Prikaz „Odbrane i propasti Bodroga u sedam burnih godišnjih doba“: Kad je bačka bila zemlja junačka
Sličan po posebnosti jezika i stila nekim drugim klasičnim piscima koji su se u moru književnika izdvajali svojom autentičnošću, dobitnik Ninove nagrade Miroslav Josić Višnjić (1946–2015) bio je izuzetno plodan pisac koji je iza sebe ostavio pregršt pripovedaka, novela, pesama i romana, a doživeo je i da mu još za života objave i sabrana dela i da o njegovom radu bude objavljeno preko stotinu studija i eseja. Njegov roman „Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba“ svojevremeno je pretvoren i u radio-dramu, a bio je ovenčan i gotovo svim književnim nagradama koje se kod nas dodeljuju kao jedan od poslednjih velikana koji stoji rame uz rame s Andrićem, Stankovićem, Crnjanskim i ostalim tvorcima neprolaznih klasika.
Smešten u ustaničke godine 1848. i 1849, ovaj roman, mešavina stvarnosti i fikcije, dočarava svakodnevicu i vrtlog pobune srpskog naroda protiv mađarskog jarma na teritoriji današnje Vojvodine. Već uvodni stih, postavljen pred početak priče, govori da je roman napisan kao opomena i pouka budućim naraštajima koji svoju mirnu sadašnjost duguju herojskoj prošlosti i požrtvovanju predaka. Mada nije napisan u stihovima, moglo bi se reći da se roman njima i nastavlja, imajući na umu izuzetnu poetsku liričnost piščevog izraza u čijim se proznim rečenicama reči nižu kao u pesmi – i po vokabularu i po tempu i ritmu. Po ljubavi prema vojvođanskoj istoriji (mada se u svojim delima nije samo na nju fokusirao), njenom narodu i njegovom izdržljivom pregalaštvu, mogli bismo ovog Miroslava uporediti s onim drugim – Antićem, koji je rodnu Vojvodinu ovekovečio u svojim neprolaznim delima. Iako smešteni u različita stoleća, mogli bismo ovaj Višnjićev roman uporediti s onim Antićevim nedovršenim „Sveti vetar“ po opštoj atmosferi, bogatstvu jezika i postignutom učinku.
Rečenicama koje, bremenite raskošnim arhaičnim bačvanskim vokabularom i izrazima i rečima što mirišu na Vojvodinu, gotovo pucaju poput prezrelog nara, pisac nam opisuje dva proleća, dve jeseni, dva prokleta leta i zimu nad zimama, prisećajući se sabora i vašara, kirbaja i panađura, utabanih seoskih trgova, silnih bojeva, mučenja i pljački i svih nadanja. Bilo je to sedam godšnjih doba u kojima je voda reke Mostonge mutna i krvava tekla, u kojima su goreli bodroški salaši, ambari i čardaci, zlatom molovane crkve, krivudavi sokaci, od naboja kuće i bogati kašteli. A sve što od Bodroga nije izgorelo, što nije izgaženo ili zdrobljeno, do temelja porušeno, ko zna kuda razvučeno, pojele su vode tamne i zelene što po širokoj bačkoj zemlji teku.
Radnja počinje pred proleće 1848, te mračne i kobne godine u kojoj je streljan francuski car, obešen ruski, preklan pruski, zadavljen turski sultan, otrovan vatikanski papa, živ oderan srpski knez! Smrt zlotvorima i tiranima! Živela slobodna Bodroška republika! Smrt lopovima! Smrt popovima! Osokoljen belosvetskim zbivanjima, narod izlazi na ulice i diže se protiv onoga od čega je do juče strepeo.
Nakon dugotrajnog i vrlo temeljnog istraživanja istorijskih izvora kojim se bavio mnogo godina, pre nego što će sastaviti jedno od najznačajnijih književnih dela srpske književnosti u novije doba, Višnjić slikovito opisuje ustanak 30.000 Bodrožana protiv svirepe vlade Košuta, vojne sukobe, opsade i bitke, pa potom sred silnih razaranja i izbijanje kolere.
Među likove koje ubacuje u niti fabule što vezu priču o hrabrosti, stradalništvu, prijateljstvu, ali i ljubavi, ubacuje i mnoge stvarne, istorijske ličnosti, revolucionare, pesnike, političare, patrijarhe i njima slične. Pritom daje sebi izvesne slobode, među kojima je i smeštanje Bodroga na sredinu 19. veka iako su, u stvarnosti, tada od njega postojale samo poplavljene ruševine. Ne zna se kada je tačno nestao i zamro i zbog čega, ali je ponovo, sa svim šorovima, sokacima i džadama, oživeo u Višnjićevom delu, realan i uverljiv kao da i dalje stoji sred bačke ravnice.
