prevedena do sada na više od trideset jezika širom sveta. Njeni junaci nisu samo drevni, usmeni pripovedači koji su stvarali prve priče, pa ljudi koji su se dosetili da obrade papirus i omoguće zapisivanje tih priča, a nisu ni samo pisci i književnici, već i ilustratori, prepisivači, prevodioci, bibliotekari, prodavci, knjižari i učitelji koji su o njima predavali, i svi oni iz dugog lanca osoba koje su se borile da zapisane reči prodru kroz vekove i opstanu do današnjeg vremena, pa i do budućnosti, jer Valjeho veruje da će knjige opstati i da neće nestati pred najezdom novih naraštaja koji se ne odvajaju od ekrana i tehnologije.

Neobično ljupkim rečnikom protkanim poetskim dahom, šarmantnim osećajem za šalu i rečenicama ušuškanim u pripovedačku toplinu, autorka otpočinje svoju zavodljivo tečnu besedu od drevnih egipatskih faraona koji su slali tragače na sve strane sveta ne bi li ostvarili san o sakupljanju svih knjiga na planeti u jednu sveopštu biblioteku, koja bi kao takva služila njihovom narodu kao neprocenjiva riznica znanja, iskustava i mudrosti. U legendarnoj Aleksandriji Marko Antonije je Kleopatri, da bi je osvojio, darovao 200.000 tomova za Veliku biblioteku. Njen osnivač Aleksandar Makedonski, koji je u svojim osvajačakim pohodima išao i 25.000 kilometara daleko od svog doma, i usput podigao još više od 70 drugih gradova, spavao je s primerkom „Ilijade“ ispod jastuka, te se može reći da su njegova slavna osvajanja bila nadahnuta jednom knjigom i njenim mitskim junakom Ahilom. Valjeho će nas sprovesti i kroz biblioteke u Oksfordu u koje svakoga dana stiže čak po 1.000 novih publikacija i gde u cilju očuvanja knjiškog blaga važe pravila stroža od crkvenih. Povešće nas i u Asurbanipalovu biblioteku u legendarnoj Ninivi gde je pronađeno preko 30.000 glinenih pločica kojima čak ni silni požari, a ni zub vremena, nisu mogli da naškode. U plamenu su, štaviše, postajale čvršće i dugovečnije.

Nadmoćni i perfektni prevod Dragane Bajić dovešće nas i do Šampoliona koji je odškrinuo vrata egipatskih misterija uspevši da odgonetne hijeroglife. Potom pratimo i razvoj zapisivanja teksta na koži, drvetu, papirusu, pergamentu, svicima, a potom i papiru, i onda sledi vrhunac u vidu otkrića štampe. Knjiga nas vodi i kroz vreme kada su reči bile krilate i kada su putujući pevači i pripovedači bili pokretne biblioteke usmenih knjiga, oda, epova i poema. Zapravo su mnogi najveći mudraci više primenjivali usmenost od pisanja – od Sokrata, Pitagore i Bude, do samog Isusa. A onda će se, milenijumima kasnije, priče preseliti i na film, gde imaju i sliku i zvuk. No knjige su na tom putu razvoja često prolazile kroz veliku golgotu: tokom mnogih osvajanja, prevrata i požara, knjige su spaljivane i predavane u čeljusti ognju koji će trajno zbrisati ovekovečene misli, znanja i iskustva. Potom su usledila i vremena cenzure koja nam se, čini se, i danas ponovo vraćaju. U ovoj knjizi ćemo saznati i da je prvi pisac koji je potpisao svoje delo sopstvenim imenom bio žena – Enheduana, kći akadskog kralja Sargona, koja je bila pesnikinja i koju su nazivali Šekspirom sumerske književnosti.

Vodeći nas od drevne Grčke, Egipta i Rima, Asirije i Fenikije, spisateljica nam poručuje da je strast sakupljača knjiga slična strasti putnika: svaka biblioteka je putovanje, svaka knjiga je pasoš bez roka isteka.

Autor: Miroslav Bašić Palković