Prikaz knjige „Zima u nama“: Kako da naučite da zavolite hladnoću
Ketrin Mej na poetičan način ispisuje očaravajući hvalospev najtromijem godišnjem dobu.
Ako je psihoterapija lečenje putem razgovora, onda je ova predivna knjiga – „Zima u nama“ – lečenje putem čitanja. Ona ne pokušava da vas prosvetli svojim sveznanjem. Previše je internalizovana da bi bila takva. Ovo je lično, originalno i pomalo drugačije preispitivanje ideje da mi kao ljudi imamo – i moramo da imamo – tromije periode u životu, i da moramo da naučimo da uživamo u danima kada nema dovoljno svetla (jedna od autorkinih najboljih misli jeste da živimo u preosvetljenom dobu). Ovo je zimska priča o teško stečenom pravu da slavimo život, i baš kao i ostali memoari počinje tako što nas priprema da predvidimo katastrofu.
Neposredno pred njen 40. rođendan muž Ketrin Mej – koji je u knjizi označen samo slovom H – dobija napad slepog creva na plaži u Folkstonu. Hitno je prevezen u bolnicu gde mu je slepo crevo puklo. Mejova proganja medicinske sestre kako bi pomogle njenom mužu („Obično mi je previše neprijatno i da naručim hranu, ali ovo je bilo nešto drugo.“). Njegov život visi o koncu, ali nakon sjajnog i, za čitaoce, neočekivanog oporavka, muž praktično nestaje iz narativa. Početak knjige je pomalo čudan jer je suprug tako naglo izbačen iz daljeg teksta; njegova priča ustupa mesto njenoj. Mejova je radila kao upravnik katedre za kreativno pisanje na Univerzitetu Kenterberi u Krajstčerču, a kada se razbolela, prvo je uzela odsustvo sa posla, da bi ga nedugo zatim u potpunosti napustila. U njoj su se mešali osećaj praznine, bol u stomaku i stalni strah da će ljudi pomisliti da sve to glumi i da zapravo nije bolesna. Autorka usput napominje da joj je kao odrasloj ženi dijagnostikovan autizam.
„Postoje pukotine u metežu svakodnevice koje se nekad otvore i vi propadnete kroz njih u Negde Drugde“, piše ona. Autorka istražuje zašto zimu doživljavamo kao da se događa negde drugde, izvan nas samih – ali to ne radi kao što bi neki novinar učinio, već više poput pesnikinje koja stvari sagledava iz drugačijeg ugla, uz instinktivan osećaj za lepotu i neizbežno uvažavanje komičnih momenata. „O tome je ova knjiga: o učenju da prepoznamo zimu u nama, da se svesno bavimo njom, čak da je uvažavamo. Nikada zima nije naš izbor. Ne biramo da se bavimo prezimljavanjem, ali možemo da izaberemo kako to činimo.“
Za zimu se priprema kuvanjem: „Čini mi se da u kući kuvam jesen“, ali ne dozvoljava da romantična strana kuhinjskih čarolija zamaskira unutrašnju borbu. Zabavni pasusi posvećeni su neuspelim pekarskim poduhvatima. U sitne sate, kada ne može da zaspi, autorka pali sveće i čita, i uvek savršeno oslikava svoje stanje: „Sada kada sedim, misli mi se smiruju kao pahulje u snežnoj kugli“. To u nama takođe budi glad za opisanim mirom. Zato se ova knjiga može uporediti sa meditacijom, mirnim otporom prema prebrzom načinu življenja.
Nakon magične epizode o kupanju u Plavoj laguni u Rejkjaviku sa sinom, Mejova odlučuje da prenese duh Islanda u Kent (gde živi, u Vitstejblu) i postane poklonik saune. Autorka ima dar da u najneočekivanijem momentu uradi nešto komično, naročito kada ima najozbiljnije namere. Njen laički pristup sauni imaće katastrofalne posledice. Naći će se u nesvesti na podu svlačionice zato što je dehidrirala.
