Prikaz memoara Demi Mur „Lice i naličje“: Žena koja nije plakala
Možda se čini da je „Supstanca“ (The Substance), jedan od najinteresantnijih i naširoko hvaljenih prošlogodišnjih filmova, posle dužeg vremena stavila u žižu javnosti i konkurenciju za ozbiljne nagrade (Zlatni globus je najskorija). Ali, činjenica je i to da tokom četrdeset godina karijere Demi Mur beleži više sličnih trijumfalnih povrataka pred kamere, baš kao što njena burna biografija svedoči o životu gotovo nestvarno punom preokreta. Prešla je dugu stazu od najplaćenije do različitim osudama izložene holivudske zvezde, pa ne čudi što poslednjih meseci veliki broj filmskih kritičara ističe simboliku odabira baš ove glumice za glavnu ulogu u ostvarenju koje ispituje sve užase ejdžizma, borbe za što dužu relevantnost i postizanje adekvatne pojave žene unutar izuzetno surove, visoko takmičarski usmerene industrije snova.
I, ponovo, nema tu mnogo iznenađenja uzmemo li u obzir da se Demi praktično od početka nije plašila prekoračenja granica, birajući smele uloge, ali i donoseći slične životne odluke. Bila je deo brat pack generacije koja je osamdesetih vladala filmovima za mlade, apsolutna i protivrečna heroina ranih devedesetih, da bi nakon kraćeg zatišja izvela višestruku revitalizaciju s početka novog milenijuma. Fragilnih crta lica i (neočekivano) karakteristične napukle boje glasa, spremna da se hvata ukoštac sa blokbasterima koliko i potpunim promašajima u najavi, Murova je uvek privlačila oprečne komentare. Pod budnim okom štampe bila su njena dva (od tri) braka, prvi kao primer (prividno) savršenog i retkog sklada, a drugi, usled razlike u godinama supružnika, od početka do kraja kontroverzan. Kako kroz potonji slučaj, tako i uloge poput onih u „Nepristojnoj ponudi“, „Striptizu“ ili „Redovu Džejn“, glumica je dovodila u pitanje šablone i preokretala modele podobnih ženskih osobina, ne bez visoke cene.
Bila je to površina, dok sve ono suštinsko čini veći deo sasvim adekvatno naslovljenih memoara „Lice i naličje“. U originalu još sugestivnije (Inside Out), izvrću autorkinu dušu kao rukavicu i pokazuju šta se sve našlo, često u funkciji uslova postignute slave, ispod glamurozne površine. Okidač za nastanak knjige, sasvim konvencionalno, predstavljao je ulazak u godine koje bi se danas mogle smatrati ekvivalentom onim danteovskim sredovečnim koje vas postavljaju na raskršće u „šumi života“. Dejstvo pisanja bilo je – terapeutsko.
Trodelna struktura knjige obelodanjuje presudne faze Deminog dosadašnjeg puta, dočarane živim, razgovornim stilom i bez sakrivanja bilo čega. U Opstanku, kao prvoj celini, prolazi kroz stasavanje obeleženo neprekidnim selidbama, uglavnom između rodnog Rozvela i Kalifornije, usled najblaže rečeno turbulentnog braka roditelja, Virdžinije i Denija. Njihova priča je tipično američka, o disfunkcionalnoj porodici srednje klase i preranom braku zadugo nezrelih supružnika, što je rezultovalo mnoštvom laži, ostavljajući traga na dinamici odnosa prema deci (Demi i mlađem sinu Morganu). Iz odrasle perspektive, autorka razume da su je roditelji na svoj uvrnut način definitivno voleli, baš kao i jedno drugo, međutim, toksična veza i stalna nasilna razdvajanja učinili su da već kao tinejdžerka zauvek napusti pokretni „dom“. Nažalost, ne bez nekoliko veoma loših iskustava koja su joj trajno narušila komunikaciju sa majkom.
Uspeh je celina knjige koja počinje samostalnim traženjem pravca, početnim koracima u modelingu i brakom sa muzičarem Fredijem Murom, brzopletim pokušajem da raskrsti sa dotadašnjim porodičnim vezama (ujedno i prezimenom). Bezazlenošću ondašnjeg pogleda na, danas apsolutno neprihvatljivu, razliku u godinama jedva punoletnih devojaka i njihovih „dobronamernih“ zaštitnika, Demi ukazuje na zloupotrebu glumica i modela o kojoj se tek poslednjih par decenija otvoreno govori, a tada je uzimana zdravo za gotovo čak i od samih žrtava. S druge strane, bez zaobilaženja piše o zamalo fatalnoj ranoj zavisnosti koju je prekinula isključivo zbog privrženosti radu i odlučnosti da uspe u svetu filma. Doduše, Murova je i ovde sasvim iskrena: volela bi da može iskonstruisati romantičnu verziju o tome kako su joj „interesovanja probuđena na nadahnjujućim časovima drame“, ali, istina je da su je glumi pruvukle nepregledne mogućnosti bekstva, uranjanjem u stalno druge i nove identitete. Toj veštini se pre svega učila kroz detinjstvo obeleženo pokretom i nuždom prilagođavanja uvek različitim školskim sredinama sa specifičnim zakonitostima. Ljubav prema profesiji došla je s vremenom, paralelno uz oslobađanje koje joj gluma donosi na više polja.
S tim u vezi, ima neke bizarne podudarnosti u autoimunoj bolesti bubrega (posledica je zadržavanje vode) zbog koje se Demi kao mala često, u dužim vremenskim periodima, nalazila na bolničkom lečenju (uvodna epizoda memoara) – i kasnijem stoičkom suzdržavanju od suza (preuzimajući na sebe ulogu staratelja onih koji bi, biološki, trebalo da su na tom mestu, navikla je sebe da nikada ne plače). Tek će pripremajući ulogu u „Duhu“ pustiti da te prepreke padnu.
Slično važi za emotivni život. Odlučna da nipošto ne ponavlja negativne obrasce kojima je svedočila kod svojih roditelja, Demi se u ljubavi relativno brzo vezivala za kolege, najpre verenika Emilija Esteveza, pa prvog supruga Brusa Vilisa. Ova celina knjige zato govori i o uporednom odvijanju uspona u karijeri, balansiranju sa izgrađenim porodičnim utočištem (tri ćerke kojima je veoma privržena: Rumer, Skaut i Talula) i uočavanju nejednakosti u branši. Demine fizički zahtevne i rodno izazivačke uloge, u kombinaciji sa visokim honorarima, prouzrokovale su sukobe sa delom (muške) javnosti, uz privatne tenzije u braku sa još jednom superzvezdom.
Drugo značajno polje izazova tiče se borbe sa prihvatanjem vlastitog tela, koju je glumica dugo vodila kroz poremećaj u ishrani, opsesivno vežbanje i, nekad opravdanu, ali češće apsolutno nezasluženu samokritičnost i opsesivnu kontrolu. Danas ikonična naslovnica časopisa Vanity Fair, za koju je 1991. trudnu Demi fotografisala Eni Libovic, svojevremeno je (kao akt) podigla mnogo prašine, ali i skinula ogroman tabu sa predstave „deformisanog“ ženskog tela. Isti slučaj je sa rizičnim ulogama u „Nekoliko dobrih ljudi“ i „Redovu Džejn“, koje su na svoj način promenile mesto ženskih likova u dotadašnjim žanrovskim postavkama: iz predmeta pažnje u aktivne učesnice koje kolegama pariraju bez zaostajanja. Za samu glumicu, bila je to prilika da promišljanjem i sticanjem veće sigurnosti konačno iskoreni sindrom uljeza od kog je dugo patila. Na primer, osećaj nedovoljnosti unutar profesije naglašeno je razvila družeći se sa klanom Estevez/Šin: kako se seća, svi su bili potpuno uronjeni u umetničke i intelektualne vode, dok je ona, svesna koliko joj nedostaju obrazovanje i iskustvo, ostajala posramljena i tiha.
Treća celina Prepuštanje odnosi se na period života ispunjen najvećim izazovima, lepim i ružnim, zahvaljujući kojima je autorka dostigla istinsku zrelost. Majčina smrt ujedno donosi pomirenje i prihvatanje, prvi razvod stišanošću proishodi u nekoliko godina života izvan svetla reflektora i potpunoj posvećenosti devojčicama. Obnovljena karijera početkom dvehiljaditih (mi milenijalci svakako se sećamo scene iz „Čarlijevih anđela“) označava i pronalaženje, kako je verovala, sudbinske ljubavi. Način na koji Demi piše o Eštonu Kučeru – zrelosti sa kojom je ušla u brak, povezanosti koju su delili nasuprot dvostrukim standardima društva i medijskom haosu izazvanom činjenicom da je ovoga puta žena petnaest godina starija, te razočaranjima, gubicima, skrhanim nadama – nežan je, bolan i istovremeno veoma racionalan.
Poznate ličnosti često vole da se iz sve snage upinju u pokušajima dokazivanja kako žive kao sav normalan svet. U slučaju autobiografije Demi Mur radi se o tome da je sve zaista predočeno sa stavom, pogledima i tonom „obične“ žene. Veoma nepretenciozno, izrazito introspektivno i potpuno direktno, glumica govori o obe strane (licu i naličju) luksuza, slave, bitisanja pod stalnim interesovanjem medija, kao i sasvim ljudskim težnjama, radostima, gubicima koji ne zaobilaze nijednu osobu, ma kako je zvali i čime god se bavila. Pristupačnost unutar očigledne jedinstvenosti svakako predstavlja važan adut kojim se Demi izdvojila još ranih dana karijere, a što upravo dobijamo uvidom iznutra, postignutim i čitaocima omogućenim na ovaj način.
Prema tome, prijatno iznenađujuće, „Lice i naličje“ nije zbir tračeva ili priča iza kulisa namenjenih voajerski radoznaloj javnosti, niti pokušaj pranja imidža i nametanja željene slike o sebi, već analitično iznošenje iskustva borbe sa nesigurnostima, njihovim prevazilaženjem i, najvažnijim, a najtežim – prihvatanjem sebe.
Autor: Isidora Đolović
I, ponovo, nema tu mnogo iznenađenja uzmemo li u obzir da se Demi praktično od početka nije plašila prekoračenja granica, birajući smele uloge, ali i donoseći slične životne odluke. Bila je deo brat pack generacije koja je osamdesetih vladala filmovima za mlade, apsolutna i protivrečna heroina ranih devedesetih, da bi nakon kraćeg zatišja izvela višestruku revitalizaciju s početka novog milenijuma. Fragilnih crta lica i (neočekivano) karakteristične napukle boje glasa, spremna da se hvata ukoštac sa blokbasterima koliko i potpunim promašajima u najavi, Murova je uvek privlačila oprečne komentare. Pod budnim okom štampe bila su njena dva (od tri) braka, prvi kao primer (prividno) savršenog i retkog sklada, a drugi, usled razlike u godinama supružnika, od početka do kraja kontroverzan. Kako kroz potonji slučaj, tako i uloge poput onih u „Nepristojnoj ponudi“, „Striptizu“ ili „Redovu Džejn“, glumica je dovodila u pitanje šablone i preokretala modele podobnih ženskih osobina, ne bez visoke cene.