Iscepkano, kao što već ljudska sećanja često i jesu, narator svoje svedočenje daje poput slagalice čije delove čitalac polako sklapa do kraja ove veličanstvene istorijske pripovesti.
Autor: Miroslav Bašić Palković
Smešten u ustaničke godine 1848. i 1849, ovaj roman, mešavina stvarnosti i fikcije, dočarava svakodnevicu i vrtlog pobune srpskog naroda protiv mađarskog jarma na teritoriji današnje Vojvodine. Već uvodni stih, postavljen pred početak priče, govori da je roman napisan kao opomena i pouka budućim naraštajima koji svoju mirnu sadašnjost duguju herojskoj prošlosti i požrtvovanju predaka. Mada nije napisan u stihovima, moglo bi se reći da se roman njima i nastavlja, imajući na umu izuzetnu poetsku liričnost piščevog izraza u čijim se proznim rečenicama reči nižu kao u pesmi – i po vokabularu i po tempu i ritmu. Po ljubavi prema vojvođanskoj istoriji (mada se u svojim delima nije samo na nju fokusirao), njenom narodu i njegovom izdržljivom pregalaštvu, mogli bismo ovog Miroslava uporediti s onim drugim – Antićem, koji je rodnu Vojvodinu ovekovečio u svojim neprolaznim delima. Iako smešteni u različita stoleća, mogli bismo ovaj Višnjićev roman uporediti s onim Antićevim nedovršenim „Sveti vetar“ po opštoj atmosferi, bogatstvu jezika i postignutom učinku.
Rečenicama koje, bremenite raskošnim arhaičnim bačvanskim vokabularom i izrazima i rečima što mirišu na Vojvodinu, gotovo pucaju poput prezrelog nara, pisac nam opisuje dva proleća, dve jeseni, dva prokleta leta i zimu nad zimama, prisećajući se sabora i vašara, kirbaja i panađura, utabanih seoskih trgova, silnih bojeva, mučenja i pljački i svih nadanja. Bilo je to sedam godšnjih doba u kojima je voda reke Mostonge mutna i krvava tekla, u kojima su goreli bodroški salaši, ambari i čardaci, zlatom molovane crkve, krivudavi sokaci, od naboja kuće i bogati kašteli. A sve što od Bodroga nije izgorelo, što nije izgaženo ili zdrobljeno, do temelja porušeno, ko zna kuda razvučeno, pojele su vode tamne i zelene što po širokoj bačkoj zemlji teku.
Radnja počinje pred proleće 1848, te mračne i kobne godine u kojoj je streljan francuski car, obešen ruski, preklan pruski, zadavljen turski sultan, otrovan vatikanski papa, živ oderan srpski knez! Smrt zlotvorima i tiranima! Živela slobodna Bodroška republika! Smrt lopovima! Smrt popovima! Osokoljen belosvetskim zbivanjima, narod izlazi na ulice i diže se protiv onoga od čega je do juče strepeo.
Nakon dugotrajnog i vrlo temeljnog istraživanja istorijskih izvora kojim se bavio mnogo godina, pre nego što će sastaviti jedno od najznačajnijih književnih dela srpske književnosti u novije doba, Višnjić slikovito opisuje ustanak 30.000 Bodrožana protiv svirepe vlade Košuta, vojne sukobe, opsade i bitke, pa potom sred silnih razaranja i izbijanje kolere.
Među likove koje ubacuje u niti fabule što vezu priču o hrabrosti, stradalništvu, prijateljstvu, ali i ljubavi, ubacuje i mnoge stvarne, istorijske ličnosti, revolucionare, pesnike, političare, patrijarhe i njima slične. Pritom daje sebi izvesne slobode, među kojima je i smeštanje Bodroga na sredinu 19. veka iako su, u stvarnosti, tada od njega postojale samo poplavljene ruševine. Ne zna se kada je tačno nestao i zamro i zbog čega, ali je ponovo, sa svim šorovima, sokacima i džadama, oživeo u Višnjićevom delu, realan i uverljiv kao da i dalje stoji sred bačke ravnice.
Iscepkano, kao što već ljudska sećanja često i jesu, narator svoje svedočenje daje poput slagalice čije delove čitalac polako sklapa do kraja ove veličanstvene istorijske pripovesti.
Autor: Miroslav Bašić Palković