U knjizi ćete pronaći i zabavan prikaz posete Stounhendžu povodom zimske kratkodnevice, što će Mejova proživeti u raznolikom društvu. Prvo se u tradicionalnom kafeu susreće sa grupom ljudi u kasnim srednjim godinama, obučenim u odeću iz robne kuće Marks i Spenser (jedna ili dve osobe nose ogrtače), koji odbijaju ponuđeno vino od koprive. A zatim se susreće sa odrpanim nju ejdž društvancem koje „nalikuje gorkoj atmosferi kraja rok koncerta“. Ovde, i u sličnim situacijama, stidi se što nije upoznata sa običajima. Pa ipak, često pronalazi uzvišenost tamo gde se najmanje nadamo. Autorka potom razmatra i jednu od najdirljivijih stihova Kerol En Dafi: „Mada ne uspevamo da se molimo, ima dana kad molitva / samu sebe izusti“, što potkrepljuje sopstvenim iskustvom: „Za mene su oni [obredi] prolaz ka prostoru u kome mogu da ugostim misli koje bih inače smatrala šašavim ili apsurdnim: onu bezglasnu zadivljenost pred prolaskom vremena. Pred načinom na koji se sve menja. Pred načinom na koji sve ostaje isto. Pred spoznajom da su sve te pojave veće od mene i više nego što mogu da obuhvatim.“
U ovoj knjizi pronaći ćete mnogo toga vrednog – pre svega autorkine fantastične opise suočavanja sa unutarnjim zimskim morem: nadiranje hladne vode, njen čelični zagrljaj, uzbuđenje koje iz toga proističe – mazohizam pomešan sa spasenjem. „Prešle smo veličanstvenu, hrabru, prećutnu granicu“, piše Mejova, kao da je borba nešto protivzakonito. Jer je ona prilagodila zimu sebi. To je sezona lova u kojoj se love vlastite ideje. Sviđa mi se što je ova knjiga puna iznenađenja, a pre svega njen utešni ton. Čitanje ove knjige je poput ušuškavanja u najtoplije krzno. Zaštitinički nastrojena autorka mogla bi da nas ubedi u bilo šta – pa čak i da je moguće uživati u hladnom vremenu, sporim danima i prašnjavim bibliotekama. Sve to počinje da deluje kao nagrada, a autorkino čulno poimanje svega toga kao – radost i uživanje.
Autor: Kejt Kelovej
Izvor: theguardian.com
Prevod: Kristijan Vekonj
Ako je psihoterapija lečenje putem razgovora, onda je ova predivna knjiga – „Zima u nama“ – lečenje putem čitanja. Ona ne pokušava da vas prosvetli svojim sveznanjem. Previše je internalizovana da bi bila takva. Ovo je lično, originalno i pomalo drugačije preispitivanje ideje da mi kao ljudi imamo – i moramo da imamo – tromije periode u životu, i da moramo da naučimo da uživamo u danima kada nema dovoljno svetla (jedna od autorkinih najboljih misli jeste da živimo u preosvetljenom dobu). Ovo je zimska priča o teško stečenom pravu da slavimo život, i baš kao i ostali memoari počinje tako što nas priprema da predvidimo katastrofu.
Neposredno pred njen 40. rođendan muž Ketrin Mej – koji je u knjizi označen samo slovom H – dobija napad slepog creva na plaži u Folkstonu. Hitno je prevezen u bolnicu gde mu je slepo crevo puklo. Mejova proganja medicinske sestre kako bi pomogle njenom mužu („Obično mi je previše neprijatno i da naručim hranu, ali ovo je bilo nešto drugo.“). Njegov život visi o koncu, ali nakon sjajnog i, za čitaoce, neočekivanog oporavka, muž praktično nestaje iz narativa. Početak knjige je pomalo čudan jer je suprug tako naglo izbačen iz daljeg teksta; njegova priča ustupa mesto njenoj. Mejova je radila kao upravnik katedre za kreativno pisanje na Univerzitetu Kenterberi u Krajstčerču, a kada se razbolela, prvo je uzela odsustvo sa posla, da bi ga nedugo zatim u potpunosti napustila. U njoj su se mešali osećaj praznine, bol u stomaku i stalni strah da će ljudi pomisliti da sve to glumi i da zapravo nije bolesna. Autorka usput napominje da joj je kao odrasloj ženi dijagnostikovan autizam.
„Postoje pukotine u metežu svakodnevice koje se nekad otvore i vi propadnete kroz njih u Negde Drugde“, piše ona. Autorka istražuje zašto zimu doživljavamo kao da se događa negde drugde, izvan nas samih – ali to ne radi kao što bi neki novinar učinio, već više poput pesnikinje koja stvari sagledava iz drugačijeg ugla, uz instinktivan osećaj za lepotu i neizbežno uvažavanje komičnih momenata. „O tome je ova knjiga: o učenju da prepoznamo zimu u nama, da se svesno bavimo njom, čak da je uvažavamo. Nikada zima nije naš izbor. Ne biramo da se bavimo prezimljavanjem, ali možemo da izaberemo kako to činimo.“
Za zimu se priprema kuvanjem: „Čini mi se da u kući kuvam jesen“, ali ne dozvoljava da romantična strana kuhinjskih čarolija zamaskira unutrašnju borbu. Zabavni pasusi posvećeni su neuspelim pekarskim poduhvatima. U sitne sate, kada ne može da zaspi, autorka pali sveće i čita, i uvek savršeno oslikava svoje stanje: „Sada kada sedim, misli mi se smiruju kao pahulje u snežnoj kugli“. To u nama takođe budi glad za opisanim mirom. Zato se ova knjiga može uporediti sa meditacijom, mirnim otporom prema prebrzom načinu življenja.
Nakon magične epizode o kupanju u Plavoj laguni u Rejkjaviku sa sinom, Mejova odlučuje da prenese duh Islanda u Kent (gde živi, u Vitstejblu) i postane poklonik saune. Autorka ima dar da u najneočekivanijem momentu uradi nešto komično, naročito kada ima najozbiljnije namere. Njen laički pristup sauni imaće katastrofalne posledice. Naći će se u nesvesti na podu svlačionice zato što je dehidrirala.
U knjizi ćete pronaći i zabavan prikaz posete Stounhendžu povodom zimske kratkodnevice, što će Mejova proživeti u raznolikom društvu. Prvo se u tradicionalnom kafeu susreće sa grupom ljudi u kasnim srednjim godinama, obučenim u odeću iz robne kuće Marks i Spenser (jedna ili dve osobe nose ogrtače), koji odbijaju ponuđeno vino od koprive. A zatim se susreće sa odrpanim nju ejdž društvancem koje „nalikuje gorkoj atmosferi kraja rok koncerta“. Ovde, i u sličnim situacijama, stidi se što nije upoznata sa običajima. Pa ipak, često pronalazi uzvišenost tamo gde se najmanje nadamo. Autorka potom razmatra i jednu od najdirljivijih stihova Kerol En Dafi: „Mada ne uspevamo da se molimo, ima dana kad molitva / samu sebe izusti“, što potkrepljuje sopstvenim iskustvom: „Za mene su oni [obredi] prolaz ka prostoru u kome mogu da ugostim misli koje bih inače smatrala šašavim ili apsurdnim: onu bezglasnu zadivljenost pred prolaskom vremena. Pred načinom na koji se sve menja. Pred načinom na koji sve ostaje isto. Pred spoznajom da su sve te pojave veće od mene i više nego što mogu da obuhvatim.“
U ovoj knjizi pronaći ćete mnogo toga vrednog – pre svega autorkine fantastične opise suočavanja sa unutarnjim zimskim morem: nadiranje hladne vode, njen čelični zagrljaj, uzbuđenje koje iz toga proističe – mazohizam pomešan sa spasenjem. „Prešle smo veličanstvenu, hrabru, prećutnu granicu“, piše Mejova, kao da je borba nešto protivzakonito. Jer je ona prilagodila zimu sebi. To je sezona lova u kojoj se love vlastite ideje. Sviđa mi se što je ova knjiga puna iznenađenja, a pre svega njen utešni ton. Čitanje ove knjige je poput ušuškavanja u najtoplije krzno. Zaštitinički nastrojena autorka mogla bi da nas ubedi u bilo šta – pa čak i da je moguće uživati u hladnom vremenu, sporim danima i prašnjavim bibliotekama. Sve to počinje da deluje kao nagrada, a autorkino čulno poimanje svega toga kao – radost i uživanje.
Autor: Kejt Kelovej
Izvor: theguardian.com
Prevod: Kristijan Vekonj
