Prikaz nove knjige Ljubice Arsić „Pročitano sa usana“
Postoji, u izobilju vrhunskih književnih ostvarenja, i jedna izuzetna priča engleske književnice Antonije Suzan Bajat koja govori o duhu iz staklene boce koji je ispunio srećnoj nalazačici najveću moguću želju, da bude voljena. Atmosfera te priče snažna je asocijacija dok čitate knjigu eseja naše poznate književnice i kolumnistkinje ovog lista. Razmišljajući na najrazličitije teme, kao zajednički imenitelj svega postavlja lepotu u svakom njenom pojavnom obliku: prisutnu i odsutnu, uskraćenu i poklonjenu, iznuđenu i zanemarenu, i njihov odraz u najsjajnijoj ljudskoj delatnosti, umetnosti.
Još od mladih dana upućena na život sa muzikom, kao profesor među mladima koji su muziku odabrali za poziv, svoju prozu protkala je sve većim poznavanjem sveta zvuka, još od prvog romana „Čuvari kazačke ivice“. Erudicijom koja je narastala sa godinama, interesovanja i motive tražila je i u slikarstvu (izuzetan esej o Đorđoneovoj slici Oluja ), sve preciznije analizirajući viđeno i odslušano i prevodeći ih na jezik svog književnog izraza.
Veština pisanja eseja oduvek je predstavljala izazov, poseban književni i intelektualni napor koji po pravilu nema brojnu čitalačku publiku. Dakle, pisati kratko, jezgrovito, smisleno i lucidno za odabrane ne deluje kao napor koji biva adekvatno vrednovan. Ali, esej otvara skoro neograničene mogućnosti u veštini spajanja intelektualnog i umetničkog, saznajnog i kreativnog dajući, kada su u pitanju eseji o kojima govorimo, izuzetan rezultat visoke čitljivosti upakovan u formi velikog znanja.
Jednostavnije rečeno, ovi eseji ne pate od praznoslovlja i razmetanja akademskim izrazima izvučenim iz suvoparnih rasprava i inflacije naučnih radova. Istovremeno, njihova stilistika stoji na braniku najfinijeg i najrazumljivijeg književnog jezika koji u svakom pogledu predstavlja uzor. Zbog toga čitalac kroz njih klizi lako i sa zadovoljstvom, upijajući gotovo u svakom pasusu nešto što nije znao ili nije uočio. Istovremeno bez dlake na jeziku, Arsić komentariše svet i ljude oko sebe, posebno neravnotežu snaga u kojoj obrazovana žena koja ima šta da kaže i šta da napiše, a opstaje sve teže i plaćajući sve veće cene. Ali, teši nas odmah autorka, nije bilo mnogo bolje ni u jednom vremenu, inače ne bi bilo lova na veštice i različitih oblika potiskivanja ženske pameti koja je, opet, pronalazila načine da izbije na površinu i duhove iz boca potčini svojoj volji.
Eseji u ovoj knjizi podeljeni su u tri tematske celine, Aladinova čarobna lampa, Pročitano sa usana, i Doskočiti, makar i pisanjem. Upadljivo oslobođeni dnevne politike, efemernosti i politikanstva (što je danas i ovde izuzetna osobina teksta kome možemo bez zebnje da se prepustimo), oni nisu sterilno odvojeni od stvarnosti u kojoj živimo, naprotiv, uronjeni su u nju na način retke svesnosti.
I kada govori o motivima renesansnih slikara i o nesrećnom večitom vereniku Kafki, opštepoznatoj ali nikad do kraja istumačenoj sudbini Ane Karenjine ili Gojinim sumornim prizorima ljudskih poroka i košmara, Ljubica Arsić govori o nama, ovde i sada. I to na produhovljen način koji nikoga ne vređa, ali otkriva sve. Ostajući sa merom van okvira tvrdoglavog i apsurdnog feminizma koji prezire drugi pol, ona uočava fine detalje koji poput čestica u vazduhu padaju na naše duše, od rođenja do kraja. Svest o kulturološkim, antropološkim i svim drugim koordinatama koji zadaju jedan ženski život, provučena je kroz riznicu pročitanog i upamćenog, rezultira minijaturama punim istine ali ne i gorčine. Ona se igra činjenicama, podvrgavajući ih ironiji, ali nikada sarkazmu, priča o našim životima u svesnom i nesvesnom, razlaže potrebu za lepotom uprkos svemu, tražeći i nalazeći smisao u detalju, unutrašnjoj ravnoteži i iznad svega ljubavi prema životu. Ovako nabrojani epiteti ovih eseja mogu da zazvuče romantičarski, čak i pomalo sladunjavo, da nije izuzetne obrazovanosti kojima se odlikuju. A opet, u tom izlaganju nema one klasične profesorske nadobudnosti i potrebe da se upute neuki. Čak nam se čini da je pišući ove tekstove otkrivala i samoj sebi neke činjenice vođena onom divnom neizvesnošću kad prva rečenica jednog teksta nema pojma kako će se on završiti.
U pokušaju da se napravi izuzetak, vraćamo se boci od plavog stakla slučajno kupljenoj na nekoj orijentalnoj pijaci iz koje je u hotelskoj sobi, pred jednu ostavljenu, sredovečnu ženu izašao duh koji je nije ismejao. U tom smislu, lepota ovih jezgrovitih eseja ne kritikuje, ne omalovažava a još manje pokušava da popravi svet, već ga samim svojim postojanjem čini lepšim.
