Prikaz priručnika „Filozofija“
Serijal Sažeti priručnici, koje objavljuje Oxford University Press, pruža dobre smernice za teme sa kojima nismo preterano upoznati. Knjige u ovom serijalu obično imaju oko 200 stranica, pokrivaju dosta različitih oblasti i tema, a nove se štampaju čak i danas. U ovom prikazu ću se osvrnuti na rad dr Edvarda Krejga u njegovoj knjizi „Filozofija: sažeti priručnik“. Krejg je kolega sa interdisciplinarnog Čerčil koledža pri Kembridž univerzitetu. Takođe je glavni urednik višetomne Routledge enciklopedije filozofije, kao i autor mnogih drugih radova.
Mnogi uvodi u filozofiju se služe jednim od dva pristupa: ili daju presek filozofskih tema ili nabrajaju profile znamenitih filozofa. Krejg u „Filozofiji“ pokušava da primeni oba, što je težak zadatak kako autor potvrđuje u ovom sažetom priručniku iz filozofije. Ima mesta na kojima bih voleo da se više zadržao ili podrobnije razradio temu, ali sveukupan utisak je da je Krejg odradio dobar posao kojim će podstaknuti svačiji apetit za daljim proučavanjem.
Krejg uvodnim rečima izaziva poštovanje: „Ko god čita ovu knjigu, već je u određenoj meri filozof.“ Već u tom uvodnom delu možemo da primetimo da autor predstavlja i podržava ideju da biti čovek znači biti filozof (što bi onda značilo da biti hrišćanin znači biti teolog). Dalje, u uvodu, pominje da je „filozofiju krajnje teško zaobići, čak i uz svestan trud“. Krejg napominje da onaj ko se trudi da odbaci filozofiju radi to na filozofski način tako što „umesto da time odbacuje filozofiju, ona postaje još jedan glas unutar nje“. Ovakav odbrambeni stav prožima celo uvodno poglavlje dok nam autor ne predstavi tri glavna pitanja kojima će se naredna tri poglavlja baviti: Šta treba da činim?, Kako saznajemo? i Šta sam ja?.
Drugo poglavlje fokusirano je na pitanje „Šta treba da činim?“ i Krejg poziva čitaoce da se late Platonovog dijaloga „Kriton“ i pročitaju ga pre nego što nastave sa čitanjem, iako suština može da se shvati bez čitanja preporučene dodatne literature (ja sam sledio preporuke tokom prvog čitanja). Ovaj dijalog iznosi zaključak u kom Sokrat brani svoj integritet, time što prihvata smrtnu presudu a ne podmićuje stražare kako bi sebi spasio život, dok ga njegov prijatelj Kriton nagovara da postupi suprotno. U nastavku poglavlja, Krejg uvodi neka pitanja etike i problematike poput odanosti državi, integriteta i odgovornosti prema sebi, idejama i moralnim dilemama, ali ta diskusija nije preterano opširna i ne iscrpljuje.
Treće poglavlje koje poteže pitanje „Kako saznajemo?“ zasnovano je na klasičnom eseju „O čudima“, iz dela „Rasprava o ljudskoj prirodi“ filozofa Dejvida Hjuma. Lako se može primetiti da Krejg gaji simpatije prema Hjumovom skepticizmu i jasno objašnjava šta je Hjum želeo da postigne: „On je pre svega pitao koji razlozi mogu da postoje za obrazovanje religijskih verovanja“. Autor do kraja knjige nastavlja u tom duhu, razdvajajući religiju i filozofiju, iako se pokazalo kroz istoriju da su obe pokušavale da pruže odgovore na ista pitanja.
Krejg se u trećem poglavlju na izvrstan način služi budističkim tekstovima pokušavajući da nam pruži odgovor na pitanje „Šta sam ja?“, što će mnoge navesti da im se dopadne knjiga. Mnoga dela istorije filozofije su pisana kao da nikakvih filozofskih ideja nije bilo istočno od Persije, drugim rečima, prikazujući isključivo zapadnjački pogled na svet. Ovde se autor koristi „Kočijama kralja Milinde“ kako bi diskutovao o budističkom pogledu na delove i celokupan doživljaj sopstva (povlačeći paralelu sa kraljevskim kočijama), gde se sopstvo u suštini posmatra kao ne-osobena (ovde u značenju manjka individualnosti) reinkarnacija svesti i suštine bića. Zatim će otvoriti pitanja koja će dalje podstaknuti čitaoce.
Peto poglavlje pokriva raznovrsne (bez preterivanja) opšte filozofske teme kojima se filozofija bavi 2000 godina. One uključuju: etički konsekvencijalizam, integritet, politički autoritet ili teoriju ugovora, dokaz i racionalnost, sopstvo i filozofiju i istorijski kontekst. Krejg ponovo provlači ove teme kroz obe, istočnjačke i zapadnjačke, tradicije mišljenja, što će svaki čitalac moći da ceni iz već navedenih razloga.
