Prikaz „Kulturne istorije Srba“ Jovana Deretića: Knjiga kao spomenik srpskoj istoriji i kulturi
„Kulturna istorija Srba“ Jovana Deretića je knjiga od neprocenjivog značaja za istoriju srpske kulture i književnosti.
Sažet i sveobuhvatan pregled istorije srpske kulture od dolaska Slovena na Balkan do modernih vremena sačinio je dr Jovan Deretić (1934–2002) najpre u formi skripata za potrebe studenata srpske književnosti. Proširujući i dopunjujući je podacima iz široke literature koju je konsultovao, koncipirao je knjigu koju bi svakako trebalo imati na polici. Za neke kao uvod, ili kao podsetnik na ono što su nekada učili, a za one koji već sve znaju kao ugledni primer kako se prave kratki i sažeti pregledi bogate i obimne materije koja bi mogla zauzeti i deset puta veći broj strana.
Težeći da argumentovano objasni tokove kojim je išla i razvijala se kultura srpskog naroda, autor se morao dotaći i istorije, geografije naših prostora, kao i geopolitičkih činjenica koje su uticale na formiranje pisma, razvijanje jezika i književnosti, vizantijske i osmanske uticaje, uticaje koji su dolazili preko Save i Dunava uobličavajući donekle običaje i kulturu Srba u Vojvodini, da bi na obzorju dvadesetog veka konačno bila formirana samostalna i suverena srpska država koja će tokom dragocene prve decenije dvadesetog veka, tj. pre nego što će nacionalnu renesansu prekinuti Prvi svetski rat, konačno postaviti čvrste temelje humanističkih nauka, umetnosti, umetničke kritike i estetike koja će svoje blistave predstavnike iznedriti i negovati tokom čitavog dvadesetog veka.
Autor jedine do sada sveobuhvatnije istorije srpske književnosti koja je doživela brojna izdanja još za profesorovog života izostavio je iz te knjige gotovo sve srpske književnice osim Anice Savić Rebac koju pominje kao delimično uspešnu pesnikinju, Isidore Sekulić koja je označena samo kao esejista i Desanke Maksimović koja je izborila svoje neprikosnoveno mesto. Tu manjkavost primećujemo i u ovom pregledu istorije kulture u kojoj se npr. Jelena Balšić pominje samo kao kraljica i savladarka, ali ne i kao jedna od prvih srpskih književnica u pravom smislu reči. Kao da su kroz vekove u kojima se formirala i stvarala srpska kultura, autohtona i sačuvana uprkos dugom periodu osmanske vladavine, žene bile samo nemi svedoci i čuvarke ognjišta. Sa druge strane, knjige ovakvog tipa ozbiljno nedostaju odavno, a potreba za sažetim pregledima više je nego očigledna, jer ukoliko bismo više čitali i proučavali istoriju svoje kulture, ona ne bi danas bila u zapećku spram svih drugih oblasti, već amblem i glavni dokaz našeg postojanja kao nacije. Očuvani kulturni identitet je jedan od bazičnih uslova opstanka jedne nacije, i to ova knjiga svakim svojim poglavljem podvlači, dajući istoriji duhovnosti i kreativnosti mesto koje u društvu zaslužuje.
Čitajući ovu knjigu, osetićemo koliko nam je zaista potrebna, na svim nivoima obrazovanja, da bismo prepoznali zvuk Mokranjčevih „Rukoveti“, freske iz svojih manastira, slike Katarine Ivanović, Uroša Predića ili Petra Lubarde, stihove Disa, Šantića i Rakića, motive pirotskih ćilima i raskošne narodne nošnje koje danas čuvaju samo entuzijasti i etnografi. U tom sveukupnom sagledavanju jednog naroda kroz kulturu krije se istinski, tolerantni i zdravi osećaj pripadnosti naciji.
U svojoj kućnoj bibilioteci imaćete priču o svojoj naciji ispričanu na najlepši mogući način, kroz ideje i umetnost a ne kroz ratove, sukobe i večite balkanske nesporazume oko nacionalnih i kulturnih identiteta i uticaja. Ne postoji apsolutno čista nacionalna kultura i bilo bi strašno da nije tako, tvrdi dr Deretić u ovoj važnoj knjizi. Ali oplemenjena različitim uticajima, izrasla je do svojih vrhunaca tokom dvadesetog veka, posvećivala joj se pažnja ali i neophodni novac u doba socijalizma, da bi danas vegetirala na marginama društva koje, zanemarujući kulturu i umetnost, degradira srž svog nacionalnog bića. A kao što neki tvrde da je na početku Drugog svetskog rata rekao Čerčil svojoj naciji, zanemarimo li kulturu, nemamo za šta da se borimo.
Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 36
Sažet i sveobuhvatan pregled istorije srpske kulture od dolaska Slovena na Balkan do modernih vremena sačinio je dr Jovan Deretić (1934–2002) najpre u formi skripata za potrebe studenata srpske književnosti. Proširujući i dopunjujući je podacima iz široke literature koju je konsultovao, koncipirao je knjigu koju bi svakako trebalo imati na polici. Za neke kao uvod, ili kao podsetnik na ono što su nekada učili, a za one koji već sve znaju kao ugledni primer kako se prave kratki i sažeti pregledi bogate i obimne materije koja bi mogla zauzeti i deset puta veći broj strana.
Težeći da argumentovano objasni tokove kojim je išla i razvijala se kultura srpskog naroda, autor se morao dotaći i istorije, geografije naših prostora, kao i geopolitičkih činjenica koje su uticale na formiranje pisma, razvijanje jezika i književnosti, vizantijske i osmanske uticaje, uticaje koji su dolazili preko Save i Dunava uobličavajući donekle običaje i kulturu Srba u Vojvodini, da bi na obzorju dvadesetog veka konačno bila formirana samostalna i suverena srpska država koja će tokom dragocene prve decenije dvadesetog veka, tj. pre nego što će nacionalnu renesansu prekinuti Prvi svetski rat, konačno postaviti čvrste temelje humanističkih nauka, umetnosti, umetničke kritike i estetike koja će svoje blistave predstavnike iznedriti i negovati tokom čitavog dvadesetog veka.
Autor jedine do sada sveobuhvatnije istorije srpske književnosti koja je doživela brojna izdanja još za profesorovog života izostavio je iz te knjige gotovo sve srpske književnice osim Anice Savić Rebac koju pominje kao delimično uspešnu pesnikinju, Isidore Sekulić koja je označena samo kao esejista i Desanke Maksimović koja je izborila svoje neprikosnoveno mesto. Tu manjkavost primećujemo i u ovom pregledu istorije kulture u kojoj se npr. Jelena Balšić pominje samo kao kraljica i savladarka, ali ne i kao jedna od prvih srpskih književnica u pravom smislu reči. Kao da su kroz vekove u kojima se formirala i stvarala srpska kultura, autohtona i sačuvana uprkos dugom periodu osmanske vladavine, žene bile samo nemi svedoci i čuvarke ognjišta. Sa druge strane, knjige ovakvog tipa ozbiljno nedostaju odavno, a potreba za sažetim pregledima više je nego očigledna, jer ukoliko bismo više čitali i proučavali istoriju svoje kulture, ona ne bi danas bila u zapećku spram svih drugih oblasti, već amblem i glavni dokaz našeg postojanja kao nacije. Očuvani kulturni identitet je jedan od bazičnih uslova opstanka jedne nacije, i to ova knjiga svakim svojim poglavljem podvlači, dajući istoriji duhovnosti i kreativnosti mesto koje u društvu zaslužuje.
Čitajući ovu knjigu, osetićemo koliko nam je zaista potrebna, na svim nivoima obrazovanja, da bismo prepoznali zvuk Mokranjčevih „Rukoveti“, freske iz svojih manastira, slike Katarine Ivanović, Uroša Predića ili Petra Lubarde, stihove Disa, Šantića i Rakića, motive pirotskih ćilima i raskošne narodne nošnje koje danas čuvaju samo entuzijasti i etnografi. U tom sveukupnom sagledavanju jednog naroda kroz kulturu krije se istinski, tolerantni i zdravi osećaj pripadnosti naciji.
U svojoj kućnoj bibilioteci imaćete priču o svojoj naciji ispričanu na najlepši mogući način, kroz ideje i umetnost a ne kroz ratove, sukobe i večite balkanske nesporazume oko nacionalnih i kulturnih identiteta i uticaja. Ne postoji apsolutno čista nacionalna kultura i bilo bi strašno da nije tako, tvrdi dr Deretić u ovoj važnoj knjizi. Ali oplemenjena različitim uticajima, izrasla je do svojih vrhunaca tokom dvadesetog veka, posvećivala joj se pažnja ali i neophodni novac u doba socijalizma, da bi danas vegetirala na marginama društva koje, zanemarujući kulturu i umetnost, degradira srž svog nacionalnog bića. A kao što neki tvrde da je na početku Drugog svetskog rata rekao Čerčil svojoj naciji, zanemarimo li kulturu, nemamo za šta da se borimo.
Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 36
