„Big Sur“ se (posebno u viđenju poklonika književnosti iz bitničke ere, kojoj je Džek Keruak nedvosmisleno pripadao, ako je nije i lično predvodio) smatra „bočnim“ romanom unutar opusa pomenutog autora; a zapravo, u stilskom i, označimo to tako, zanatskom smislu, ovo je Keruakovo najambicioznije delo. „Big Sur“ (preveo Đorđe Tomić, objavila Laguna – u sklopu edicije Amerikana) predstavlja još jednu potvrdu Keruakove vezanosti za ono što se bez premišljanja smatra biografskom prozom, mada ne bi bila greška ni ustvrditi da ovde ima i jasno vidljivih primesa, u stvari, preteča onoga što se poslednjih godina iz pera savremenih autora plasira pod kovanicama fiction-faction i autofiction (spoj fikcije i [auto]biografskog pristupa).

Da pojednostavimo – „Big Sur“ (stvarna lokacija u Kaliforniji, često prisutna u raznim vidovima popularne kulture) predstavlja prikaz autodestruktivnog pakla koji je sam Keruak (u knjizi označen pseudonimom Džek Diluz) pregrmeo iskusivši užase delirujum tremensa i pokušaja što se da spasti od života i preostale kreativnosti. S tim u vezi, još jedna važna napomena – u kratkom uvodu Keruak navodi da su ga izdavači uporno primoravali da stvarne ličnosti budu predstavljene pod lažnim imenima, tako da „Big Sur“ otvara kratak imenik koji pojašnjava ko se tu „krije“ pod kojim imenom (a među akterima su: Nil Kasidi, Alen Ginzberg, Lusijen Kar...).

Na prvim stranicama „Big Sura“ Keruaka (Diluza) zatičemo na samom dnu biološke i mentalne propasti, ali ubrzo se u njemu bude vitalistički nagoni ka (samo)spasenju („Moram brzo da se pokrenem ili me više neće biti“). Ono što sledi je mahnita potraga za zaturenim smislom, često praćena tegobnim nastojanjima da se i u fizičkom smislu stigne do određenog mesta, koja je prepoznata kao lokacija mogućeg spasanja, da bi se ubrzo bežalo gotovo glavom bez obzira u sijaset drugih pravaca. U tom pogledu, Keruak lako poentira i stvara stranice i stranice jednog drugačijeg lutanja, i to ovaj roman, između ostalog, čini i sasvim prikladnom dopunom onoga čime je Keruak očarao mnogobrojno čitateljstvo u svojim udarnim delima. Prikazi fizičkog i psihičkog urušavanja pod samonametnutim teretom vlastitih nesnađenosti su dinamični i živopisni, prepuni vešto udenutih detalja (na primer – „Ljudi koji nikada nisu prolazili kroz delirijum tremens, makar u početnim fazama, ne shvataju da stvar nije u fizičkom bolu, već u mentalnom mučenju koje se ne može opisati onima koji ne piju i veruju da su pijanci ljudi kao i svi drugi, samo neodgovorni – Mentalno mučenje je tako intenzivno da čovek na kraju poveruje da je izneverio i čin vlastitog rođenja, porođajne bolove majke koja ga je nosila i donela na svet, da je izneverio sve što je otac ikada učinio da bi ga nahranio, podigao, ojačao, gospode, pripremio za ’život’...“). Srećom, „Big Sur“ i to dosta brzo očitava i podosta (samo)ironije, tako da, dobrim delom ovog romana dominira tehnika romana svesti, što ima smisla shvatiti i kao Keruakovu reakciju na prozivke Trumana Kapotea koji je za Keruakova najuspelija dela rekao da „to nije pisanje, već nakucavanje teksta“. Povrh svega drugog, ovaj je roman i detaljistički i nadahnut „portret“ te davno prohujale ere sa kakvom-takvom iluzijom slobode za sve i svuda, slobode koja samo što nije povratila svoj tron, a intrigantno je što Keruak na stranicama „Big Sura“ oseća i poriv da pod znak pitanja stavi dobar deo bitničkih manifesta u čijem je stvaranju tako srčano i tako udarnički i sam učestvovao. Time je implicitno potcrtan njegov slobodarski doživljaj sveta, koji nagoni da preispitujemo svakoga i sve, pa i vlastita uverenja i zablude.

„Big Sur“ je delo kojim se ovaj voljeni autor obraćao već osvedočenim poklonicima i ljubiteljima romana „Darma lutalice“ i „Na putu“, te ga u svetlu prirodnog i skladnog dodatka krunskih mu delima i treba posmatrati, ali bi svakako bilo zanimljivo saznati i kakav bi utisak o njegovom stilu, izrazu i umeću stekli oni kojima bi prvi kontakt sa Keruakovom prozom bio upravo „Big Sur“.

Autor: Zoran Janković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 30