Prikaz romana „Alma Maler“
„Alma Maler“ je veoma kratak roman, izvrsno postavljen i fokusiran na kratak period života Alme Maler: nadživela je svog supruga, kompozitora Gustava, za više od pedeset godina, ali se autor Dimoski usredsredio na razdoblje od deset godina njihove veze. Već na samom početku romana, gledajući ka smrti i gubitku svoje velike ljubavi, čujemo njene jecaje:
„Kuda potom, Alma Maler?
Nikuda, narednih pedeset godina. Ili duže. Ili manje. Nikuda. Potom će doći tama. Možda će se u tami dogoditi nešto. Možda se ništa neće dogoditi. Ne mogu da znam. Ne mogu da mislim.“
Dimoski započinje roman uvodnim poglavljem nazvanim „Smrt“ i zatim nam predstavlja priču kroz još deset poglavlja, svako za po jednu simfoniju Gustava Malera, svako poglavlje sa muzičkim citatom poput neke vrste epigrafa. Hronološki je prikazan njihov brak tokom godina, dok nam Alma takođe daje uvid u istorijske događaje toga doba.
Alma nam prikazuje svoju vezu sa Gustavom – svoju potpunu posvećenost njemu i njegovu posvećenost muzici. Sumirajući sve, ona navodi:
„Bila sam tvoja barikada svojim činjenjem. Sa veštačkim zvucima. Davala sam prirodu tvojim tonovima. Ti si bio moja barikada prema svetu – zato što mi je oduvek bio dovoljan samo svet tvojih događaja.“
Alma se, takođe, oprobala kao kompozitor, ali je to ostavila po strani dok je bila sa Gustavom, koji očigledno njen talenat nije uvažavao, govoreći joj da bi trebalo „da ostavi muziku kompozitorima“. (Uzimajući u obzir činjenicu da je ona objavila kolekciju „Pet pesama“ nešto pre Gustavove smrti, ova teorija Dimoskog zvuči malo preterano). Predstavljena je kako dobrovoljno služi i podržava Gustava – čak iako se on jedino gubi u svojoj umetnosti i ne može da s njom deli bol, na primer, zbog smrti njihove kćerke Marije 1907. godine. Sve se svodi na:
„Ti si imao svoju muziku, ja nisam imala tebe.“
Dimoski tvrdi da je njen identitet kao žene Gustava Malera bila njena jedina prava uloga, iako je rođena sa drugačijim imenom i bila u romantičnim vezama sa umetnicima Gustavom Klimtom i Aleksandrom Zemlinskim pre nego što je i upoznala Malera: „Alma Maler je rođena kao Alma Maler.“ Gledajući unapred i unazad (ka muževima Gropijusu i Verfelu), ona spominje: „Bio je još jedan Gustav, Volter i Franc takođe“, ali oni su skoro slučajni:
„Domovi će se menjati, menjaće se njihova sadržina. Menjaću se i ja. Biću neka druga Alma. Stariću i nikad neću osetiti sopstveno i starenje sve dok me neka budućnost ne izbriše s lica zemlje Ali Alma Maler nastaviće da živi i nakon toga.“
Ovo je zanimljiv iako vrlo reduktivan pogled na Almu Maler, ženu koja je bila, uprkos svemu, mnogo više nego samo supruga Gustava Malera.
Dimoski ne može a da ne otkrije ko je sve ušao u njen neverovatni život, ali budući muževi i ljubavnici su odbačeni kao ljudi sa kojima je ona „ubijala vreme“, kako je Dimoski tera da prizna:
„Nisam bila dovoljno snažna da to učinim sama. Oduvek sam imala potrebu za nekim pored sebe. To je najveća slabost koju pripisujem svojoj prirodi i to je najvažnija bitka koju nisam uspela da dobijem. Da budem dovoljna sama sebi. Čitavog svog života imala sam užasnu potrebu za deljenjem: da podelim sebe s nekim i tako nešto značim.“
Dimoski nam prikazuje bračnu dinamiku – Almine potrebe i Gustavovu nesposobnost da bude tu za nju onako kako je ona za tim žudela – ali ovakav bračni izbor podrazumeva poteškoće. Almin život nakon toga dobro je poznat autoru da bi bio istinski ubedljiv. Izbor glasa – poetsko-elegična proza i Almina perspektiva, koja poseduje znanje budućnosti – komplikuju stvari i donekle umanjuju snagu njenog bola.