Bila je to površina, dok sve ono suštinsko čini veći deo sasvim adekvatno naslovljenih memoara „Lice i naličje“. U originalu još sugestivnije (Inside Out), izvrću autorkinu dušu kao rukavicu i pokazuju šta se sve našlo, često u funkciji uslova postignute slave, ispod glamurozne površine. Okidač za nastanak knjige, sasvim konvencionalno, predstavljao je ulazak u godine koje bi se danas mogle smatrati ekvivalentom onim danteovskim sredovečnim koje vas postavljaju na raskršće u „šumi života“. Dejstvo pisanja bilo je – terapeutsko.
Trodelna struktura knjige obelodanjuje presudne faze Deminog dosadašnjeg puta, dočarane živim, razgovornim stilom i bez sakrivanja bilo čega. U Opstanku, kao prvoj celini, prolazi kroz stasavanje obeleženo neprekidnim selidbama, uglavnom između rodnog Rozvela i Kalifornije, usled najblaže rečeno turbulentnog braka roditelja, Virdžinije i Denija. Njihova priča je tipično američka, o disfunkcionalnoj porodici srednje klase i preranom braku zadugo nezrelih supružnika, što je rezultovalo mnoštvom laži, ostavljajući traga na dinamici odnosa prema deci (Demi i mlađem sinu Morganu). Iz odrasle perspektive, autorka razume da su je roditelji na svoj uvrnut način definitivno voleli, baš kao i jedno drugo, međutim, toksična veza i stalna nasilna razdvajanja učinili su da već kao tinejdžerka zauvek napusti pokretni „dom“. Nažalost, ne bez nekoliko veoma loših iskustava koja su joj trajno narušila komunikaciju sa majkom.
Uspeh je celina knjige koja počinje samostalnim traženjem pravca, početnim koracima u modelingu i brakom sa muzičarem Fredijem Murom, brzopletim pokušajem da raskrsti sa dotadašnjim porodičnim vezama (ujedno i prezimenom). Bezazlenošću ondašnjeg pogleda na, danas apsolutno neprihvatljivu, razliku u godinama jedva punoletnih devojaka i njihovih „dobronamernih“ zaštitnika, Demi ukazuje na zloupotrebu glumica i modela o kojoj se tek poslednjih par decenija otvoreno govori, a tada je uzimana zdravo za gotovo čak i od samih žrtava. S druge strane, bez zaobilaženja piše o zamalo fatalnoj ranoj zavisnosti koju je prekinula isključivo zbog privrženosti radu i odlučnosti da uspe u svetu filma. Doduše, Murova je i ovde sasvim iskrena: volela bi da može iskonstruisati romantičnu verziju o tome kako su joj „interesovanja probuđena na nadahnjujućim časovima drame“, ali, istina je da su je glumi pruvukle nepregledne mogućnosti bekstva, uranjanjem u stalno druge i nove identitete. Toj veštini se pre svega učila kroz detinjstvo obeleženo pokretom i nuždom prilagođavanja uvek različitim školskim sredinama sa specifičnim zakonitostima. Ljubav prema profesiji došla je s vremenom, paralelno uz oslobađanje koje joj gluma donosi na više polja.
S tim u vezi, ima neke bizarne podudarnosti u autoimunoj bolesti bubrega (posledica je zadržavanje vode) zbog koje se Demi kao mala često, u dužim vremenskim periodima, nalazila na bolničkom lečenju (uvodna epizoda memoara) – i kasnijem stoičkom suzdržavanju od suza (preuzimajući na sebe ulogu staratelja onih koji bi, biološki, trebalo da su na tom mestu, navikla je sebe da nikada ne plače). Tek će pripremajući ulogu u „Duhu“ pustiti da te prepreke padnu.
Slično važi za emotivni život. Odlučna da nipošto ne ponavlja negativne obrasce kojima je svedočila kod svojih roditelja, Demi se u ljubavi relativno brzo vezivala za kolege, najpre verenika Emilija Esteveza, pa prvog supruga Brusa Vilisa. Ova celina knjige zato govori i o uporednom odvijanju uspona u karijeri, balansiranju sa izgrađenim porodičnim utočištem (tri ćerke kojima je veoma privržena: Rumer, Skaut i Talula) i uočavanju nejednakosti u branši. Demine fizički zahtevne i rodno izazivačke uloge, u kombinaciji sa visokim honorarima, prouzrokovale su sukobe sa delom (muške) javnosti, uz privatne tenzije u braku sa još jednom superzvezdom.
