Prikaz romana „Bog malih stvari“ Arundati Roj
Nema samo jedne tragedije u srcu potresnog prvog romana Arundati Roj. Iako „Bog malih stvari" počinje sećanjima unesrećene porodice oko kovčega utopljenog deteta, čeka nas još mnogo porodičnih tragedija, koje se bore za čitaočevo saosećanje. U svakom slučaju, kvalitet pisanja Rojove je neosporan, moralno zahtevan i maštovito fleksibilan, tako da čitalac ostaje uvučen u priču sve do njenog mučnog kraja.
Ambiciozna priča o slabljenju i padu indijske porodice je delom politička basna, delom psihološka drama, a delom bajka. Roman počinje od kraja, smešten u raskošno dekadentan pejzaž. Tridesetjednogodišnja Rahel Kočama se vraća u kuću svoje porodice u Ajemenemu, ali umesto kuće zatiče ruševinu sa nekada elegantnim, a sada prljavim prozorima, sa bronzanim kvakama uglačanim od masti i mrtvim insektima u praznim vazama. Jedino živo biće u kući je novi televizor njene baba-tetke Bebe Kočame – televizor ispred kojeg ona i njena sluškinja sede dan za danom i grickaju kikiriki.
Ali Rahel se ne vraća u Ajemenem da vidi svoju baba-tetku, već zato što saznaje da se njen brat blizanac Esta neočekivano vratio. Esta i Rahel su nekada bili nerazdvojni, ali su se rastavili pre 25 godina, od zime 1969, kada se njihova engleska rođaka Sofi Mol udavila u reci sa bakinim srebrnim naprstkom u šaci.
„Možda je istina da se život može promeniti u jednom danu“, razmišlja pripovedač. „Da nekoliko sati može uticati na konačan ishod više života. A kada se to desi, neophodno je tih nekoliko sati, sličnih ostacima na zgarištu spaljene kuće – ugljenisanom satu, nagoreloj fotografiji, oprljenom nameštaju – izbaviti iz ruševina i pažljivo ispitati. Sačuvati ih. Utvrditi njihov značaj." To je ono što Rojova pokušava ovom knjigom, dok se kreće između prošlosti i sadašnjosti blizanaca, ali i vraćajući se kružno, na noć smrti Sofi Mol.
Za razliku od ostalih prvih romana, „Bog malih stvari“ je antirazvojni roman pošto Esta i Rahel nikad ne sazrevaju u potpunosti. Kakva god bila priroda njihovih zločina, skoro odmah je jasno da se nikad nisu oporavili od svoje kazne. Sadašnji Ajemenem kao da je refleksija njihovih zatrovanih i raspadajućih života, sa svojim otrovnim rečnim ribama i povetarcem koji smrdi na kanalizaciju. Ajemenem je grad nasilno prekinutog detinjstva blizanaca, ali je i grad bogat šarolikim prizorima. Bradati sirijski sveštenici vitlaju kadionicama dok katakali igračice plešu u obližnjem hramu, komunisti su rascepkani, nedodirljivi postaju politizovani i svi su ludi za filmom „Moje pesme, moji snovi“. Život je još uvek nepredvidljiv.
Godine 1969. blizanci imaju tek sedam godina i vode svoje male, prijatne i neumorne živote; oni još žive u svetu koji sami prave. Ali onda završe u kući u Ajemenemu jer se njihova lepa i ponosna majka Amu loše udala; kada je njen muž počeo da tuče i njihovu decu kao i nju ona se vratila kod roditelja, ali nije toplo dočekana.
