Prikaz romana „Bibliotekarka iz Kentakija“: Fascinantan primer istorijske fikcije
Knjige spasavaju živote. To je osnovna pouka koja se može izvući iz romana autorke Kim Mišel Ričardson „Bibliotekarka iz Kentakija“, fascinantnog primera istorijske fikcije koji su inspirisale dve relativno nepoznate epizode iz američke prošlosti – „Plavi“ Fjugejti iz Kentakija i projekat dostavljanja knjiga stanovništvu Apalačkih planina.
Devetnaestogodišnja Kasi Meri Karter živi sa ocem udovcem, koji radi kao rudar u ugljenokopima u planinama ruralnog Kentakija. Krajem tridesetih godina 20. veka „beznađe naše zemlje bilo je ukopalo svoje korenje u Kentaki i širilo se kao ružni troskot, gušeći duh, daveći život“. Rudari su u položaju nešto boljem od kmetovskog, obrazovanje je nešto o čemu većina njih uopšte i ne razmišlja, a glad im stalno kuca na vrata.
Kao neudata, zaposlena žena, Kasi Meri je u finansijski boljem položaju od mnogih, ali gorem po mnogo čemu drugom. Poslednja je od Plavih ljudi iz Kentakija, pripadnica misterioznog dela populacije u kome su se rađala deca plave kože. S vremenom su Plavi izbegavani, ismevani kao rezultat incesta (što nisu bili) i primorani da se zavuku „dublje u brda“. Plavi iz romana Kim Mišel Ričardson inspirisani su „plavim“ Fjugejtima iz Kentakija, koji su imali redak genetski poremećaj, metemoglobinemiju, koji utiče na boju kože.
Ismevanje zbog boje kože je bolno, ali Kasi Meri (ili „Plava“, kako su je takođe zvali) mnogo više strahuje od nasilja propovednika koji je želeo da „istera đavola“ iz „grešnika“ poput nje. Njegova dosadašnja krštenja onih koji su bili obeleženi „zlom“, poput albina ili trojki, završili su se smrću.
Uprkos tome koliko joj je život težak, Kasi Meri u svom poslu isporučivanja knjiga zabačenim naseljima u Apalačkim planinama nalazi utehu i razlog da bude ponosna. Zaposlila ju je Uprava za unapređenje rada i zadužila da nosi knjige izolovanim stanovnicima Apalačkih planina, gde je bilo naroda „gladnog znanja“. Skoro pa svakodnevno jaše na tvrdoglavoj staroj mazgi po imenu Junija, kako bi posetila ljude poput Andželine, siromašne, trudne žene koja vodi računa o svom povređenom mužu, i Vini Parker, koja se oslanja na njenu dostavu kao ispomoć u obrazovanju šarenolike grupe dece koju je okupila u školskoj zgradi koju čini samo jedna prostorija. Njen je rad od presudnog značaja za planinske zajednice koje posećuje, a u kojima se ljudi oslanjaju na nju da ih nauči slovima, donese vesti iz spoljašnjeg sveta, pa čak i dostavi neophodnu hranu. Posao joj pruža i osećaj smislenosti i pripadanja u svetu koji ju je oduvek posmatrao kao autsajdera.
Izuzetno dobro istražen, roman Ričardsonove osvetljava deo američke istorije koji je mnogima nepoznat. Preplitanje priča o Plavima i isporuci knjiga zabačenim naseljima u Apalačkim planinama stvara bogat narativ, koji ostavlja dubok emotivni utisak i naglašava pogubni uticaj predrasuda i transformativnu moć obrazovanja. Kasi Meri je odlučna i živahna heroina koja, međutim, preživljava svima dobro poznate trenutke usamljenosti i sumnje.
Ričardsonova bez ikakvog ulepšavanja opisuje život zajednica u planinama. Roman „Bibliotekarka iz Kentakija“ počinje upečatljivom scenom u kojoj Kasi Meri otkriva obešeno telo. Kasnije jedan od likova će biti žrtva silovanja u braku, deca boluju od pelagre, a žene umiru na porođaju. Momente potpunog očajanja smenjuju ohrabrujuće epizode nade i dobrote, poput one kada Kvini, jedina bibliotekarka Afroamerikanka u kraju, dobija posao u biblioteci u Filadelfiji ili kada dečak glavnoj junakinji poklanja jednu jedinu gumenu bombonu, kako bi joj zahvalio na knjigama koje mu je donela.
Konačno, lokalni doktor pronalazi mogući „lek“ za plavu boju kože Kasi Meri. Ona će, međutim, ubrzo otkriti da je to čak i izvodljivo, ali da je cena koju bi morala da plati previsoka. Uz to, neki stanovnici Trablsam Krika neće tek tako zaboraviti njenu prošlost, a pošto se upušta u neizvesnu romansu, njihove će predrasude ugroziti njenu sreću.
Autorka pokazuje poznavanje jezika i pejzaža Kentakija svojstveno nekome ko je tamo rođen. Sa ljubavlju opisuje planine i stanovnike, dok umereno koristi bogat i upečatljiv apalački dijalekt, u kome jedan od likova „gordos’ nosi u prosjačkom čanku“, a umišljena okrutna žena je „smrdljivi, matori tvor“. Bogatstvo istorijskih detalja romanu daje osećaj autentičnosti, i uz to je upečatljivo svedočanstvo o ulozi koju knjige mogu odigrati u borbi sa siromaštvom i načinu na koji ljudima omogućavaju da zamisle drugačiju i svetliju budućnost.
