Prikaz mladih kritičara: „Budući Tesla, Zmaj Jova i Pupin“
Ingin prikaz nam je stigao prvi u novoj godini. Nema prikladnije knjige kojom bismo mogli da otvorimo početak godine, i inspirišemo mlade čitaoce.
Ova knjiga je puna humora i dobrih fazona, ali i pouka, pravopisa i gramatike.
Na početku, priča se vrti oko dečaka Toze koji je pomalo uobražen i obožava da pametuje, ali i da se šali. On sam za sebe kaže: „Ja nisam postao pametan, kao druga deca, postepeno – u prvom razredu malo, u drugom malo više, u trećem još više. Ja sam se rodio pametan.
Ja sam se rodio ne samo kao pametan, nego kao najpametniji! Ja sam bio najpametnija beba u porodilištu!“
Toza je i hrabar, jer se ne plaši da kaže nastavnici sve ono što bi i svako drugo dete želelo, ali ne sme zbog straha ili lepog vaspitanja. Na primer, objašnjava joj kako ne treba da pišemo sastave o proleću, letu, jeseni i zimi, jer je to već svima odavno dojadilo… Ipak, Toza je i nepredvidiv, jer taman kad pomislimo da je preterao, on smisli neku dobru šalu ili izvuče neverovatnu pouku. Maštovit je i kad o poznatim ličnostima u svojim pričama govori kao o prijateljima, a predmeti i životinje poprimaju ljudske osobine. Na zabavan način objašnjava drugarima pravopisna pravila i gramatičke greške, ali ponekad ume i da ih smori sa tim. Zbog svega toga, dosta poglavlja počinje sa Jucinim: „Lažeš!“ i Tozinim: „Ne lažem.“
Kasnije, u knjizi otkrivamo i kakav je bio jelovnik Kraljevića Marka, zašto je on bio anemičan i da li je trava bolja hrana od pečenja. Pojavljuju se guske i ovce koje žele da se školuju i postanu otmene, a saznajemo i ponešto o zaljubljenosti i lebdenju, kao i kakve veze ima ludi kamen sa klecanjem kolena, znojenjem dlanova i lupanjem srca.
Na kraju knjige se nalaze poznate bajke za decu ispričane na malo drugačiji način. U njima vidimo kako izgleda kad zli vuk shvati da suština života nije u slasnom zalogaju, već u lepom trenutku, dok nas ružno pače uči da svako ko se trudi, radi i vežba, može jednog dana da postane prelepi labud.
„Svi smo mi na ovom svetu manje više isti pačići! Isti mali pačići, koji mogu da pokažu svetu da postoje samo ako igraju!“
Ova knjiga me je zabavila i nasmejala. U isto vreme me je nečemu i naučila. Ipak, najviše me je oduševila sposobnost pisca da se preruši u nekrunisanog kralja spreja i poprska nas svojim rečima, kao magičnim sprejom, koji pomaže ljudima „da se vrate prirodi i prirodnosti, da se vrate dobroti, radosti, ljubavi i smehu.“
Autor: Inga, 10 godina
Ova knjiga je puna humora i dobrih fazona, ali i pouka, pravopisa i gramatike.
Na početku, priča se vrti oko dečaka Toze koji je pomalo uobražen i obožava da pametuje, ali i da se šali. On sam za sebe kaže: „Ja nisam postao pametan, kao druga deca, postepeno – u prvom razredu malo, u drugom malo više, u trećem još više. Ja sam se rodio pametan.
Ja sam se rodio ne samo kao pametan, nego kao najpametniji! Ja sam bio najpametnija beba u porodilištu!“
Toza je i hrabar, jer se ne plaši da kaže nastavnici sve ono što bi i svako drugo dete želelo, ali ne sme zbog straha ili lepog vaspitanja. Na primer, objašnjava joj kako ne treba da pišemo sastave o proleću, letu, jeseni i zimi, jer je to već svima odavno dojadilo… Ipak, Toza je i nepredvidiv, jer taman kad pomislimo da je preterao, on smisli neku dobru šalu ili izvuče neverovatnu pouku. Maštovit je i kad o poznatim ličnostima u svojim pričama govori kao o prijateljima, a predmeti i životinje poprimaju ljudske osobine. Na zabavan način objašnjava drugarima pravopisna pravila i gramatičke greške, ali ponekad ume i da ih smori sa tim. Zbog svega toga, dosta poglavlja počinje sa Jucinim: „Lažeš!“ i Tozinim: „Ne lažem.“
Kasnije, u knjizi otkrivamo i kakav je bio jelovnik Kraljevića Marka, zašto je on bio anemičan i da li je trava bolja hrana od pečenja. Pojavljuju se guske i ovce koje žele da se školuju i postanu otmene, a saznajemo i ponešto o zaljubljenosti i lebdenju, kao i kakve veze ima ludi kamen sa klecanjem kolena, znojenjem dlanova i lupanjem srca.
Na kraju knjige se nalaze poznate bajke za decu ispričane na malo drugačiji način. U njima vidimo kako izgleda kad zli vuk shvati da suština života nije u slasnom zalogaju, već u lepom trenutku, dok nas ružno pače uči da svako ko se trudi, radi i vežba, može jednog dana da postane prelepi labud.
„Svi smo mi na ovom svetu manje više isti pačići! Isti mali pačići, koji mogu da pokažu svetu da postoje samo ako igraju!“
Ova knjiga me je zabavila i nasmejala. U isto vreme me je nečemu i naučila. Ipak, najviše me je oduševila sposobnost pisca da se preruši u nekrunisanog kralja spreja i poprska nas svojim rečima, kao magičnim sprejom, koji pomaže ljudima „da se vrate prirodi i prirodnosti, da se vrate dobroti, radosti, ljubavi i smehu.“
Autor: Inga, 10 godina