Podrška njene porodice je slaba jer se stide sramote Aminog (van)bračnog statusa, ali atmosfera ekscentričnosti poraza se oseća među drugim stanovnicima Ajemenema zbog čega izgledaju ili komično ili saosećajno ili groteskno. Elegantna baka blizanaca, Mamači sa ožiljkom na lobanji od batina njenog pokojnog supruga i njena pažljivo čuvana i na sigurnom mestu zaključana bočica Dior parfema. Zatim prepredena Beba Kočama koja je neuspešno pokušala da postane monahinja, manje iz ljubavi prema Bogu a više iz ljubavi prema jednom svešteniku Muliganu, izdržavši samo jednu godinu u manastiru. Kućna pomoćnica Koču Marija koji misli da joj se Rahel podsmeva kada joj kaže da je Nil Armstrong hodao po Mesecu.
Na kraju, tu je i šarmantni ujak Čako, marksista sa Oksforda, koji se vratio iz Engleske posle propalog braka i preuzeo porodični posao Mamačija (pravljenje turšije), a zatim ga i uništio svojom veselom nesposobnošću. Drug Čako želi da stvori radnički sindikat, ali umesto toga filozofira, udvara se radnicama i sklapa makete aviončića koji ne mogu da polete. Čako brani svoju bivšu ženu Margo koja ga ostavlja, ali i pati za njom i njihovom ćerčicom Sofi Mol.
Tokom romana postaje jasno da je samo Veluta iz klase Nedodirljivih (koji radi kao porodični drvodelja) dovoljno sposoban da promeni svoj život, a ne da ga samo trpi - ali on je ipak samo Nedodirljivi, te misli da je trpljenje jedino za šta je sposoban. On popravlja sve u kući Bebe Komače, od fabrike konzervi do fontane sa anđelčićima u vrtu. On je i neophodan blizancima i nedovoljno cenjen, kao disanje. On je Bog malih stvari.
Esta i Rahel su navikli na život u senci frustracije starijih članova porodice, i tek nakon što Čako poziva Margaret i Sofi Mol da dođu u Indiju za Božić, blizanci počinju ponovo da cene to što su skrajnuti u zapećak. Beba Komača primorava Estu i Rahel da napamet uče himnu i kažnjava ih svaki put kad pričaju na malajalamskom umesto na engleskom. Koču Marija pravi ukusnu tortu, a Mamači svira violinu i dozvoljava Sofi Mol da se igra sa njenim naprstkom. Kada se Čako besno obraća blizancima kao teretu na svojim leđima, Rahel počinje da shvata da je njena rođaka svetlije kože voljena od samog početka, za razliku od nje i Este.
Sledećih nedelja, uzavrele strasti i nezadovoljstva u kući u Ajemenemu će ostati u senci većih političkih događaja – primamljujućih obećanja komunističkog pokreta, hrišćanske religioznosti, tvrdokornosti kastinskog sistema – sve to dovodi do tačke pucanja. Događaji u noći smrti Sofi Mol daju intrigantnu priču o zločinu i kazni, što Rojova pripoveda kao rekonstrukciju događaja sastavljenu od lova na blago (odnosno, na samu priču) i žalbi tuženih (možda nisu svi svedoci saslušani; možda nisu izneti svi dokazi).
Da li su blizanci krivi za Sofinu smrt? Zašto se Beba Kočama toliko plaši komunista? Šta se desilo Veluti u policijskoj stanici? Zašto inače veseli Čako razbija vrata Amine sobe, preteći da će joj polomiti sve kosti?
Ono što nas održava kroz ovaj ples pun strave između nesrećne prošlosti i sumorne sadašnjice je živopisnost i skoro akrobatsko pisanje Rojove, koja ne dozvoljava čitaocu da nasluti rasplet, i iznova nas mami klizavim rasuđivanjem, koje se drobi pod našim nogama u poslednjem trenutku, time otkrivajući našu moralnu lenjost i posramljujući nas. Ali metamorfoza naracije Rojove je izuzetno bogata, ne samo višeglasjem nego i internim šalama, metaforama, nasumičnim velikim slovima, besmislenim rimama i neočekivanim pojašnjenjima. Čak i dok nam se čini da porodica Kočama vene, sam roman cveta, postaje slojevitiji i intrigantniji.
