Redakcija Lagune pozvala je mlade čitaoce, osnovce, da čitaju knjige i pišu o njima. Desetogodišnja Jovana nam piše iz Niša. Njena strast prema čitanju iskri iz svakog reda, a roman „Dvanaesto more“ je doživela prilično snažno. Ovo je njen prvi prikaz koji objavljujemo.

Posle čitanja „Džepnih priča“ i prelepe knjige „Agi i Ema“, sa radošću sam uzela još jednu knjigu Igora Kolarova. Ali, ova me potpuno iznenadila. „Dvanaesto more“ je jako uzbudljiva knjiga sa neočekivanim događajima.

Sviđa mi jer dok čitate imate utisak da su to likovi iz stvarnog života, a onda se desi nešto što je potpuno nestvarno.

Glavna junakinja je devojčica Kia Sibin koja ima dvanaest godina i koja me mnogo podsetila na Akiko, junakinju iz jedne divne knjige. Obe imaju čudna imena, navike, ali su i  posebne. Kia je nosila dedine cokule koje niko nije želeo i dugačku suknju. Imala je crnu kosu kao noć, koja je bila veoma duga ali je uvek krila ispod kape. Njen hobi je bio sakupljanje fugurica divljih životinja od porcelana kojima je davala imena: Potrčko, Bo, Kralj Srce, Kralj Tref, Princ... U stvari, te figurice je dobijala od Gospođe Flo. Sve su one bile zaključane osim jedne koju je čuvala na polici iznad kreveta. To je bio sibirski tigar koji je bio zalepljen na stakleno postolje, a pored njega se nalazio deo jedne šape. Tigar mi je odmah privukao pažnju i pitala sam se šta je sa drugim delom koji nedostaje. A čini mi se da je to bio Kijin zadatak od početka. Pošto je odmalena bila drugačija, nije imala prijatelja ali kada je upoznala Simonu njen život se promenio. Sam pisac je rekao: „Neka prijateljstva počinju bez ikakvog razloga i objašnjenja.“ Samo je nju vodila na svoja omiljena mesta, napušteno pozorište koje se zvalo Orfej i Mesečev vrt . Za njih su to bila najlepša mesta na svetu. Iako su bile potpuno drugačije veoma su se zavolele i postale jako povezane. Za razliku od Kie, Simona je znala da plače... Mnogo toga je Kia naučila iz tog prijateljstva kao i da sa završetkom jedne priče počinju mnoge druge, i da stvari odjednom mogu da se okrenu naglavačke. Kada su Simonu odveli u bolnicu zbog njene bolesti, Kia će biti mnogo tužna i povređena. Čak će u jednom trenutku cokulom uništiti sve porcelanske figurice osim onog tajanstvenog tigra. Tada je shvatila da je onaj sibirski tigar u stvari ona sama, a onaj koji nedostaje njena Simona.

Dok je Simona ležala potpuno bespomoćna, Kia se sretala sa čudnim likovima, a sve je nekako bilo povezano sa Gospođom Flo. Ona će je zamoliti da pronađe njenog prijatelja Profesora Apija, a poslala joj je i sovu od porcelana koju će Kia takođe razbiti. Ali to kao da je trebalo da se dogodi jer je u ostacima sove pronašla mali ključ. Dok je istraživala i tražila tog profesora upoznala je ljude sa najneobičnijim imenima: Gospodin Dva Plus Jedan, Srednji Džo, patuljak i pas Megi. Taj patuljak je imao sat koji me je na trenutak vratio u priču o Alisi u zemlji čuda... Nije bilo lako junakinji romana u svojoj potrazi, ali su stvari polako dolazile na svoje mesto. Tako je u stanu profesora našla drugog tigra koga je domar iz njene zgrade zalepio pored sibirskog tigra. Kia je počela da naslućuje tajnu o tigrovima: „Sve što postoji može da umre samo u čoveku, i nigde više. I samo neko drugi, ma koliko bio prisutan ili odsutan, može to da zaustavi“. Kia je te večeri odsekla svoju kosu. Nije imala želju da odlazi na svoja voljena mesta jer je sve podsećalo na Simonu.

Ali, polako stvari počinju da dolaze na svoje mesto. Jednog lepog dana Kia  je dobila tajanstvenu poruku, a nekako je verovala da je od Profesora Apija koga traži. Pisalo je: „Postoje snovi koji se skrivaju od nas i čekaju da sazrimo za njih!“

Mnoge zakonetke i igre će Kia morati da reši, ali na kraju uspeva sve to. Dočekaće da joj se drugarica pridruži u Mesečevom vrtu, prvi put će zaplakati i shvatiti da „Jedino što čovek zaista zna je da plače!“

Sada je bila mirna i srećna, tigrovi su bili zajedno kao i ona i njena drugarica!

Autor: Jovana, 10 godina