Prikaz romana „Bez zaklona“ Barbare Kingsolver – priča o dve Amerike
Od Darvinovih otkrića do Trampove ere, jedna kuća u Nju Džerziju predstavlja okosnicu ove bezvremene studije o društvenim promenama.
Junakinja novog romana Barbare Kingsolver, kao i junakinja novog romana En Tajler „Clock Dance“, nosi ime Vila. Pretpostavlja se da su obe veteranke američkog romana želele da odaju počast svom uzoru Vili Kader – na stogodišnjicu od objavljivanja njenog remek-dela, romana „Moja Antonija“. Možda su je čak na taj način označile kao svoju intelektualnu baku, budući da oba romana počinju živopisnim scenom u kojoj Vila igra ulogu bake. Junakinja iz romana En Tajler, što je inače zaštitni znak ove spisateljice, brine o detetu za koje se pretpostavlja da je dete njenog sina; Vila, iz romana Barbare Kingsolver, delu koje je takođe tipično politizovan realizam, preuzima brigu o malom unuku nakon što njena snaja izvrši samoubistvo, suočena sa surovim sistemom zdravstvene zaštite u Americi i ekonomskim pritiskom sručenim na diplomirane milenijalce.
Radnja romana Kingsolverove odvija se u kući koja neodoljivo podseća na kuće iz romana En Tajler, mada se nalazi u Vajnlendu, država Nju Džerzi, a ne u Baltimoru: staro, oronulo, porodično gnezdo, sa hendikepiranim dedom na tavanu, odraslom decom u hipi fazonu koja se glupiraju po kuhinji, i stalnim velikim problemima sa popravkama. Međutim, tek što nas je upoznala sa velikom porodičnom tragedijom koja je zadesila Vilinu porodicu i sa gotovo izvesnim ostankom bez krova na glavi, autorka nas vraća 150 godina u prošlost, predstavljajući nam tadašnji Vajnlend i novu junakinju, Meri Trit.
I Vajnlend i Meri Trit su vrlo značajni u istorijskom smislu: Vajnlend je bio utopijska zajednica sa demagogom na čelu; Meri Trit je bila biolog i radikalni mislilac, koja se dopisivala sa Darvinom. I Barbara Kingsolver je biolog, i kada nam opisuje Meri Trit među biljkama, sa prstom u čeljustima Venerine muholovke kako ispituje digestivne sposobnosti ove biljke, topao način propovedanja odiše sinergijom između spisateljice i njene junakinje. I jedva da smo saznali ponešto o Meri i njenom prisnom prijateljstvu sa radikalnim učiteljem, Tačerom Grinvudom, a autorka nas vraća Vili i njenim nedaćama u Trampovoj Americi.
Barbara Kingsolver je uvek pisala moćnim stilom, poznata je po rečeničnim konstrukcijama kojima se dodatno naglašava smisao i po vrlo slobodnoj upotrebi jednodimenzionalnih likova. U prethodnim knjigama, međutim, jaki kontrasti i karikature korišćeni su da naglase dramatičnost: ovde čitalac dolazi u iskušenje da dve priče čita odvojeno.
Vila je nalik autorki – obe su istraživale arhive Vajnlenda. A možda joj je i previše slična: vrlo često možemo da čujemo duhoviti, mudri glas autorke kako progovara kroz lik Vile. Tako, autorka opisuje par labudova koji izvijaju „duge vratove u usklađenom pokretu kao sinhroni plivači“, što vrlo glasno odjekuje u Vilinom zapažanju o supermodelima: „Vitki su i prekrasni. I ubili bi te za priliku da se čestito najedu.“ Mudra Vila nam vrlo često daje psihološku analizu onoga što se dešava, dok, na primer, njen sin Zik i kćerka Tig raspravljaju o novom kapitalizmu i starom socijalizmu. Zik, koji osniva digitalni startap neposredno nakon tragične smrti svoje žene, kaže: „preko Blututa smo održali sumanuti sastanak u kolima“ a onda nakon čitavog pasusa ispunjenog digitalnom terminologijom zaključuje: „Firma nam se zove Dobar novac...“ „Opa“, pomisli Vila. „Raspodela tuge u kategorije.“
„U smislu trošenja dobrog novca u jalovom pokušaju nadoknađivanja prethodnih gubitaka“, dodaje Tig, čije opaske i narator i zaplet najčešće podržavaju.
Udruženim snagama, Tig i Vila vrlo eksplicitno iznose savete kako izdejstvovati zdravstveno osiguranje, kako se koriste ekološke pelene i kako se dobija starateljstvo nad detetom. Njih dve s vremenom postaju veoma kritične, naročito kad je reč o Zikovoj pokojnoj ženi.
Roman „Bez zaklona“ potkrepljen je istraživanjem koje je Kingsloverova sprovela kako bi ispričala priču o Vajnlendu i prenela nam svoje ogromno znanje o ekologiji i svoje političke stavove.