Skoro na početku knjige, odrasli Esta brine o starom psu koji primeti senku ptice koja nadleće na njegovim umirućim telom. „Sama činjenica da je nešto tako nežno, tako nepodnošljivo krhko uspelo da preživi, da mu beše dopušteno da postoji, predstavljala je čudo za Estu, natopljenog mirisom suvih ruža i okrvavljenog sećanjem na slomljenog čoveka." Kraj romana opisuje kratak trenutak sreće i izaziva u čitaocu osećanje zahvalnosti i zadivljenosti, kao da smo odjednom naišli na mali dragulj u ovim ruševinama. Do tada već znamo koji se užasi spremaju ovim likovima, ali takođe smo, kao i Esta, naučili da prihvatimo ono šta dobijemo. Držimo se ove vizije sreće, ovog dragocenog delića plena dok se mračne vode romana prelivaju preko naših glava.
Izvor: nytimes.com
Ambiciozna priča o slabljenju i padu indijske porodice je delom politička basna, delom psihološka drama, a delom bajka. Roman počinje od kraja, smešten u raskošno dekadentan pejzaž. Tridesetjednogodišnja Rahel Kočama se vraća u kuću svoje porodice u Ajemenemu, ali umesto kuće zatiče ruševinu sa nekada elegantnim, a sada prljavim prozorima, sa bronzanim kvakama uglačanim od masti i mrtvim insektima u praznim vazama. Jedino živo biće u kući je novi televizor njene baba-tetke Bebe Kočame – televizor ispred kojeg ona i njena sluškinja sede dan za danom i grickaju kikiriki.
Ali Rahel se ne vraća u Ajemenem da vidi svoju baba-tetku, već zato što saznaje da se njen brat blizanac Esta neočekivano vratio. Esta i Rahel su nekada bili nerazdvojni, ali su se rastavili pre 25 godina, od zime 1969, kada se njihova engleska rođaka Sofi Mol udavila u reci sa bakinim srebrnim naprstkom u šaci.
„Možda je istina da se život može promeniti u jednom danu“, razmišlja pripovedač. „Da nekoliko sati može uticati na konačan ishod više života. A kada se to desi, neophodno je tih nekoliko sati, sličnih ostacima na zgarištu spaljene kuće – ugljenisanom satu, nagoreloj fotografiji, oprljenom nameštaju – izbaviti iz ruševina i pažljivo ispitati. Sačuvati ih. Utvrditi njihov značaj." To je ono što Rojova pokušava ovom knjigom, dok se kreće između prošlosti i sadašnjosti blizanaca, ali i vraćajući se kružno, na noć smrti Sofi Mol.
Za razliku od ostalih prvih romana, „Bog malih stvari“ je antirazvojni roman pošto Esta i Rahel nikad ne sazrevaju u potpunosti. Kakva god bila priroda njihovih zločina, skoro odmah je jasno da se nikad nisu oporavili od svoje kazne. Sadašnji Ajemenem kao da je refleksija njihovih zatrovanih i raspadajućih života, sa svojim otrovnim rečnim ribama i povetarcem koji smrdi na kanalizaciju. Ajemenem je grad nasilno prekinutog detinjstva blizanaca, ali je i grad bogat šarolikim prizorima. Bradati sirijski sveštenici vitlaju kadionicama dok katakali igračice plešu u obližnjem hramu, komunisti su rascepkani, nedodirljivi postaju politizovani i svi su ludi za filmom „Moje pesme, moji snovi“. Život je još uvek nepredvidljiv.
Godine 1969. blizanci imaju tek sedam godina i vode svoje male, prijatne i neumorne živote; oni još žive u svetu koji sami prave. Ali onda završe u kući u Ajemenemu jer se njihova lepa i ponosna majka Amu loše udala; kada je njen muž počeo da tuče i njihovu decu kao i nju ona se vratila kod roditelja, ali nije toplo dočekana.
