Za razliku od Tabaševićeve jezičke vrteške, za razliku od njegove bodljikave jezičke žice kojom nas opasava, steže i ranjava, ispisuje Goran Marković roman suzdržanijeg i klasičnijeg izraza, da bi tim i takvim izrazom, bez izmišljanja i jezičke razigranosti (ali da li je baš tako?) – kroz pisma, zapisnike, odlomke iz dnevnika, diplomatske izveštaje – izveo istinsku književnu bravuru, roman gotovo savršene ravnoteže, sočan, uzbudljiv, neodoljiv. Nema pisca koji se nije okušao u nekoj od velikih, verovatno i večnih tema književnosti: teror (ide zajedno s politikom), ljubav (i pripadajući zapleti), smrt (koja uvek ide sama sa sobom). Kako je, međutim, ovaj veliki filmski režiser i ništa manji scenarista, a usput i sve bolji pisac, uspeo ne samo da se neoštećen provuče između tih književnih hridi ispod kojih se proteže impozantno groblje olupina, već i da savlada sva jaka mesta s kojima se pisac, nužno, da bi uopšte postao piscem (a piscem se uvek postaje), mora suočiti? Nikakvi svetionici tu ne pomažu, nikakve pomorske karte, iskustvo ponekad urodi plodom ali ne jemči ništa i, zapravo, sve se svodi na alhemičarsko umeće pisca, na udeo, kako je govorio Kiš, čuda i truda.

Goran je Marković rešio da ispriča priču o staljinističkom teroru na Golom otoku, o ženi koja, u doba terora, voli dva muškarca, o muškarcu koji živi s jednom ženom, ali voli drugu, o jednom tvrdoglavom idealisti kojeg će kretenske (ali opasne) ideje da odvedu u smrt i o njegovoj ženi koja ga neće napustiti ni zbog čega na svetu – čak ni zbog drugog muškarca kojeg (takođe) voli, čak ni zbog deteta koje obožava, čak ni zbog smrti koja joj se približava – o drugoj ženi koja će, bez ikakve krivice, da završi u koncentracionom logoru samo zbog toga što u bešćutnim vremenima oni bešćutni, poput govana, izranjaju na površinu, potom i o trećoj ženi koja voli (samo) jednog muškarca, ali on ne voli nju, te o budućem velikom piscu koji je, u to vreme, mali ali vrlo posvećen špijun, dakle roman o vremenu u kome se jedna zemlja rađala uz neopisive porođajne muke (i pedesetak godina kasnije u još gorim mukama izdahnula, samo da podsetimo), a sve to na jedva dvestotinak stranica. Mali špijun, a budući veliki pisac, niko je drugi do Lorens Darel, koji 1948. godine, baš u vreme kada je Staljin udario na Tita, dolazi kao diplomata u Beograd, da bi se u britanskoj ambasadi venčao sa svojom mladom Engleskinjom. Iako vrlo entuzijastičan i, prirodno, krajnje neprijateljski raspoložen prema komunistima, vrlo se loše Darel snalazi u postratnom jugoslovenskom haosu, a da stvar bude gora ulazi u vezu sa ženom čiji je muž, kao simpatizer Sovjetskog Saveza, otpremljen na Goli otok. Ništa od toga, naravno, ne promiče tajnoj policiji, britanski je ambasador očajan, Darelova je žena očajna (iako ne shvata zašto je njen novopečeni muž tako iscrpljen i za seks nezainteresovan), svi su očajni, očajno je i vreme, jedino nije očajan gospodstveni Koča Popović kome je Darel simpatičan. Gotovo je neverovatno šta je sve Marković uspeo da sabije u svoj tekst, kakve je prelive uspeo da pohvata u zapanjujućoj ekonomiji izraza: nema ni trunke sala u njegovom romanu, nema nikakvih objašnjenja, niko nit mudruje nit umuje, sve se događa u savršenom ritmu, likovi su besprekorno izvajani, humor je tanan, odmeren i suzdržan, očaj dubok, a beznađe potpuno, jedino što mu se mladi Darel ne podaje nego mu se opire svom svojom strašću, istom onom strašću koja će, jednoga dana, da stvori „Aleksandrijski kvartet“.

Zašto ne reći: Marković je iskusan autor, naravno, ali njegovi preobražaji u književnosti kao da daju znak da će onog najboljeg sebe tek da nam ponudi. Jer, piscem se uvek postaje.

Autor: Ivan Milenković
Izvor: Vreme