Autor: Kejt Klenči
Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat
Junakinja novog romana Barbare Kingsolver, kao i junakinja novog romana En Tajler „Clock Dance“, nosi ime Vila. Pretpostavlja se da su obe veteranke američkog romana želele da odaju počast svom uzoru Vili Kader – na stogodišnjicu od objavljivanja njenog remek-dela, romana „Moja Antonija“. Možda su je čak na taj način označile kao svoju intelektualnu baku, budući da oba romana počinju živopisnim scenom u kojoj Vila igra ulogu bake. Junakinja iz romana En Tajler, što je inače zaštitni znak ove spisateljice, brine o detetu za koje se pretpostavlja da je dete njenog sina; Vila, iz romana Barbare Kingsolver, delu koje je takođe tipično politizovan realizam, preuzima brigu o malom unuku nakon što njena snaja izvrši samoubistvo, suočena sa surovim sistemom zdravstvene zaštite u Americi i ekonomskim pritiskom sručenim na diplomirane milenijalce.
Radnja romana Kingsolverove odvija se u kući koja neodoljivo podseća na kuće iz romana En Tajler, mada se nalazi u Vajnlendu, država Nju Džerzi, a ne u Baltimoru: staro, oronulo, porodično gnezdo, sa hendikepiranim dedom na tavanu, odraslom decom u hipi fazonu koja se glupiraju po kuhinji, i stalnim velikim problemima sa popravkama. Međutim, tek što nas je upoznala sa velikom porodičnom tragedijom koja je zadesila Vilinu porodicu i sa gotovo izvesnim ostankom bez krova na glavi, autorka nas vraća 150 godina u prošlost, predstavljajući nam tadašnji Vajnlend i novu junakinju, Meri Trit.
I Vajnlend i Meri Trit su vrlo značajni u istorijskom smislu: Vajnlend je bio utopijska zajednica sa demagogom na čelu; Meri Trit je bila biolog i radikalni mislilac, koja se dopisivala sa Darvinom. I Barbara Kingsolver je biolog, i kada nam opisuje Meri Trit među biljkama, sa prstom u čeljustima Venerine muholovke kako ispituje digestivne sposobnosti ove biljke, topao način propovedanja odiše sinergijom između spisateljice i njene junakinje. I jedva da smo saznali ponešto o Meri i njenom prisnom prijateljstvu sa radikalnim učiteljem, Tačerom Grinvudom, a autorka nas vraća Vili i njenim nedaćama u Trampovoj Americi.
Barbara Kingsolver je uvek pisala moćnim stilom, poznata je po rečeničnim konstrukcijama kojima se dodatno naglašava smisao i po vrlo slobodnoj upotrebi jednodimenzionalnih likova. U prethodnim knjigama, međutim, jaki kontrasti i karikature korišćeni su da naglase dramatičnost: ovde čitalac dolazi u iskušenje da dve priče čita odvojeno.
Vila je nalik autorki – obe su istraživale arhive Vajnlenda. A možda joj je i previše slična: vrlo često možemo da čujemo duhoviti, mudri glas autorke kako progovara kroz lik Vile. Tako, autorka opisuje par labudova koji izvijaju „duge vratove u usklađenom pokretu kao sinhroni plivači“, što vrlo glasno odjekuje u Vilinom zapažanju o supermodelima: „Vitki su i prekrasni. I ubili bi te za priliku da se čestito najedu.“ Mudra Vila nam vrlo često daje psihološku analizu onoga što se dešava, dok, na primer, njen sin Zik i kćerka Tig raspravljaju o novom kapitalizmu i starom socijalizmu. Zik, koji osniva digitalni startap neposredno nakon tragične smrti svoje žene, kaže: „preko Blututa smo održali sumanuti sastanak u kolima“ a onda nakon čitavog pasusa ispunjenog digitalnom terminologijom zaključuje: „Firma nam se zove Dobar novac...“ „Opa“, pomisli Vila. „Raspodela tuge u kategorije.“
„U smislu trošenja dobrog novca u jalovom pokušaju nadoknađivanja prethodnih gubitaka“, dodaje Tig, čije opaske i narator i zaplet najčešće podržavaju.
Udruženim snagama, Tig i Vila vrlo eksplicitno iznose savete kako izdejstvovati zdravstveno osiguranje, kako se koriste ekološke pelene i kako se dobija starateljstvo nad detetom. Njih dve s vremenom postaju veoma kritične, naročito kad je reč o Zikovoj pokojnoj ženi.
Roman „Bez zaklona“ potkrepljen je istraživanjem koje je Kingsloverova sprovela kako bi ispričala priču o Vajnlendu i prenela nam svoje ogromno znanje o ekologiji i svoje političke stavove.
Autor: Kejt Klenči
Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat
