Zaista je teško odoleti i ne otvoriti korice raskošne lepote sa kojih se rumeni naslov „Zvezda Slavica“. Zato će, posve sam sigurna, zaista malobrojni biti ljubitelji slikovnica, i među decom i među onima sa dužim čitalačkim iskustvom, koji će ostati uskraćeni za toplu i ohrabrujuću priču Nine Seničar i očaravajuće ilustracije kojima ju je oživeo Vane Kosturanov. I da neće biti čitaoca koji se, dok uživa u bajkovitoj atmosferi priče o svetlosti kojom je zvezda po imenu Slavica podstakla tri devojčice da učine ono za šta im je, samo na prvi pogled, nedostajalo snage, istrajnosti i samopouzdanja, neće setiti zvezde koja je, umesto na mapama sazvežđa, ucrtana u njegovo vlastito srce. I da ta njegova zvezda, baš poput sjajne Slavice, koja u vedroj letnjoj noći svojim zracima dopire do Tamare, Sare i Sofije, koje su zbog svojih neuobičajenih želja budne i nespokojne, uvek nalazi načina da blesne i obasja njegovu najdublju tamu. I to onda kad mu se učini da je najgušća, da je u toj tami najusamljeniji i da više nema nikog ko zaista veruje u njega.

To se u priči Nine Seničar desilo devojčicama koje su imale želju da se posvete zanimanjima za koja se češće opredeljuju dečaci: jedna je svim srcem zaželela da postane arhitekta, druga da ovlada fudbalerskim umećem, a treća da kao pilot zbližava ljude i mesta. I zaista, u trenu kad više niko nije verovao da one zaista mogu da ostvare svoje čežnje, jer su ih predrasude sasvim obeshrabrile, pojavila se Slavica i podsetila ih kako je životni san zapravo stvar vlastitog izbora, dara, marljivosti i upornosti. I da niko nema prava da im kaže šta mogu, a šta ne, niti da ih razuveri u snagu koju poseduju i ograniči mogućnosti koje im se ukazuju.

Svojom čudesnom svetlošću, i zahvaljujući daru Vaneta Kosturanova, zvezda Slavica obasjava i lica čitateljki i čitalaca, dok se zamišljeni nadnose nad raskriljene stranice prve knjige Nine Seničar. I oni se sećaju trenutaka klonuća i onih koji su svojim bezgraničnim poverenjem ojačali njihovu veru u vlastite mogućnosti.

I sigurna sam da će svi oni složiti: za ono što smo uspeli, katkad je naša zvezda Slavica zaslužnija nego mi sami. Iako se, možda, uopšte ne zove tako. Pa čak i ako uopšte i nije zvezda.

Autor: Olivera Nedeljković