U ovom romanu bezimena junakinja pripoveda o sopstvenom odrastanju tokom sedamdesetih godina u naizgled normalnoj porodici koja baštini svakodnevnu rutinu. Međutim, da familija i nije baš takva, pažljiv čitalac će otkriti još od prvih stranica, na kojima se pominju soba s leševima ili Šuma obešenih mališana. Soba sa leševima je zapravo prostorija u kojoj otac glavne junakinje gomila i izlaže svoje trofeje iz lova. Šuma obešenih mališana je stvarno mesto ali je njegov naziv plod mašte, u koju što roman teče, pripovedačica sve više pribegava. Ona to ne čini tek tako nego upravo da bi prevladala svakodnevnu rutinu sopstvene porodice.

Naratorka je jezgrovita ali i deskriptivna, tako da čitalac može lako da zamisli junake i mesta – familiju i okolne likove uključujući i kućne ljubimce odnosno kuću, sobe, baštu, kvart Demo gde porodica živi… – na kojima se radnja odvija. Otac glavne junakinje je u stvari vrlo grub, nervozan, gnevan i autoritaran čovek koji ne podnosi svoj posao knjigovođe u zabavnom parku (!). Više voli da sedi na sofi pijući viski i gledajući televiziju nego da provodi vreme sa decom i suprugom, na koju najradije urla a ponekad je i patosira. („Nisam više znala da li je krv bila od bifteka ili je bila majčina“). Već sam način na koji pripovedačica karakteriše majku – „mršava žena duge, mlitave kose. Ne znam da li je postojala pre nego što ga je srela (…) Majka se na venčanju još nije plašila“ – dovoljno oslikava crnohumoran, prirodan i spontan način na koji ona uvodi i razvija likove ali i ukupnu naraciju. Njen četiri godine mlađi brat Žil usled krupne traume gotovo da ne govori, a glavna junakinja u njemu nalazi pozitivni orijentir. Sa druge strane, u vraćanju osmeha na njegovo lice vidi dvostruku misiju: dobrobit i za njega i za sebe.

Ne samo glavni likovi porodice, nego i oni koje smo nazvali „okolnima“, imaju suštinsku ulogu za razvoj priče. Monika bodri glavnu junakinju i podstiče njenu maštu. Stari sladoledžija kojem pred njom i Žilom kobno eksplodira sifon, na taj način uzrokuje njegovu krupnu traumu. Profesor Pavlović i njegova supruga ne samo da bezimenoj naratorki i njenom bratu daju časove iz prirodnih nauka, nego im otvaraju oči za „stvarni život“. Šampion služi glavnoj junakinji da, kada napuni petnaest godina, izgubi nevinost. Od svojih adolescentskih dana, ona kao da je prestala da se igra i da razvija paralelni, svet mašte. Glavna junakinja se formira kao hipersenzitivna i crnohumorna ali i ozbiljna i odlučna devojka, ništa manje intrigantna nego što je to bila pet godina ranije, kada je i započela pripovedanje.

Odjednom sve pojedinosti počinju da se uklapaju i sve ono za šta nismo želeli da bude istina, nažalost postaje očigledno. U skladu sa time jeste i koliko neočekivan toliko i prirodan kraj romana u kojem se Žil i otac obračunavaju.

„Stvarni život“ je maštovito i dramaturški savršeno štivo koje na relativno malom prostoru uspeva da vrlo plastično prikaže jedno sazrevanje u spolja normalnoj a iznutra haotičnoj porodici, kakvih je zaista mnogo. Ni najmanje ne treba da čudi što je Adelin Dijedone kao četrdesetsedmogodišnja autorka za svoj drugi roman dobila čak četrnaest književnih nagrada, uključujući i Gonkur po izboru kako njene matične Belgije, tako i Italije.

Autor: Domagoj Petrović