Prikaz „Papirne palate“ Mirande Kauli Heler: „Velike male laži“ u stilu Džona Čivera
El Bišop, narator dugo najavljivanog debitantskog ostvarenja Mirande Kauli Heler, na prvu loptu ne ostavlja baš lep utisak. U trenutku kada je upoznajemo nalazi se u porodičnoj vikendici na Kejp Kodu i ostavlja utisak lakomislene i sebične osobe. U potpunosti je posvećena ostvarenju sopstvenih želja, bez ikakvog obzira prema posledicama koje bi to moglo imati po druge.
Budi se u 6.30, zaobilazi nered koji je ostao posle žurke koja se odigrala prethodne večeri i izlazi napolje da pliva. Ulazeći u ledenu vodu, gola, u glavi premotava događaje prethodne večeri kada je „je*ala“ svog najboljeg prijatelja iz detinjstva Džonasa, uza zid njene kuće, dok su njen muž i deca unutra dremali, a majka prala sudove. Kauli Helerova krajnje detaljno i lirski opisuje slatkasti vazduh, dah koji je zastao u Elinom grlu, njeno dobujuće srce i hladnoću vode, što je sve u direktnom kontrastu sa sirovim opisom seksa.
Međutim, kako bolje upoznajemo El, postaje jasno da je ovakvo ponašanje – uživanje u zabranjenoj ljubavi – odstupanje od njene prave prirode. Celog života krije užasnu tajnu o traumi iz prošlosti koja je proganja još od vremena kada je bila tinejdžerka. Priča se razvija kroz epizode, naizmenično se odigravajući u sadašnjem trenutku ili kroz retrospektivu iz Eline porodične istorije, što stvara osećaj intrige – kako li je samo završila tu gde jeste?
Miranda Kauli Heler pripada njujorškoj književnoj eliti. U posveti knjige zahvaljuje svom dedi, književnom kritičaru Malkomu Kauliju, za to što joj je rekao da svaka dobra priča mora imati početak, sredinu i kraj, kao i da se kraj mora nazirati u početku (što je svakako primenjivo na ovu priču). Njen otac je bio vojni istoričar Robert Kauli, koji je oženio Suzan, ćerku pisca Džona Čivera. Kao i kod Čivera, i u ovom romanu plivanje ima posebno značenje – majka El Bišop pliva svakoga dana i kaže da se čovek nikada ne kaje zbog toga što je otišao da pliva. Čini se da sličnu ulogu igraju i opisi Nove Engleske.
Kauli Helerova ima iskustva u radu na televiziji. Bila je prvi potpredsednik i direktor drame na HBO, a radila je i na serijama „Porodica Soprano“, „Šest stopa pod zemljom“ i „Žica“. Stoga se „Papirna palata“ lako može zamisliti kao serija. Odiše snažnim duhom „Malih velikih laži“ – bogati ljudi, u svojim ogromnim kućama, izlaze na kraj sa sopstvenim neurozama, a kratka poglavlja završavaju se u trenucima kada je radnja najzanimljivija.
Stil je prepun detalja, evocira uspomene na pejzaže Nove Engleske. Prerasla trska i barska flora, rakuni u dvorištu i miševi na tavanu, divljina prirode i njen kontrast sa ograničenjima koje ljudi nameću sopstvenim životima kako bi savladali životinje koje se u njima kriju. Naslov knjige je, zapravo, ime vikendice Bišopovih, a ime je dobila zbog toga što je izolovana kartonom. Knjigu prožima osećaj povezanosti sa lokacijom – kako se krećemo od kolibe, preko Njujorka, Vermonta i Londona. Saznajemo i za imanje Eline bake u Gvatemali, razvod njenih roditelja i to kako je El upoznala svog muža Pitera iz Engleske.
Autorka se očito zabavljala pišući o Piteru, njegovom engleskom poreklu i njegovoj majci, „uštogljenoj oštrokonđi u svečanim haljinama i s biserima“, koja se odnedavno zainteresovala za „moderniste“. Elina majka Volas svakodnevno provocira Pitera komentarima poput: „Britanci vole da piju, ali prave mlake i bledunjave koktele.“ U početku se način na koji Volas govori čini usiljenim, prepunim citata ili pozivanja na tuđe stavove, kao kada svojoj ćerki kaže da bi sa Piterom trebalo da bude kao slika Botičelija – stalno nasmejana. S vremenom ćete se, međutim, navići na njen stil. (Mada će vas povremeno nervirati isto onoliko koliko i El – kao kad je nervira „nadmudrivanje belaca iz srednje klase oko alkohola“.
Duboko u sebi znate da je Volas znala mnogo više nego što je voljna sa nama da podeli o traumatičnom incidentu koji je obeležio život njene ćerke, ali je to znanje potisnula u želji da nastavi sa svojim životom. Odnos između Volas i njene ćerke čini mnogo ubedljiviju srž romana od odnosa između El i Džonasa.
Najslabiji deo knjige su opisi seksa, koje, ruku na srce, nije lako napisati valjano. Sve se čini pomalo sladunjavo. Džonas, Elin prijatelj iz detinjstva, ima „gustu crnu kosu koju možeš da ščepaš“ i jedno drugome govore stvari poput: „Proveo sam ceo život čekajući ono sinoć“. Jednostavno ne deluje iskreno. Volela bih i da se manje piše o Elinoj bešici. Njoj se nekako uvek piški u najnezgodnijem mogućem trenutku. Pomislio bi čovek da je odrasla žena sposobna da sa ovakvim problemima izađe na kraj na odgovarajući način.
