Relativno kratak i sa jednostavnom radnjom, bajkoviti roman „Zemlja Snovija“ napisan je tako da u njemu nema nijedne suvišne reči niti suvišnog događaja, a to je i te kako značajno kada pisac ima nameru da putem svoje knjige predoči jasnu poruku i mladim čitaocima, koji tek treba da spoznaju smisao života i prebrode mnoge prepreke koje ih čekaju.

Zamislivši Snoviju kao mesto koje mogu pohoditi samo čiste duše, Branko Miloradović zapravo je samo prividno stvorio zemlju fantastike, jer iako će glavni junak romana tokom svog putešestvija nailaziti na brojna čudesna bića i proći kroz ambijent koji jeste nestvaran, ipak će sve prepreke, iskušenja i nedoumice biti iz domena puke realnosti – sve su to trenuci koji su neizbežni i koji vrebaju na svačijem životnom putu.

Mogao bi naziv izmaštane zemlje asocirati na jedan idealni svet, no vrlo brzo će se uvideti da i Snovija ima svoje mračne strane, pošto i sami snovi ponekad znaju da budu mučni, naročito kad podsete onoga koji ih sanja na podsvest koju je godinama izbegavao da spozna.

Nakon pada u duboku komu, profesor Hadžić se upravo kroz svoju podsvest vraća u detinjstvo i pohodi zemlju Snoviju, gde ga čeka suočenje sa brojnim nedoumicama koje ga tište celog života i ne dopuštaju mu da spozna sopstvenu sreću iako mu je ona stalno pred očima.

Iako je ceo put kroz Snoviju zamišljen po uzoru na tipične avanture koje prolazi junak bajke kako bi ostvario svoj plemeniti cilj, iako je Snovija nastanjena brojnim bićima iz raznih mitologija, od grčke do germanske, ipak kao antagonisti ne nastupaju čudovišta koja treba pobediti čarobnim oružjem, nego se kao prepreke pojavljuju iskušenja iz realnog života, koja se kao takva mogu nadvladati jedino mudrošću i dalekovidošću.

Poznato je da su u bajkama neophodni i čudotvorni pomagači, koji se redovno pojavljuju u ključnom trenutku kad je glavni junak u bezizlaznoj situaciji, pa stoga takvih pomagača ima i u romanu „Zemlja Snovija“, no najveća pomoć dolazi od tajanstvenog unutrašnjeg glasa koji podstiče na pobedu, nasuprot huku koji neprestano zbunjuje – i jedno i drugo, i glas podrške i zbunjujući huk, prisutni su na svakom životnom koraku, naročito u važnim trenucima, kad treba donositi prelomne odluke i odabrati pravi put, tako da je i u ovom slučaju iskorišćen potpuno realističan motiv, bez obzira na čudesni svet u kome se nalazi onaj kome je pomoć neophodna.

Vrativši se u detinjstvo, profesor Hadžić prepoznaje i najveći teret odraslog čoveka, a to su neizbrojive propuštene šanse, nastale kao posledica nedoumica i straha koji, kako se čini, najviše ugrožavaju život, sputavajući ga da se nastavi kroz večnost koja će se nazivati zemlja Snovija.

Spoznavši samoga sebe, suočivši se sa svojim strahovima i prebrodivši sve prepreke koje su mu postavljene u zemlji Snoviji a koje se ionako nalaze na svakom koraku u stvarnom svetu, profesor Hadžić kao da je tek tada spreman da se zaista vrati u realnost, svestan da za izgubljenim jatom ne treba žaliti u mračnoj pećini, nego nadleteti planine da bi bilo pronađeno.

Kao što ćemo uživati u majstorstvu pisane reči Branka Miloradovića, podjednako ćemo uživati i u ilustracijama Damjana Martinovića kojima je „Zemlja Snovija“ obogaćena i koje će nam pomoći da zamislimo i sami za sebe izmaštamo i ono što nije ilustrovano.

A pošto je dopušteno poigrati se sa naslovom, onda nije teško dati odgovor na pitanje šta jedino postoji na svetu kad rešimo da ostvarimo svoje snove: postoje samo snovi i ja.

Autor: Dušan Milijić