Autor: Megan Eliot
Izvor: bookreporter.com
Prevod: Milan Radovanović
Devetnaestogodišnja Kasi Meri Karter živi sa ocem udovcem, koji radi kao rudar u ugljenokopima u planinama ruralnog Kentakija. Krajem tridesetih godina 20. veka „beznađe naše zemlje bilo je ukopalo svoje korenje u Kentaki i širilo se kao ružni troskot, gušeći duh, daveći život“. Rudari su u položaju nešto boljem od kmetovskog, obrazovanje je nešto o čemu većina njih uopšte i ne razmišlja, a glad im stalno kuca na vrata.
Kao neudata, zaposlena žena, Kasi Meri je u finansijski boljem položaju od mnogih, ali gorem po mnogo čemu drugom. Poslednja je od Plavih ljudi iz Kentakija, pripadnica misterioznog dela populacije u kome su se rađala deca plave kože. S vremenom su Plavi izbegavani, ismevani kao rezultat incesta (što nisu bili) i primorani da se zavuku „dublje u brda“. Plavi iz romana Kim Mišel Ričardson inspirisani su „plavim“ Fjugejtima iz Kentakija, koji su imali redak genetski poremećaj, metemoglobinemiju, koji utiče na boju kože.
Ismevanje zbog boje kože je bolno, ali Kasi Meri (ili „Plava“, kako su je takođe zvali) mnogo više strahuje od nasilja propovednika koji je želeo da „istera đavola“ iz „grešnika“ poput nje. Njegova dosadašnja krštenja onih koji su bili obeleženi „zlom“, poput albina ili trojki, završili su se smrću.
Uprkos tome koliko joj je život težak, Kasi Meri u svom poslu isporučivanja knjiga zabačenim naseljima u Apalačkim planinama nalazi utehu i razlog da bude ponosna. Zaposlila ju je Uprava za unapređenje rada i zadužila da nosi knjige izolovanim stanovnicima Apalačkih planina, gde je bilo naroda „gladnog znanja“. Skoro pa svakodnevno jaše na tvrdoglavoj staroj mazgi po imenu Junija, kako bi posetila ljude poput Andželine, siromašne, trudne žene koja vodi računa o svom povređenom mužu, i Vini Parker, koja se oslanja na njenu dostavu kao ispomoć u obrazovanju šarenolike grupe dece koju je okupila u školskoj zgradi koju čini samo jedna prostorija. Njen je rad od presudnog značaja za planinske zajednice koje posećuje, a u kojima se ljudi oslanjaju na nju da ih nauči slovima, donese vesti iz spoljašnjeg sveta, pa čak i dostavi neophodnu hranu. Posao joj pruža i osećaj smislenosti i pripadanja u svetu koji ju je oduvek posmatrao kao autsajdera.
Izuzetno dobro istražen, roman Ričardsonove osvetljava deo američke istorije koji je mnogima nepoznat. Preplitanje priča o Plavima i isporuci knjiga zabačenim naseljima u Apalačkim planinama stvara bogat narativ, koji ostavlja dubok emotivni utisak i naglašava pogubni uticaj predrasuda i transformativnu moć obrazovanja. Kasi Meri je odlučna i živahna heroina koja, međutim, preživljava svima dobro poznate trenutke usamljenosti i sumnje.
Ričardsonova bez ikakvog ulepšavanja opisuje život zajednica u planinama. Roman „Bibliotekarka iz Kentakija“ počinje upečatljivom scenom u kojoj Kasi Meri otkriva obešeno telo. Kasnije jedan od likova će biti žrtva silovanja u braku, deca boluju od pelagre, a žene umiru na porođaju. Momente potpunog očajanja smenjuju ohrabrujuće epizode nade i dobrote, poput one kada Kvini, jedina bibliotekarka Afroamerikanka u kraju, dobija posao u biblioteci u Filadelfiji ili kada dečak glavnoj junakinji poklanja jednu jedinu gumenu bombonu, kako bi joj zahvalio na knjigama koje mu je donela.
Konačno, lokalni doktor pronalazi mogući „lek“ za plavu boju kože Kasi Meri. Ona će, međutim, ubrzo otkriti da je to čak i izvodljivo, ali da je cena koju bi morala da plati previsoka. Uz to, neki stanovnici Trablsam Krika neće tek tako zaboraviti njenu prošlost, a pošto se upušta u neizvesnu romansu, njihove će predrasude ugroziti njenu sreću.
Autorka pokazuje poznavanje jezika i pejzaža Kentakija svojstveno nekome ko je tamo rođen. Sa ljubavlju opisuje planine i stanovnike, dok umereno koristi bogat i upečatljiv apalački dijalekt, u kome jedan od likova „gordos’ nosi u prosjačkom čanku“, a umišljena okrutna žena je „smrdljivi, matori tvor“. Bogatstvo istorijskih detalja romanu daje osećaj autentičnosti, i uz to je upečatljivo svedočanstvo o ulozi koju knjige mogu odigrati u borbi sa siromaštvom i načinu na koji ljudima omogućavaju da zamisle drugačiju i svetliju budućnost.
Autor: Megan Eliot
Izvor: bookreporter.com
Prevod: Milan Radovanović