Mimo sitnih nedostataka, ovo je jedna interesantna porodična saga, ispunjena intrigom i komplikovanim likovima, koja vas prebacuje u svet Kejp Koda. Ne mogu da dočekam adaptaciju za televiziju!
Autor: Suzana Bater
Izvor: standard.co.uk
Prevod: Milan Radovanović
Međutim, kako bolje upoznajemo El, postaje jasno da je ovakvo ponašanje – uživanje u zabranjenoj ljubavi – odstupanje od njene prave prirode. Celog života krije užasnu tajnu o traumi iz prošlosti koja je proganja još od vremena kada je bila tinejdžerka. Priča se razvija kroz epizode, naizmenično se odigravajući u sadašnjem trenutku ili kroz retrospektivu iz Eline porodične istorije, što stvara osećaj intrige – kako li je samo završila tu gde jeste?
Miranda Kauli Heler pripada njujorškoj književnoj eliti. U posveti knjige zahvaljuje svom dedi, književnom kritičaru Malkomu Kauliju, za to što joj je rekao da svaka dobra priča mora imati početak, sredinu i kraj, kao i da se kraj mora nazirati u početku (što je svakako primenjivo na ovu priču). Njen otac je bio vojni istoričar Robert Kauli, koji je oženio Suzan, ćerku pisca Džona Čivera. Kao i kod Čivera, i u ovom romanu plivanje ima posebno značenje – majka El Bišop pliva svakoga dana i kaže da se čovek nikada ne kaje zbog toga što je otišao da pliva. Čini se da sličnu ulogu igraju i opisi Nove Engleske.
Kauli Helerova ima iskustva u radu na televiziji. Bila je prvi potpredsednik i direktor drame na HBO, a radila je i na serijama „Porodica Soprano“, „Šest stopa pod zemljom“ i „Žica“. Stoga se „Papirna palata“ lako može zamisliti kao serija. Odiše snažnim duhom „Malih velikih laži“ – bogati ljudi, u svojim ogromnim kućama, izlaze na kraj sa sopstvenim neurozama, a kratka poglavlja završavaju se u trenucima kada je radnja najzanimljivija.
Stil je prepun detalja, evocira uspomene na pejzaže Nove Engleske. Prerasla trska i barska flora, rakuni u dvorištu i miševi na tavanu, divljina prirode i njen kontrast sa ograničenjima koje ljudi nameću sopstvenim životima kako bi savladali životinje koje se u njima kriju. Naslov knjige je, zapravo, ime vikendice Bišopovih, a ime je dobila zbog toga što je izolovana kartonom. Knjigu prožima osećaj povezanosti sa lokacijom – kako se krećemo od kolibe, preko Njujorka, Vermonta i Londona. Saznajemo i za imanje Eline bake u Gvatemali, razvod njenih roditelja i to kako je El upoznala svog muža Pitera iz Engleske.
Autorka se očito zabavljala pišući o Piteru, njegovom engleskom poreklu i njegovoj majci, „uštogljenoj oštrokonđi u svečanim haljinama i s biserima“, koja se odnedavno zainteresovala za „moderniste“. Elina majka Volas svakodnevno provocira Pitera komentarima poput: „Britanci vole da piju, ali prave mlake i bledunjave koktele.“ U početku se način na koji Volas govori čini usiljenim, prepunim citata ili pozivanja na tuđe stavove, kao kada svojoj ćerki kaže da bi sa Piterom trebalo da bude kao slika Botičelija – stalno nasmejana. S vremenom ćete se, međutim, navići na njen stil. (Mada će vas povremeno nervirati isto onoliko koliko i El – kao kad je nervira „nadmudrivanje belaca iz srednje klase oko alkohola“.
Duboko u sebi znate da je Volas znala mnogo više nego što je voljna sa nama da podeli o traumatičnom incidentu koji je obeležio život njene ćerke, ali je to znanje potisnula u želji da nastavi sa svojim životom. Odnos između Volas i njene ćerke čini mnogo ubedljiviju srž romana od odnosa između El i Džonasa.
Najslabiji deo knjige su opisi seksa, koje, ruku na srce, nije lako napisati valjano. Sve se čini pomalo sladunjavo. Džonas, Elin prijatelj iz detinjstva, ima „gustu crnu kosu koju možeš da ščepaš“ i jedno drugome govore stvari poput: „Proveo sam ceo život čekajući ono sinoć“. Jednostavno ne deluje iskreno. Volela bih i da se manje piše o Elinoj bešici. Njoj se nekako uvek piški u najnezgodnijem mogućem trenutku. Pomislio bi čovek da je odrasla žena sposobna da sa ovakvim problemima izađe na kraj na odgovarajući način.
Mimo sitnih nedostataka, ovo je jedna interesantna porodična saga, ispunjena intrigom i komplikovanim likovima, koja vas prebacuje u svet Kejp Koda. Ne mogu da dočekam adaptaciju za televiziju!
Autor: Suzana Bater
Izvor: standard.co.uk
Prevod: Milan Radovanović
