Prikaz mladih kritičara: „Džordžov tajni ključ vaseljene“
„Šta god mi mislili, svi smo deca zvezda.“
Na žalost, Džordžovi roditelji ne misle tako. Oni žele svom sinu da pruže zdrav ekološki život, bez savremenih izuma i bele tehnike. Ipak, Džordž više voli „da gleda u nebo nego u zemlju“ i zato uporno pokušava da ubedi svoje roditelje da je nauka dobra, kako bi mu ispunili najveću želju: da dobije računar. Umesto toga, na poklon mu stiže samo debeli prasac Fredi koji jedno veče misteriozno nestaje. U potrazi za njim, Džordž odlazi u zabranjeno komšijsko dvorište gde upoznaje maštovitu devojčicu Eni i njenog neobičnog tatu Erika. Takođe saznaje da se u njihovoj kući nalazi najmoćniji i najinteligentniji računar Kosmos, uz pomoć kojeg doživljava svoje prvo putovanje u svemir. Džordžovo upoznavanje novih prijatelja i vasione bi teklo glatko, samo da je umeo da čuva tajnu…
Veoma mi se dopada što se u ovoj knjizi, pored Džordžovih, Eninih i Erikovih avantura, nalaze i naučne činjenice o univerzumu, atomima i planetama. Pomoću njih, rađanje zvezda i gejziri na kometi imaju smisao i objašnjenje, a čitaoci se ne gube u crnim rupama neznanja.
Najzanimljiviji deo mi je Erikova teška knjiga pojednostavljena za Eni i Džordža ili knjiga u knjizi. Tu su na razumljiv i interesantan način predstavljene crne rupe, a ima i smešnih crteža Nijagarinih vodopada i debelih prasića, kao i raznih Erikovih podsetnika.
Želim da zahvalim piscima ove knjige jer su me oslobodili jednog od najvećih strahova: pretvaranja Sunca u crnu rupu. Saznavanjem činjenice da samo zvezde koje su nekoliko puta veće od Sunca mogu da postanu crne rupe, pao mi je kamen sa srca.
I pored toga, ne mogu da poverujem da čovek može živ da izađe iz crne rupe baš kao u knjizi, jer u pitanju su ipak desetine miliona godina, a pretpostavljam da u crnoj rupi ima premalo kiseonika ili ga nema uopšte.
Ova knjiga nam, pored čudesa svemira, pravih prijatelja, nezamislivih avantura i magije ljubavi koju ne mogu pobediti čak ni opaki nastavnici, poručuje da je planeta Zemlja, za sada naš jedini dom, u opasnosti. Zbog nekih nemarnih i sebičnih odraslih osoba, nama deci – budućim ljudima, ostaće vrela, zagađena planeta i ogromna propast.
Ljudi jesu deo prirode, ali priroda nije čovek. Ona nam daje, a mi samo uzimamo. Ona nas voli, a mi je uništavamo. Zato je SADA vreme da na PRAVI način upotrebimo ljudski razum i pomognemo našoj planeti. To ne znači da je istraživanje kosmosa traćenje vremena, jer postoji još mnogo galaksija gde se možda kriju spas i nada za čovečanstvo.
„Uzbudljivo je kad pokušavamo da otkrijemo nove planete i nove svetove u svemiru, ali to ne znači da dom nije mesto kojem stalno želimo da se vraćamo. Moramo da se postaramo da za stotinu godina i dalje postoji Zemlja kojoj možemo da se vratimo.“
Autor: Inga, 10 godina
Na žalost, Džordžovi roditelji ne misle tako. Oni žele svom sinu da pruže zdrav ekološki život, bez savremenih izuma i bele tehnike. Ipak, Džordž više voli „da gleda u nebo nego u zemlju“ i zato uporno pokušava da ubedi svoje roditelje da je nauka dobra, kako bi mu ispunili najveću želju: da dobije računar. Umesto toga, na poklon mu stiže samo debeli prasac Fredi koji jedno veče misteriozno nestaje. U potrazi za njim, Džordž odlazi u zabranjeno komšijsko dvorište gde upoznaje maštovitu devojčicu Eni i njenog neobičnog tatu Erika. Takođe saznaje da se u njihovoj kući nalazi najmoćniji i najinteligentniji računar Kosmos, uz pomoć kojeg doživljava svoje prvo putovanje u svemir. Džordžovo upoznavanje novih prijatelja i vasione bi teklo glatko, samo da je umeo da čuva tajnu…
Veoma mi se dopada što se u ovoj knjizi, pored Džordžovih, Eninih i Erikovih avantura, nalaze i naučne činjenice o univerzumu, atomima i planetama. Pomoću njih, rađanje zvezda i gejziri na kometi imaju smisao i objašnjenje, a čitaoci se ne gube u crnim rupama neznanja.
Najzanimljiviji deo mi je Erikova teška knjiga pojednostavljena za Eni i Džordža ili knjiga u knjizi. Tu su na razumljiv i interesantan način predstavljene crne rupe, a ima i smešnih crteža Nijagarinih vodopada i debelih prasića, kao i raznih Erikovih podsetnika.
Želim da zahvalim piscima ove knjige jer su me oslobodili jednog od najvećih strahova: pretvaranja Sunca u crnu rupu. Saznavanjem činjenice da samo zvezde koje su nekoliko puta veće od Sunca mogu da postanu crne rupe, pao mi je kamen sa srca.
I pored toga, ne mogu da poverujem da čovek može živ da izađe iz crne rupe baš kao u knjizi, jer u pitanju su ipak desetine miliona godina, a pretpostavljam da u crnoj rupi ima premalo kiseonika ili ga nema uopšte.
Ova knjiga nam, pored čudesa svemira, pravih prijatelja, nezamislivih avantura i magije ljubavi koju ne mogu pobediti čak ni opaki nastavnici, poručuje da je planeta Zemlja, za sada naš jedini dom, u opasnosti. Zbog nekih nemarnih i sebičnih odraslih osoba, nama deci – budućim ljudima, ostaće vrela, zagađena planeta i ogromna propast.
Ljudi jesu deo prirode, ali priroda nije čovek. Ona nam daje, a mi samo uzimamo. Ona nas voli, a mi je uništavamo. Zato je SADA vreme da na PRAVI način upotrebimo ljudski razum i pomognemo našoj planeti. To ne znači da je istraživanje kosmosa traćenje vremena, jer postoji još mnogo galaksija gde se možda kriju spas i nada za čovečanstvo.
„Uzbudljivo je kad pokušavamo da otkrijemo nove planete i nove svetove u svemiru, ali to ne znači da dom nije mesto kojem stalno želimo da se vraćamo. Moramo da se postaramo da za stotinu godina i dalje postoji Zemlja kojoj možemo da se vratimo.“
Autor: Inga, 10 godina