„Alma Maler“ se čita kao lirska proza (u stilu vapaja srca) i kao pozorišno delo – sa muzičkim tonovima tako da nije iznenađujuće što je autor napravio i pozorišnu verziju teksta.
Izvor: complete-review.com
„Kuda potom, Alma Maler?
Nikuda, narednih pedeset godina. Ili duže. Ili manje. Nikuda. Potom će doći tama. Možda će se u tami dogoditi nešto. Možda se ništa neće dogoditi. Ne mogu da znam. Ne mogu da mislim.“
Dimoski započinje roman uvodnim poglavljem nazvanim „Smrt“ i zatim nam predstavlja priču kroz još deset poglavlja, svako za po jednu simfoniju Gustava Malera, svako poglavlje sa muzičkim citatom poput neke vrste epigrafa. Hronološki je prikazan njihov brak tokom godina, dok nam Alma takođe daje uvid u istorijske događaje toga doba.
Alma nam prikazuje svoju vezu sa Gustavom – svoju potpunu posvećenost njemu i njegovu posvećenost muzici. Sumirajući sve, ona navodi:
„Bila sam tvoja barikada svojim činjenjem. Sa veštačkim zvucima. Davala sam prirodu tvojim tonovima. Ti si bio moja barikada prema svetu – zato što mi je oduvek bio dovoljan samo svet tvojih događaja.“
Alma se, takođe, oprobala kao kompozitor, ali je to ostavila po strani dok je bila sa Gustavom, koji očigledno njen talenat nije uvažavao, govoreći joj da bi trebalo „da ostavi muziku kompozitorima“. (Uzimajući u obzir činjenicu da je ona objavila kolekciju „Pet pesama“ nešto pre Gustavove smrti, ova teorija Dimoskog zvuči malo preterano). Predstavljena je kako dobrovoljno služi i podržava Gustava – čak iako se on jedino gubi u svojoj umetnosti i ne može da s njom deli bol, na primer, zbog smrti njihove kćerke Marije 1907. godine. Sve se svodi na:
„Ti si imao svoju muziku, ja nisam imala tebe.“
Dimoski tvrdi da je njen identitet kao žene Gustava Malera bila njena jedina prava uloga, iako je rođena sa drugačijim imenom i bila u romantičnim vezama sa umetnicima Gustavom Klimtom i Aleksandrom Zemlinskim pre nego što je i upoznala Malera: „Alma Maler je rođena kao Alma Maler.“ Gledajući unapred i unazad (ka muževima Gropijusu i Verfelu), ona spominje: „Bio je još jedan Gustav, Volter i Franc takođe“, ali oni su skoro slučajni:
„Domovi će se menjati, menjaće se njihova sadržina. Menjaću se i ja. Biću neka druga Alma. Stariću i nikad neću osetiti sopstveno i starenje sve dok me neka budućnost ne izbriše s lica zemlje Ali Alma Maler nastaviće da živi i nakon toga.“
Ovo je zanimljiv iako vrlo reduktivan pogled na Almu Maler, ženu koja je bila, uprkos svemu, mnogo više nego samo supruga Gustava Malera.
Dimoski ne može a da ne otkrije ko je sve ušao u njen neverovatni život, ali budući muževi i ljubavnici su odbačeni kao ljudi sa kojima je ona „ubijala vreme“, kako je Dimoski tera da prizna:
„Nisam bila dovoljno snažna da to učinim sama. Oduvek sam imala potrebu za nekim pored sebe. To je najveća slabost koju pripisujem svojoj prirodi i to je najvažnija bitka koju nisam uspela da dobijem. Da budem dovoljna sama sebi. Čitavog svog života imala sam užasnu potrebu za deljenjem: da podelim sebe s nekim i tako nešto značim.“
Dimoski nam prikazuje bračnu dinamiku – Almine potrebe i Gustavovu nesposobnost da bude tu za nju onako kako je ona za tim žudela – ali ovakav bračni izbor podrazumeva poteškoće. Almin život nakon toga dobro je poznat autoru da bi bio istinski ubedljiv. Izbor glasa – poetsko-elegična proza i Almina perspektiva, koja poseduje znanje budućnosti – komplikuju stvari i donekle umanjuju snagu njenog bola.
„Alma Maler“ se čita kao lirska proza (u stilu vapaja srca) i kao pozorišno delo – sa muzičkim tonovima tako da nije iznenađujuće što je autor napravio i pozorišnu verziju teksta.
Izvor: complete-review.com