U istom, raštrkanom, duhu nastavljamo putovanje kroz ovu naučnu oblast, dok nam Krejg objašnjava mnoge „-zme“ u filozofiji. Pokriva ideje dualizma, materijalizma, idealizma, empirizma, racionalizma, skepticizma i relativizma. I opet će napraviti paralelu između istočnjačkih i zapadnjačkih učenja, s vremena na vreme pokazujući svopstvenu pristrasnost, naročito u naklonosti prema materijalizmu i empirizmu, dok se čini da osporava dualizam i neke aspekte relativizma (kritika relativizma će biti iznenađenje). Doduše, svaki od kratkih opisa će biti dovoljan da se upoznamo sa osnovama ovih filozofskih ideja.
U sedmom poglavlju nas čeka još jedan popis autorovih favorita, sada sa fokusom na zapadnjačka učenja. Dela u koja nas uvodi su Dekartova „Rasprava o metodi“, Hegelov uvod u „Filozofiji istorije“, „Postanak vrsta“ Čarlsa Darvina i Ničeova „Genealogija morala“. Kako možemo da pretpostavimo na osnovu prethodnog poglavlja, Darvinova teorija evolucije na neki način predstavlja prekretnicu (po Krejgovom mišljenju), dok Ničeovom radu odaje hvalospeve.
Konačno, u poslednjem poglavlju „Šta sve tu ima i za koga?“, autor sagledava ulogu filozofije iz perspektive posvećenosti grupama koje imaju zajedničke interese, naročito one koje vezujemo za najveće pravce i filozofske tradicije. To podrazumeva odnos prema: pojedincu, državi, sveštenstvu, radničkoj klasi, ženama, životinjama i profesionalnim filozofima. Kao i u ostaku knjige, dobićemo sažet pristup kratkom uvodu u razne istorijske pokrete u okviru filozofije. Krejg će na kraju, za rastanak, dati spisak literature zahvaljujući kojoj možemo da udubimo u istraživanje filozofskih ideja.
Smatram da je ova knjiga dobar uvod u filozofiju. Ono što joj možda nedostaje jeste pojašnjenje grana i podela unutar filozofije. Metafizika, etika i epistemologija su pomenute usput, mada bi bilo bolje da su ove teme imale poglavlje za sebe. Sve u svemu, Krejg je odradio izuzetan posao uspevši da uvod u filozofiju sažme na manje od 200 strana.
Autor: Denijel Ešvort mlađi
Izvor: christianapologeticsalliance.com
Prevod: Aleksandra Branković
Mnogi uvodi u filozofiju se služe jednim od dva pristupa: ili daju presek filozofskih tema ili nabrajaju profile znamenitih filozofa. Krejg u „Filozofiji“ pokušava da primeni oba, što je težak zadatak kako autor potvrđuje u ovom sažetom priručniku iz filozofije. Ima mesta na kojima bih voleo da se više zadržao ili podrobnije razradio temu, ali sveukupan utisak je da je Krejg odradio dobar posao kojim će podstaknuti svačiji apetit za daljim proučavanjem.
Krejg uvodnim rečima izaziva poštovanje: „Ko god čita ovu knjigu, već je u određenoj meri filozof.“ Već u tom uvodnom delu možemo da primetimo da autor predstavlja i podržava ideju da biti čovek znači biti filozof (što bi onda značilo da biti hrišćanin znači biti teolog). Dalje, u uvodu, pominje da je „filozofiju krajnje teško zaobići, čak i uz svestan trud“. Krejg napominje da onaj ko se trudi da odbaci filozofiju radi to na filozofski način tako što „umesto da time odbacuje filozofiju, ona postaje još jedan glas unutar nje“. Ovakav odbrambeni stav prožima celo uvodno poglavlje dok nam autor ne predstavi tri glavna pitanja kojima će se naredna tri poglavlja baviti: Šta treba da činim?, Kako saznajemo? i Šta sam ja?.
Drugo poglavlje fokusirano je na pitanje „Šta treba da činim?“ i Krejg poziva čitaoce da se late Platonovog dijaloga „Kriton“ i pročitaju ga pre nego što nastave sa čitanjem, iako suština može da se shvati bez čitanja preporučene dodatne literature (ja sam sledio preporuke tokom prvog čitanja). Ovaj dijalog iznosi zaključak u kom Sokrat brani svoj integritet, time što prihvata smrtnu presudu a ne podmićuje stražare kako bi sebi spasio život, dok ga njegov prijatelj Kriton nagovara da postupi suprotno. U nastavku poglavlja, Krejg uvodi neka pitanja etike i problematike poput odanosti državi, integriteta i odgovornosti prema sebi, idejama i moralnim dilemama, ali ta diskusija nije preterano opširna i ne iscrpljuje.
