Prikaz romana „Bibliotekarka iz Kentakija“
Delo Kim Mišel Ričardson, ovenčano Forbsovom nagradom za najbolji istorijski roman, nije pokušaj beletrizacije prelomnih događaja koji izazivaju duge polemike među naučnicima posvećenim tzv. učiteljici života. Ono nije nastalo ni iz ambicije da se osvetli određeni isečak sa lente vremena, niti da se na osnovu građe o nekoj slavnoj i znamenitoj figuri stvori sugestivan i kompleksan književni lik. Naime, ova autorka se opredelila da jednu značajnu epohu američke istorije prikaže i sagleda pripovedajući priču o, kako sama ističe u pogovoru svog ostvarenja, jednoj njenoj, naizgled sasvim uzgrednoj, fusnoti. Izabravši takvu perspektivu, Kim Mišel Ričardson je, sa distance od skoro jednog veka, napisala emotivno, snažno i uverljivo autonomno štivo o pojedincu pred užasnim licem istorije. Čitaoci su time dobili još jednu junakinju koja se dugo pamti i voli onom ljubavlju kakvu gajimo prema likovima Toni Morison i Alis Voker, na primer.
Bibliotekarka iz Kentakija Kasi Meri Karter, zvana Bluet zbog urođene methemoglobinemije tj. plavetnila kože, bori se sa siromaštvom, krajnjom izopštenošću, poniženošću i neprestanim strahom da svako na koga je put nanese ima zakonsko pravo da naruši njenu slobodu, pa i da je životno ugrozi. Ova devetnaestogodišnjakinja nema mogućnost da bira da li će se i za koga udati, kako će živeti, ali sticajem spleta tragičnih okolnosti shvata da odnos okoline ne bi promenila ni mogućnost da njena koža postane bela. Stoga se njena želja o zemaljskoj sreći može sažeti u onu pomisao da čezne samo za tim da joj na svetu bude dobro kao Plavoj, jednoj od nosilaca recesivnog gena koje njene srodnike izdvaja i čini prokaženima. Neprestano osećajući bol, stid i strepnju da će je Gospod kazniti sa još nemanja ničega, ona svoju bespomoćnost, siromaštvo i očaj preobražava u svojevrsnu misiju da ovaj, najgori od svih svetova, svojom posvećenošću, empatijom, upornošću i snagom promeni, učinivši ga boljim, sigurnijim i prosvećenijim mestom koje pripada svima. Ona to čini pridruživši se kentakijskim Konjskim biblliotekama, koje su postojale u okviru Uprave za unapređenje rada predsednika Frenklina D. Ruzvelta.
Svojom dubokom uverenošću o važnosti tegobnog i zahtevnog posla koji obavlja u zabačenim i skoro neprohodnim oblastima Apalačkih planina, knjigonoša Bluet u tome i uspeva. Sopstveno stradanje je čini još saosećajnijom i ona za čitaoce kojima pažljivo bira i odnosi knjige, časopise, i naročite sveske u koje posvećeno lepi zanimljive i korisne članke iz novina, postaje mnogo više od bibliotekara: lekar, pomoćnik u rešavanju mnogih problema, osoba koja širi njihove vidike, ali pre svega toga – prijatelj snažnog duha kome se može verovati. Razvijajći u drugima ljubav prema čitanju i potrebu za sticanjem znanja, junakinja romana „Bibliotekarka iz Kentakija“ koji je na srpski jezik prevela Dubravka Srećković Divković, uspeva da prevaziđe prepreke, izdrži ucene i medicinske eksperimente, ali i da se izbori se sa predrasudama, ostvarujući pravo na sve ono što je drugima već rođenjem pripalo.
Zajednički život sa svojom novostvorenom porodicom Kasi Meri Karter simbolično će započeti upravo stvaranjem porodične biblioteke. A kako bi drugačije i bilo, kad su knjige u samaru odane mule bile njena najbolja odbrana, jedina uteha, valjan način da što bliže priđe drugima i stekne njihovo poverenje, najkraće rečeno – da preživi?
Autor: Olivera Nedeljković
Bibliotekarka iz Kentakija Kasi Meri Karter, zvana Bluet zbog urođene methemoglobinemije tj. plavetnila kože, bori se sa siromaštvom, krajnjom izopštenošću, poniženošću i neprestanim strahom da svako na koga je put nanese ima zakonsko pravo da naruši njenu slobodu, pa i da je životno ugrozi. Ova devetnaestogodišnjakinja nema mogućnost da bira da li će se i za koga udati, kako će živeti, ali sticajem spleta tragičnih okolnosti shvata da odnos okoline ne bi promenila ni mogućnost da njena koža postane bela. Stoga se njena želja o zemaljskoj sreći može sažeti u onu pomisao da čezne samo za tim da joj na svetu bude dobro kao Plavoj, jednoj od nosilaca recesivnog gena koje njene srodnike izdvaja i čini prokaženima. Neprestano osećajući bol, stid i strepnju da će je Gospod kazniti sa još nemanja ničega, ona svoju bespomoćnost, siromaštvo i očaj preobražava u svojevrsnu misiju da ovaj, najgori od svih svetova, svojom posvećenošću, empatijom, upornošću i snagom promeni, učinivši ga boljim, sigurnijim i prosvećenijim mestom koje pripada svima. Ona to čini pridruživši se kentakijskim Konjskim biblliotekama, koje su postojale u okviru Uprave za unapređenje rada predsednika Frenklina D. Ruzvelta.
Svojom dubokom uverenošću o važnosti tegobnog i zahtevnog posla koji obavlja u zabačenim i skoro neprohodnim oblastima Apalačkih planina, knjigonoša Bluet u tome i uspeva. Sopstveno stradanje je čini još saosećajnijom i ona za čitaoce kojima pažljivo bira i odnosi knjige, časopise, i naročite sveske u koje posvećeno lepi zanimljive i korisne članke iz novina, postaje mnogo više od bibliotekara: lekar, pomoćnik u rešavanju mnogih problema, osoba koja širi njihove vidike, ali pre svega toga – prijatelj snažnog duha kome se može verovati. Razvijajći u drugima ljubav prema čitanju i potrebu za sticanjem znanja, junakinja romana „Bibliotekarka iz Kentakija“ koji je na srpski jezik prevela Dubravka Srećković Divković, uspeva da prevaziđe prepreke, izdrži ucene i medicinske eksperimente, ali i da se izbori se sa predrasudama, ostvarujući pravo na sve ono što je drugima već rođenjem pripalo.
Zajednički život sa svojom novostvorenom porodicom Kasi Meri Karter simbolično će započeti upravo stvaranjem porodične biblioteke. A kako bi drugačije i bilo, kad su knjige u samaru odane mule bile njena najbolja odbrana, jedina uteha, valjan način da što bliže priđe drugima i stekne njihovo poverenje, najkraće rečeno – da preživi?
Autor: Olivera Nedeljković
