Prikaz romana „Biblioteka cenzora knjiga“: Šta se dešava kad cenzor počne da čita?
Retko imamo priliku da se sretnemo s autorkama arapskog govornog područja, iako je prevođenje i objavljivanje najčešće njihovih priča u antologijama prisutno odavno. Romani su manje zastupljeni, pa je utoliko dragoceniji prvi prevod (istina, sa engleskog) autorke iz Kuvajta koja je nagrađivana kao pisac i veoma prisutna kao izdavač i aktivistkinja u kulturi i emancipaciji žena u svojoj sredini.
Već naslov romana upućuje na mogući distopijski karakter dela, da bi nam se otvorila briljantna parafraza najpoznatijih dela ovog žanra o knjigama, Orvelove „1984“ i Bredberijevog „Farenhajta 451“. Smeštajući radnju u neimenovanu državu koja je posle Revolucije raskrstila sa prošlošću i svoj narod uvela u diktaturu koja kontroliše svaki damar, pravi dramski naboj autorka razvija refleksijama totalitarizma na lični plan, doživljaj pojedinca. Jedan suprug i otac zaposlen je na nezahvalnom mestu cenzora knjiga ne sluteći kuda će ga kontakt sa zabranjenim knjigama odvesti.
U početku do besmisla lojalan svim pravilima službe na čije kršenje i ne pomišlja, dovešće u životnu opasnost ne samo sebe već i suprugu i malu ćerku – tajnim čitanjem knjiga. Jer u El Isinoj mračnoj projekciji budućnosti nije zabranjeno samo čitanje već i razmišljanje. Jedine knjige koje se prodaju na trafikama zajedno sa cigaretama, flašicama vode i jeftinim bombonama su trećerazredni ljubavni romani kojima se stanovništvo podstiče na sklapanje brakova i rađanje što većeg broja dece. Toj armiji novih poslušnika treba da se pridruži i Cenzorova ćerka, sve dok užasnuti roditelji ne otkriju da je kod nje veoma razvijena mašta. Iako od nje kriju bajke i priče, ona ih na nedokučiv način već zna, izazivajući učitelje i nadripsihologe da je obeleže kao pacijenta.
Kombinujući fantastiku sa trilerom, autorka postiže izuzetnu dinamiku pripovedanja, iako se rasplet ove drame daje naslutiti. I sama se boreći sa cenzurom koja je u Kuvajtu ukinuta tek pre neku godinu, kao i predrasudama da li žena može biti vlasnik i urednik izdavačke kuće, iskusila je mnoge prepreke. Kada ih je augmentirala na nivo priče koja zaista može da parira Orvelu, unela je ličnu, lirsku notu u borbu sa totalitarnim režimom. Potrebu za bekstvom, iskorakom iz stvarnosti koji može da obezbedi samo mašta, odnosno ispričana priča.
Zbog čega će ovaj izuzetni roman „Biblioteka cenzora knjiga“ navesti čitaoca da prvi put ili ponovo pročita „Grka Zorbu“ Nikosa Kazancakisa, neka ostane mala tajna. Ono što je sigurno, najbolje su knjige koje nas nateraju da smesta tragamo za sledećom.
Autor: Aleksandra Đuričić, književnica i književna kritičarka
Izvor: Nedeljnik
Već naslov romana upućuje na mogući distopijski karakter dela, da bi nam se otvorila briljantna parafraza najpoznatijih dela ovog žanra o knjigama, Orvelove „1984“ i Bredberijevog „Farenhajta 451“. Smeštajući radnju u neimenovanu državu koja je posle Revolucije raskrstila sa prošlošću i svoj narod uvela u diktaturu koja kontroliše svaki damar, pravi dramski naboj autorka razvija refleksijama totalitarizma na lični plan, doživljaj pojedinca. Jedan suprug i otac zaposlen je na nezahvalnom mestu cenzora knjiga ne sluteći kuda će ga kontakt sa zabranjenim knjigama odvesti.
U početku do besmisla lojalan svim pravilima službe na čije kršenje i ne pomišlja, dovešće u životnu opasnost ne samo sebe već i suprugu i malu ćerku – tajnim čitanjem knjiga. Jer u El Isinoj mračnoj projekciji budućnosti nije zabranjeno samo čitanje već i razmišljanje. Jedine knjige koje se prodaju na trafikama zajedno sa cigaretama, flašicama vode i jeftinim bombonama su trećerazredni ljubavni romani kojima se stanovništvo podstiče na sklapanje brakova i rađanje što većeg broja dece. Toj armiji novih poslušnika treba da se pridruži i Cenzorova ćerka, sve dok užasnuti roditelji ne otkriju da je kod nje veoma razvijena mašta. Iako od nje kriju bajke i priče, ona ih na nedokučiv način već zna, izazivajući učitelje i nadripsihologe da je obeleže kao pacijenta.
Kombinujući fantastiku sa trilerom, autorka postiže izuzetnu dinamiku pripovedanja, iako se rasplet ove drame daje naslutiti. I sama se boreći sa cenzurom koja je u Kuvajtu ukinuta tek pre neku godinu, kao i predrasudama da li žena može biti vlasnik i urednik izdavačke kuće, iskusila je mnoge prepreke. Kada ih je augmentirala na nivo priče koja zaista može da parira Orvelu, unela je ličnu, lirsku notu u borbu sa totalitarnim režimom. Potrebu za bekstvom, iskorakom iz stvarnosti koji može da obezbedi samo mašta, odnosno ispričana priča.
Zbog čega će ovaj izuzetni roman „Biblioteka cenzora knjiga“ navesti čitaoca da prvi put ili ponovo pročita „Grka Zorbu“ Nikosa Kazancakisa, neka ostane mala tajna. Ono što je sigurno, najbolje su knjige koje nas nateraju da smesta tragamo za sledećom.
Autor: Aleksandra Đuričić, književnica i književna kritičarka
Izvor: Nedeljnik
