Prikaz knjige „Živa planeta“: Veličanstvena mreža čudesnog života na Zemlji
Ne postoji gotovo nijedno mesto na planeti previše toplo, previše ledeno ili previše zagađeno da na njemu bar neki oblik života ne bi mogao da opstane, jer život na ovoj našoj živoj planeti uvek iskazuje herkulovski dar opstanka. Biljke i životinje umeju da se prilagode i ledenim glečerima i mrtvim pustinjama, pa čak i uzavrelom grotlu vulkana. Za to im je dakako potrebna neverovatna domišljatost uz nesebičnu pomoć majke prirode koja je upravo i nadahnula najpoznatijeg svetskog prirodnjaka Dejvida Atenboroa da sva njena čudesa sakupi u svojoj novoj knjizi „Živa planeta“. U njoj nam raslojava i rasvetljava složeni život flore i faune i sve veličanstvene, često i posve fascinantne načine na koji se oni usklađuju s okolinom u kojoj umeju da stvore svoje stanište čak i kada je ona surovo bespoštedna prema njima. Opisujući njihovo preživljavanje uz pomoć stručnih saznanja iz biologije i ekologije, ali i preko 60 stranica fotografija u boji, Atenboro koristi priliku da čovečanstvu skrene pažnju na ono što bi ga moglo uništiti: klimatske promene nastale usred zagađenja i našeg nemara, koje vode do masovnog odumiranja svega onoga što našu planetu čini zelenom i samim time naseljivom. Jer nju takvom čini upravo mreža života na Zemlji koju mi uporno kidamo i pravimo u njoj nezalečive rupe.
Nastavljajući svoju misiju započetu još u prethodnoj knjizi „Život na našoj planeti“, Atenboro novo delo deli na dvanaest oblasti koje sežu od utrobe Zemlje, sveta večitog leda i šuma, do džungli, savana, pustinja, nebeskih visina, vodenog sveta i nekih novih područja na koja se život proširio. Sve je opisano jednostavnim i razumljivim jezikom uz izbegavanje previše stručnih termina, kako bi svoja dragocena saznanja preneo što većem broju ljudi.
Od koka koje na nekim tropskim ostrvima vulkanski pesak koriste kao inkubator za svoja jaja, do izvesnih crva koji se unutar vulkana hrane bakterijama, nekim živim bićima očito nigde nije previše vruće. S druge strane, neki pripadnici živog sveta ipak više vole da im u domu bude sveže, ako može i ispod nule, i ne žale se na promaju. Poput carskih pingvina, najboljih očeva životinjskog carstva, koji nedeljama stoje zbijeni u grupama bez ikakve hrane, štiteći jaja i mladunce od polarnih vetrova sopstvenim telima, dok se ženke ne vrate sa hranom nakon što su prepešačile pingvinskim korakom i po stotinu kilometara. Atenboro nam, pored toga, otkriva da slično životinjama i ljudi poseduju telesno prilagođavanje okolini, te tako Inuiti na Arktiku imaju više masnih naslaga da se zaštite od zime, a Tibetanci i do 30% više krvnih zrnaca da lakše dišu razređeni vazduh.
Krećući se dalje prema jugu, Dejvid nas zajedno s karibu jelenima prebacuje u gusto pošumljene tundre pod bezmalo stalnim snegom, gde biljke nemaju dovoljno sunčanih sati da se razviju i razlistaju. No, zato su tu iglice da ih što manje opterećuje sneg i da gube manje vode isparavanjem sa površine. Gde ima četinara, ima i ptica i sitnih glodara i veverica koje jedu njihovo seme, a gde ima njih ima i risova da love te ljubitelje semenki. Isto tako, gde ima iglica ima i gusenica da se goste njihovom smolom, a gde ima njih ima i mrava da sočne gusenice odvuku u svoje rupe i pripreme od njih zimnicu. Na takav čudesan način, Dejvid nam opisuje neraskidivi splet i mrežu života na Zemlji zaranjajući s nama i u dubine okeana i jezdeći nebeskim visinama s pticama i insektima. I sve to radi vrlo vizuelno, slično režiseru s kamerom koji pazi da dočara publici najbolju sliku i najlepše scene.
Putujući prirodnim putevima sa severa ka jugu i vrelinama ekvatora, Atenboro nam pitkim jezikom opisuje prirodne procese i mehanizme prilagođavanja koji živom svetu omogućavaju da opstane i pronađe svoje stanište često i u borbi sa samom majkom prirodom čije su nekada surove prepreke zapravo važna lekcija u evolucionom toku sazrevanja. U takvom sistemu sve ima svoju svrhu, te tako čak i požari imaju svoju korist jer unište otpad i gljivice i pruže određenim biljkama mogućnost da odbace seme jer to rade samo na ekstremnim temperaturama. Ali sve su to čarobna čudesa prirodnog sveta opisana u ovom očaravajućem delu u svoj njihovoj raskošnoj lepoti. Pođite na ovaj put s Dejvidom Atenborom i zavirite u svaki kutak majke Zemlje otkrivajući njene tajne, nećete se pokajati.
Autor: Miroslav Bašić Palković
Nastavljajući svoju misiju započetu još u prethodnoj knjizi „Život na našoj planeti“, Atenboro novo delo deli na dvanaest oblasti koje sežu od utrobe Zemlje, sveta večitog leda i šuma, do džungli, savana, pustinja, nebeskih visina, vodenog sveta i nekih novih područja na koja se život proširio. Sve je opisano jednostavnim i razumljivim jezikom uz izbegavanje previše stručnih termina, kako bi svoja dragocena saznanja preneo što većem broju ljudi.
Od koka koje na nekim tropskim ostrvima vulkanski pesak koriste kao inkubator za svoja jaja, do izvesnih crva koji se unutar vulkana hrane bakterijama, nekim živim bićima očito nigde nije previše vruće. S druge strane, neki pripadnici živog sveta ipak više vole da im u domu bude sveže, ako može i ispod nule, i ne žale se na promaju. Poput carskih pingvina, najboljih očeva životinjskog carstva, koji nedeljama stoje zbijeni u grupama bez ikakve hrane, štiteći jaja i mladunce od polarnih vetrova sopstvenim telima, dok se ženke ne vrate sa hranom nakon što su prepešačile pingvinskim korakom i po stotinu kilometara. Atenboro nam, pored toga, otkriva da slično životinjama i ljudi poseduju telesno prilagođavanje okolini, te tako Inuiti na Arktiku imaju više masnih naslaga da se zaštite od zime, a Tibetanci i do 30% više krvnih zrnaca da lakše dišu razređeni vazduh.
Krećući se dalje prema jugu, Dejvid nas zajedno s karibu jelenima prebacuje u gusto pošumljene tundre pod bezmalo stalnim snegom, gde biljke nemaju dovoljno sunčanih sati da se razviju i razlistaju. No, zato su tu iglice da ih što manje opterećuje sneg i da gube manje vode isparavanjem sa površine. Gde ima četinara, ima i ptica i sitnih glodara i veverica koje jedu njihovo seme, a gde ima njih ima i risova da love te ljubitelje semenki. Isto tako, gde ima iglica ima i gusenica da se goste njihovom smolom, a gde ima njih ima i mrava da sočne gusenice odvuku u svoje rupe i pripreme od njih zimnicu. Na takav čudesan način, Dejvid nam opisuje neraskidivi splet i mrežu života na Zemlji zaranjajući s nama i u dubine okeana i jezdeći nebeskim visinama s pticama i insektima. I sve to radi vrlo vizuelno, slično režiseru s kamerom koji pazi da dočara publici najbolju sliku i najlepše scene.
Putujući prirodnim putevima sa severa ka jugu i vrelinama ekvatora, Atenboro nam pitkim jezikom opisuje prirodne procese i mehanizme prilagođavanja koji živom svetu omogućavaju da opstane i pronađe svoje stanište često i u borbi sa samom majkom prirodom čije su nekada surove prepreke zapravo važna lekcija u evolucionom toku sazrevanja. U takvom sistemu sve ima svoju svrhu, te tako čak i požari imaju svoju korist jer unište otpad i gljivice i pruže određenim biljkama mogućnost da odbace seme jer to rade samo na ekstremnim temperaturama. Ali sve su to čarobna čudesa prirodnog sveta opisana u ovom očaravajućem delu u svoj njihovoj raskošnoj lepoti. Pođite na ovaj put s Dejvidom Atenborom i zavirite u svaki kutak majke Zemlje otkrivajući njene tajne, nećete se pokajati.
Autor: Miroslav Bašić Palković
