„Ne prepuštaj se snu, da te zima ne pobedi.“

Devet priča iz zaostavštine Đorđa Lebovića, začetnika moderne srpske dramaturgije, danas znanog po čudesnom romanu „Semper idem“, čitaoca će da izbezume, potresu i dirnu. Posredovane u maniru brzog filmskog dijaloga, Lebovićeve priče sa munjevitim replikama i preplitanjem jezika i jezičkih registara deluju kao anegdote, ali te su anegdote stigle iz najdubljeg pakla stradanja i samoodržanja.

Opisi leševa, muke žeđi i gladi, opsesivno brojanje od jedne datumske granice do druge i ostali statistički rituali koji bi da zauzdaju smrt uobručeni su magijom ispovedanja; no, uprkos strašnim temama logora i smrti koje u posthumno objavljenom romanu nisu zapisane, u svakoj od ovih priča ima oštroumnosti, živosti, čak i neke sablasne i teskobne vedrine.

Lebovićeve priče su testamentarna ispovest o strasnom savezu mučenika i očajnika u pokušaju da izmaknu vrtlozima zla i nasilja. Umesto da lamentira nad nestalim svetovima, pisac se stoički posvećuje studijama košmarne istorije jevrejske kulture i identiteta. Proučavanje preživljavanja je Lebovićeva ideja-vodilja, prisutna i u pričama u kojima se na pruzi koja vodi ka stratištu deli hleb, i kad se u vremenu tek uspostavljenog mira sahranjuje bivši logoraš.

Smrti su nasumične i masovne, uzrokuje ih sila zla koja ne zna ni za nužnost, već samo za okrutnu neminovnost. Traganje za mehanizmom utehe ipak nije jalov posao: u njemu je zapretena plemenita želja da se racionalizuje preko potrebna ludost nadanja.

Autor: Vladislava Gordić Petković
Izvor: nova.rs