Neke knjige čitamo sa lakoćom, a za neke nam je potrebno da napregnemo moždane vijuge kako bi ih razumeli. Sigurna sam da je svako dete pročitalo bar jednu knjigu Gradimira Stojkovića. U njima svako može da se pronađe, ili bar jedan segment svog života: svoj prvi „blam“, nestašluk, prvu simpatiju ili prvo razočaranje...

Najpre sam mislila da on piše više za dečake, verovatno zbog raznih avantura njegovog „hajduka“ kojima, iskreno, nisam bila toliko oduševljena. Ali susret sa njegovim romanom „Peta devojčica, Marja“ potpuno me je razuverio i shvatila sam poruku jednog od likova: „Sačekajte da prođe malo vremena, da se duhovi smire“. Danima sam razmišljala o toj knjizi. Devojčica ruskog porekla Marja javljala bi mi se kad god zatvorim oči...

I evo sada sam imala priliku da se družim sa romanom „Sve moje gluposti“. Naslov mi je obećavao i ulivao nadu da ću se u njoj pronaći. Na samom početku nisam baš sve shvatala, ali čitajući sve više i više, knjiga me je privlačila i odavala njene tajne i zanimljivosti. Bogdanka je jako smešna, ali i dobra devojčica koju na početku ljubav ne zanima toliko, iako je imala simpatiju. Ali, naravno, kao mnoge devojčice u njenim godinama, počinje sa ljubavnim pričama. Pre svih tih zaljubljivanja ona mora da režira jedan film koji će poslati na konkurs. Na početku nije imala toliku sreću, jer će njena simpatija glumiti u filmu sa njenom drugaricom. Ali ona nekako prihvata to i zajedno sa ekipom, tj. glumcima, osvaja prvo mesto. E, tada kreće njen, kako bi ona rekla, ljubavni horor. U gradu u kom je dodela nagrada, susreće se sa jednim dečakom u kog se zaljubljuje, ali kasnije shvata da on ima devojku. Jako se razočarala, ali zaboravlja na to. Na letnjem raspustu, odnosno odmoru, upoznaje se sa jednim dečakom iz Niša u koga će se zaljubiti, ali je sada to obostrano. S vremenom će izgubiti kontakt i neće se više čuti. Dugo je vremena trebalo Bogdanki da to preboli, ali ona se iznova zaljubljuje... I ponovo će biti razočarana. Ipak, svako nađe svoju sreću. Desiće se to i Bogdanki zahvaljujući njenoj starijoj sestri Zlati. Njena nova ljubav biće u stvari njen ortak, njen najbolji drug Bane, koji je inače kao deo porodice. Setih se reči Duška Radovića: „Pre nego što krenete da tražite sreću, proverite – možda ste već srećni. Sreća je mala, obična i neupadljiva i mnogi ne umeju da je vide.“

I zaista, treba malo da se osvrnemo oko sebe i bolje pogledamo... Bogdanka je sa Banetom uživala u „svojim glupostima“. Glavna junakinja me je podsetila malo na moju drugaricu što se tiče dečaka i zaljubljivanja. Pronašla sam i sebe u nekim delovima – njen odnos sa ocem me podseća na moj sa majkom.

Na kraju, poručujem da pročitate ovu knjigu ukoliko niste, jer ovde se ne radi ni o kakvim glupostima – naprotiv. Na duhovit način pisac je opisao ključne događaje iz života svakog tinejdžera služeći se svakodnevnim jezikom, ponekad i žargonom, i na taj način se približio čitaocima i ostvario bliskost.

Autor: Jovana, 13 godina