Napuštajući romantičarski tonalitet u kome precizno književno uho može da oseti preterivanje i pripiše ga umetnicama, recimo i da je ova knjiga uzor u disciplini eseja i retka pojava u onome što danas možemo da pronađemo na domaćoj književnoj sceni. Bez primesa toliko omiljenog praznoslovlja protiv koga se pobunio profesor Jovan Hristić u jednom od svojih briljantnih ironičnih eseja, ostavljajući u amanet poruku – čitajte mnogo, pišite malo. Obrnuto može biti veoma opasno.
Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: Politika
Još od mladih dana upućena na život sa muzikom, kao profesor među mladima koji su muziku odabrali za poziv, svoju prozu protkala je sve većim poznavanjem sveta zvuka, još od prvog romana „Čuvari kazačke ivice“. Erudicijom koja je narastala sa godinama, interesovanja i motive tražila je i u slikarstvu (izuzetan esej o Đorđoneovoj slici Oluja ), sve preciznije analizirajući viđeno i odslušano i prevodeći ih na jezik svog književnog izraza.
Veština pisanja eseja oduvek je predstavljala izazov, poseban književni i intelektualni napor koji po pravilu nema brojnu čitalačku publiku. Dakle, pisati kratko, jezgrovito, smisleno i lucidno za odabrane ne deluje kao napor koji biva adekvatno vrednovan. Ali, esej otvara skoro neograničene mogućnosti u veštini spajanja intelektualnog i umetničkog, saznajnog i kreativnog dajući, kada su u pitanju eseji o kojima govorimo, izuzetan rezultat visoke čitljivosti upakovan u formi velikog znanja.
Jednostavnije rečeno, ovi eseji ne pate od praznoslovlja i razmetanja akademskim izrazima izvučenim iz suvoparnih rasprava i inflacije naučnih radova. Istovremeno, njihova stilistika stoji na braniku najfinijeg i najrazumljivijeg književnog jezika koji u svakom pogledu predstavlja uzor. Zbog toga čitalac kroz njih klizi lako i sa zadovoljstvom, upijajući gotovo u svakom pasusu nešto što nije znao ili nije uočio. Istovremeno bez dlake na jeziku, Arsić komentariše svet i ljude oko sebe, posebno neravnotežu snaga u kojoj obrazovana žena koja ima šta da kaže i šta da napiše, a opstaje sve teže i plaćajući sve veće cene. Ali, teši nas odmah autorka, nije bilo mnogo bolje ni u jednom vremenu, inače ne bi bilo lova na veštice i različitih oblika potiskivanja ženske pameti koja je, opet, pronalazila načine da izbije na površinu i duhove iz boca potčini svojoj volji.
Eseji u ovoj knjizi podeljeni su u tri tematske celine, Aladinova čarobna lampa, Pročitano sa usana, i Doskočiti, makar i pisanjem. Upadljivo oslobođeni dnevne politike, efemernosti i politikanstva (što je danas i ovde izuzetna osobina teksta kome možemo bez zebnje da se prepustimo), oni nisu sterilno odvojeni od stvarnosti u kojoj živimo, naprotiv, uronjeni su u nju na način retke svesnosti.
I kada govori o motivima renesansnih slikara i o nesrećnom večitom vereniku Kafki, opštepoznatoj ali nikad do kraja istumačenoj sudbini Ane Karenjine ili Gojinim sumornim prizorima ljudskih poroka i košmara, Ljubica Arsić govori o nama, ovde i sada. I to na produhovljen način koji nikoga ne vređa, ali otkriva sve. Ostajući sa merom van okvira tvrdoglavog i apsurdnog feminizma koji prezire drugi pol, ona uočava fine detalje koji poput čestica u vazduhu padaju na naše duše, od rođenja do kraja. Svest o kulturološkim, antropološkim i svim drugim koordinatama koji zadaju jedan ženski život, provučena je kroz riznicu pročitanog i upamćenog, rezultira minijaturama punim istine ali ne i gorčine. Ona se igra činjenicama, podvrgavajući ih ironiji, ali nikada sarkazmu, priča o našim životima u svesnom i nesvesnom, razlaže potrebu za lepotom uprkos svemu, tražeći i nalazeći smisao u detalju, unutrašnjoj ravnoteži i iznad svega ljubavi prema životu. Ovako nabrojani epiteti ovih eseja mogu da zazvuče romantičarski, čak i pomalo sladunjavo, da nije izuzetne obrazovanosti kojima se odlikuju. A opet, u tom izlaganju nema one klasične profesorske nadobudnosti i potrebe da se upute neuki. Čak nam se čini da je pišući ove tekstove otkrivala i samoj sebi neke činjenice vođena onom divnom neizvesnošću kad prva rečenica jednog teksta nema pojma kako će se on završiti.
U pokušaju da se napravi izuzetak, vraćamo se boci od plavog stakla slučajno kupljenoj na nekoj orijentalnoj pijaci iz koje je u hotelskoj sobi, pred jednu ostavljenu, sredovečnu ženu izašao duh koji je nije ismejao. U tom smislu, lepota ovih jezgrovitih eseja ne kritikuje, ne omalovažava a još manje pokušava da popravi svet, već ga samim svojim postojanjem čini lepšim.
Napuštajući romantičarski tonalitet u kome precizno književno uho može da oseti preterivanje i pripiše ga umetnicama, recimo i da je ova knjiga uzor u disciplini eseja i retka pojava u onome što danas možemo da pronađemo na domaćoj književnoj sceni. Bez primesa toliko omiljenog praznoslovlja protiv koga se pobunio profesor Jovan Hristić u jednom od svojih briljantnih ironičnih eseja, ostavljajući u amanet poruku – čitajte mnogo, pišite malo. Obrnuto može biti veoma opasno.
Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: Politika