Drugo značajno polje izazova tiče se borbe sa prihvatanjem vlastitog tela, koju je glumica dugo vodila kroz poremećaj u ishrani, opsesivno vežbanje i, nekad opravdanu, ali češće apsolutno nezasluženu samokritičnost i opsesivnu kontrolu. Danas ikonična naslovnica časopisa Vanity Fair, za koju je 1991. trudnu Demi fotografisala Eni Libovic, svojevremeno je (kao akt) podigla mnogo prašine, ali i skinula ogroman tabu sa predstave „deformisanog“ ženskog tela. Isti slučaj je sa rizičnim ulogama u „Nekoliko dobrih ljudi“ i „Redovu Džejn“, koje su na svoj način promenile mesto ženskih likova u dotadašnjim žanrovskim postavkama: iz predmeta pažnje u aktivne učesnice koje kolegama pariraju bez zaostajanja. Za samu glumicu, bila je to prilika da promišljanjem i sticanjem veće sigurnosti konačno iskoreni sindrom uljeza od kog je dugo patila. Na primer, osećaj nedovoljnosti unutar profesije naglašeno je razvila družeći se sa klanom Estevez/Šin: kako se seća, svi su bili potpuno uronjeni u umetničke i intelektualne vode, dok je ona, svesna koliko joj nedostaju obrazovanje i iskustvo, ostajala posramljena i tiha.
Treća celina Prepuštanje odnosi se na period života ispunjen najvećim izazovima, lepim i ružnim, zahvaljujući kojima je autorka dostigla istinsku zrelost. Majčina smrt ujedno donosi pomirenje i prihvatanje, prvi razvod stišanošću proishodi u nekoliko godina života izvan svetla reflektora i potpunoj posvećenosti devojčicama. Obnovljena karijera početkom dvehiljaditih (mi milenijalci svakako se sećamo scene iz „Čarlijevih anđela“) označava i pronalaženje, kako je verovala, sudbinske ljubavi. Način na koji Demi piše o Eštonu Kučeru – zrelosti sa kojom je ušla u brak, povezanosti koju su delili nasuprot dvostrukim standardima društva i medijskom haosu izazvanom činjenicom da je ovoga puta žena petnaest godina starija, te razočaranjima, gubicima, skrhanim nadama – nežan je, bolan i istovremeno veoma racionalan.
Poznate ličnosti često vole da se iz sve snage upinju u pokušajima dokazivanja kako žive kao sav normalan svet. U slučaju autobiografije Demi Mur radi se o tome da je sve zaista predočeno sa stavom, pogledima i tonom „obične“ žene. Veoma nepretenciozno, izrazito introspektivno i potpuno direktno, glumica govori o obe strane (licu i naličju) luksuza, slave, bitisanja pod stalnim interesovanjem medija, kao i sasvim ljudskim težnjama, radostima, gubicima koji ne zaobilaze nijednu osobu, ma kako je zvali i čime god se bavila. Pristupačnost unutar očigledne jedinstvenosti svakako predstavlja važan adut kojim se Demi izdvojila još ranih dana karijere, a što upravo dobijamo uvidom iznutra, postignutim i čitaocima omogućenim na ovaj način.
Prema tome, prijatno iznenađujuće, „Lice i naličje“ nije zbir tračeva ili priča iza kulisa namenjenih voajerski radoznaloj javnosti, niti pokušaj pranja imidža i nametanja željene slike o sebi, već analitično iznošenje iskustva borbe sa nesigurnostima, njihovim prevazilaženjem i, najvažnijim, a najtežim – prihvatanjem sebe.
Autor: Isidora Đolović
