Prikaz romana „Adio, kauboju“: Pitomi Divlji zapad
Može li se u bilo kom mestu na svetu pronaći paralela ili čak sličnost sa Divljim zapadom?
Sve i da ne može, uvek će se naći oni koji će od svoje kuće, svoje ulice, svog naselja, pa i svog grada načiniti mali i sopstveni Divlji zapad.
A ko bi to bolje učinio nego deca, koja su kroz svoju igru, u kojoj se sukobljavaju kauboji sa američkim starosedeocima, ne samo imitirala ono što su mogla da vide u filmskim kadrovima i stripovima nego su prisvajanjem identiteta karakterističnih likova iz vesterna zapravo bežala od drugih, mnogo osetljivijih i mnogo bolnijih podela.
Iz takvog sveta (koji bi zapravo mogao biti bilo koji mali i zaokruženi svet) otišla je i u njega se vratila Dada, glavna junakinja romana „Adio, kauboju“. Već kroz sâm naslov kao da se daje poslednji pozdrav prohujalom vremenu, detinjstvu, ali i starim nemirima koje je dečja igra prikrivala i potiskivala.
Da bi taj pozdrav bilo uopšte moguće izustiti, da bi uopšte bilo moguće konačno otići iz ambijenta koji će zauvek ostati obeležen ličnim simbolima iz detinjstva, neophodno je prvo suočiti se sa svime što je u prošlosti ostalo nedorečeno, a što u Dadinom slučaju nosi i razmere porodične tragedije.
Želeći da sazna istinu o smrti svog brata, Dada sprovodi sopstvenu potragu, ali to je pre putovanje kroz sećanja i ponovno prizivanje dečje mašte nego što je, uslovno rečeno, detektivska igra sa porodicom, prijateljima i sugrađanima.
Stoga se u Dadina sećanja lako upliću i prepliću motivi Divljeg zapada, ali onakvog kakvog ga je dečja svest shvatila, doživela i naknadno projektovala kroz svoj scenario ili priču.
I bez obzira na geografsku odrednicu koja je postala sveobuhvatni sinonim za svet nadljudskih (kaubojskih) heroja, iz Dadinih sećanja izranja pitomi Divlji zapad, koji je i svojstven jedino dečjem uzrastu, a kad se prevaziđe taj uzrast, može da postane najpre smešan, potom tragikomičan, a na kraju i tragičan. U slučaju Dadinog brata upravo to se i desilo.
Stvorivši lik Dade i načinivši od njenog povratka kući potresan susret sa prošlošću – koja više i ne liči na ono što je bila, naročito sa nove distance – Olja Savičević Ivančević prikazala je sudbinu svojevrsnog Filipa Latinovića dvadeset prvog stoleća, koja kroz naizgled haotična sećanja i nekonvencionalne pripovedne celine sklapa čvrst mozaik onoga što tek treba da se preboli, a onda i da zaboravi.
Dopustivši da joj kroz svest prođu slike iz prošlosti, da joj pred očima ponovo prođe sredina od koje se prethodno bila sklonila, a najzad i svojoj mašti da još jednom nesputano stvori nove svetove, glavna junakinja i sama shvata da nije ništa više do običan prolaznik, iako na prvi pogled ne izgleda tako.
Zbog toga i segmenti Dadinih sećanja nisu ništa drugo nego prolaznici, koji zajedno čine veliku priču, koja pak ne bi bila to što jeste ako bi makar jedan prolaznik izostao.
Upravo takvi momenti čine Dadu blisku (a ne divlju) svakom čitaocu koji je u detinjstvu maštao o sopstvenom vesternu (na kojoj god strani sveta se nalazio), bio prolaznik u nekoj priči iako je mislio da je njen glavni junak, a pritom živeo u svom Starom Naselju, kome će uvek moći da se vrati, sve i da ono postoji onoliko koliko postoji Kaptolski kolodvor.
Autor: Dušan Milijić
Sve i da ne može, uvek će se naći oni koji će od svoje kuće, svoje ulice, svog naselja, pa i svog grada načiniti mali i sopstveni Divlji zapad.
A ko bi to bolje učinio nego deca, koja su kroz svoju igru, u kojoj se sukobljavaju kauboji sa američkim starosedeocima, ne samo imitirala ono što su mogla da vide u filmskim kadrovima i stripovima nego su prisvajanjem identiteta karakterističnih likova iz vesterna zapravo bežala od drugih, mnogo osetljivijih i mnogo bolnijih podela.
Iz takvog sveta (koji bi zapravo mogao biti bilo koji mali i zaokruženi svet) otišla je i u njega se vratila Dada, glavna junakinja romana „Adio, kauboju“. Već kroz sâm naslov kao da se daje poslednji pozdrav prohujalom vremenu, detinjstvu, ali i starim nemirima koje je dečja igra prikrivala i potiskivala.
Da bi taj pozdrav bilo uopšte moguće izustiti, da bi uopšte bilo moguće konačno otići iz ambijenta koji će zauvek ostati obeležen ličnim simbolima iz detinjstva, neophodno je prvo suočiti se sa svime što je u prošlosti ostalo nedorečeno, a što u Dadinom slučaju nosi i razmere porodične tragedije.
Želeći da sazna istinu o smrti svog brata, Dada sprovodi sopstvenu potragu, ali to je pre putovanje kroz sećanja i ponovno prizivanje dečje mašte nego što je, uslovno rečeno, detektivska igra sa porodicom, prijateljima i sugrađanima.
Stoga se u Dadina sećanja lako upliću i prepliću motivi Divljeg zapada, ali onakvog kakvog ga je dečja svest shvatila, doživela i naknadno projektovala kroz svoj scenario ili priču.
I bez obzira na geografsku odrednicu koja je postala sveobuhvatni sinonim za svet nadljudskih (kaubojskih) heroja, iz Dadinih sećanja izranja pitomi Divlji zapad, koji je i svojstven jedino dečjem uzrastu, a kad se prevaziđe taj uzrast, može da postane najpre smešan, potom tragikomičan, a na kraju i tragičan. U slučaju Dadinog brata upravo to se i desilo.
Stvorivši lik Dade i načinivši od njenog povratka kući potresan susret sa prošlošću – koja više i ne liči na ono što je bila, naročito sa nove distance – Olja Savičević Ivančević prikazala je sudbinu svojevrsnog Filipa Latinovića dvadeset prvog stoleća, koja kroz naizgled haotična sećanja i nekonvencionalne pripovedne celine sklapa čvrst mozaik onoga što tek treba da se preboli, a onda i da zaboravi.
Dopustivši da joj kroz svest prođu slike iz prošlosti, da joj pred očima ponovo prođe sredina od koje se prethodno bila sklonila, a najzad i svojoj mašti da još jednom nesputano stvori nove svetove, glavna junakinja i sama shvata da nije ništa više do običan prolaznik, iako na prvi pogled ne izgleda tako.
Zbog toga i segmenti Dadinih sećanja nisu ništa drugo nego prolaznici, koji zajedno čine veliku priču, koja pak ne bi bila to što jeste ako bi makar jedan prolaznik izostao.
Upravo takvi momenti čine Dadu blisku (a ne divlju) svakom čitaocu koji je u detinjstvu maštao o sopstvenom vesternu (na kojoj god strani sveta se nalazio), bio prolaznik u nekoj priči iako je mislio da je njen glavni junak, a pritom živeo u svom Starom Naselju, kome će uvek moći da se vrati, sve i da ono postoji onoliko koliko postoji Kaptolski kolodvor.
Autor: Dušan Milijić