Treće poglavlje koje poteže pitanje „Kako saznajemo?“ zasnovano je na klasičnom eseju „O čudima“, iz dela „Rasprava o ljudskoj prirodi“ filozofa Dejvida Hjuma. Lako se može primetiti da Krejg gaji simpatije prema Hjumovom skepticizmu i jasno objašnjava šta je Hjum želeo da postigne: „On je pre svega pitao koji razlozi mogu da postoje za obrazovanje religijskih verovanja“. Autor do kraja knjige nastavlja u tom duhu, razdvajajući religiju i filozofiju, iako se pokazalo kroz istoriju da su obe pokušavale da pruže odgovore na ista pitanja.
Krejg se u trećem poglavlju na izvrstan način služi budističkim tekstovima pokušavajući da nam pruži odgovor na pitanje „Šta sam ja?“, što će mnoge navesti da im se dopadne knjiga. Mnoga dela istorije filozofije su pisana kao da nikakvih filozofskih ideja nije bilo istočno od Persije, drugim rečima, prikazujući isključivo zapadnjački pogled na svet. Ovde se autor koristi „Kočijama kralja Milinde“ kako bi diskutovao o budističkom pogledu na delove i celokupan doživljaj sopstva (povlačeći paralelu sa kraljevskim kočijama), gde se sopstvo u suštini posmatra kao ne-osobena (ovde u značenju manjka individualnosti) reinkarnacija svesti i suštine bića. Zatim će otvoriti pitanja koja će dalje podstaknuti čitaoce.
Peto poglavlje pokriva raznovrsne (bez preterivanja) opšte filozofske teme kojima se filozofija bavi 2000 godina. One uključuju: etički konsekvencijalizam, integritet, politički autoritet ili teoriju ugovora, dokaz i racionalnost, sopstvo i filozofiju i istorijski kontekst. Krejg ponovo provlači ove teme kroz obe, istočnjačke i zapadnjačke, tradicije mišljenja, što će svaki čitalac moći da ceni iz već navedenih razloga.
U istom, raštrkanom, duhu nastavljamo putovanje kroz ovu naučnu oblast, dok nam Krejg objašnjava mnoge „-zme“ u filozofiji. Pokriva ideje dualizma, materijalizma, idealizma, empirizma, racionalizma, skepticizma i relativizma. I opet će napraviti paralelu između istočnjačkih i zapadnjačkih učenja, s vremena na vreme pokazujući svopstvenu pristrasnost, naročito u naklonosti prema materijalizmu i empirizmu, dok se čini da osporava dualizam i neke aspekte relativizma (kritika relativizma će biti iznenađenje). Doduše, svaki od kratkih opisa će biti dovoljan da se upoznamo sa osnovama ovih filozofskih ideja.
U sedmom poglavlju nas čeka još jedan popis autorovih favorita, sada sa fokusom na zapadnjačka učenja. Dela u koja nas uvodi su Dekartova „Rasprava o metodi“, Hegelov uvod u „Filozofiji istorije“, „Postanak vrsta“ Čarlsa Darvina i Ničeova „Genealogija morala“. Kako možemo da pretpostavimo na osnovu prethodnog poglavlja, Darvinova teorija evolucije na neki način predstavlja prekretnicu (po Krejgovom mišljenju), dok Ničeovom radu odaje hvalospeve.
Konačno, u poslednjem poglavlju „Šta sve tu ima i za koga?“, autor sagledava ulogu filozofije iz perspektive posvećenosti grupama koje imaju zajedničke interese, naročito one koje vezujemo za najveće pravce i filozofske tradicije. To podrazumeva odnos prema: pojedincu, državi, sveštenstvu, radničkoj klasi, ženama, životinjama i profesionalnim filozofima. Kao i u ostaku knjige, dobićemo sažet pristup kratkom uvodu u razne istorijske pokrete u okviru filozofije. Krejg će na kraju, za rastanak, dati spisak literature zahvaljujući kojoj možemo da udubimo u istraživanje filozofskih ideja.
Smatram da je ova knjiga dobar uvod u filozofiju. Ono što joj možda nedostaje jeste pojašnjenje grana i podela unutar filozofije. Metafizika, etika i epistemologija su pomenute usput, mada bi bilo bolje da su ove teme imale poglavlje za sebe. Sve u svemu, Krejg je odradio izuzetan posao uspevši da uvod u filozofiju sažme na manje od 200 strana.
Autor: Denijel Ešvort mlađi
Izvor: christianapologeticsalliance.com
Prevod: Aleksandra Branković