Podrška njene porodice je slaba jer se stide sramote Aminog (van)bračnog statusa, ali atmosfera ekscentričnosti poraza se oseća među drugim stanovnicima Ajemenema zbog čega izgledaju ili komično ili saosećajno ili groteskno. Elegantna baka blizanaca, Mamači sa ožiljkom na lobanji od batina njenog pokojnog supruga i njena pažljivo čuvana i na sigurnom mestu zaključana bočica Dior parfema. Zatim prepredena Beba Kočama koja je neuspešno pokušala da postane monahinja, manje iz ljubavi prema Bogu a više iz ljubavi prema jednom svešteniku Muliganu, izdržavši samo jednu godinu u manastiru. Kućna pomoćnica Koču Marija koji misli da joj se Rahel podsmeva kada joj kaže da je Nil Armstrong hodao po Mesecu.
Na kraju, tu je i šarmantni ujak Čako, marksista sa Oksforda, koji se vratio iz Engleske posle propalog braka i preuzeo porodični posao Mamačija (pravljenje turšije), a zatim ga i uništio svojom veselom nesposobnošću. Drug Čako želi da stvori radnički sindikat, ali umesto toga filozofira, udvara se radnicama i sklapa makete aviončića koji ne mogu da polete. Čako brani svoju bivšu ženu Margo koja ga ostavlja, ali i pati za njom i njihovom ćerčicom Sofi Mol.
Tokom romana postaje jasno da je samo Veluta iz klase Nedodirljivih (koji radi kao porodični drvodelja) dovoljno sposoban da promeni svoj život, a ne da ga samo trpi - ali on je ipak samo Nedodirljivi, te misli da je trpljenje jedino za šta je sposoban. On popravlja sve u kući Bebe Komače, od fabrike konzervi do fontane sa anđelčićima u vrtu. On je i neophodan blizancima i nedovoljno cenjen, kao disanje. On je Bog malih stvari.
Esta i Rahel su navikli na život u senci frustracije starijih članova porodice, i tek nakon što Čako poziva Margaret i Sofi Mol da dođu u Indiju za Božić, blizanci počinju ponovo da cene to što su skrajnuti u zapećak. Beba Komača primorava Estu i Rahel da napamet uče himnu i kažnjava ih svaki put kad pričaju na malajalamskom umesto na engleskom. Koču Marija pravi ukusnu tortu, a Mamači svira violinu i dozvoljava Sofi Mol da se igra sa njenim naprstkom. Kada se Čako besno obraća blizancima kao teretu na svojim leđima, Rahel počinje da shvata da je njena rođaka svetlije kože voljena od samog početka, za razliku od nje i Este.
Sledećih nedelja, uzavrele strasti i nezadovoljstva u kući u Ajemenemu će ostati u senci većih političkih događaja – primamljujućih obećanja komunističkog pokreta, hrišćanske religioznosti, tvrdokornosti kastinskog sistema – sve to dovodi do tačke pucanja. Događaji u noći smrti Sofi Mol daju intrigantnu priču o zločinu i kazni, što Rojova pripoveda kao rekonstrukciju događaja sastavljenu od lova na blago (odnosno, na samu priču) i žalbi tuženih (možda nisu svi svedoci saslušani; možda nisu izneti svi dokazi).
Da li su blizanci krivi za Sofinu smrt? Zašto se Beba Kočama toliko plaši komunista? Šta se desilo Veluti u policijskoj stanici? Zašto inače veseli Čako razbija vrata Amine sobe, preteći da će joj polomiti sve kosti?
Ono što nas održava kroz ovaj ples pun strave između nesrećne prošlosti i sumorne sadašnjice je živopisnost i skoro akrobatsko pisanje Rojove, koja ne dozvoljava čitaocu da nasluti rasplet, i iznova nas mami klizavim rasuđivanjem, koje se drobi pod našim nogama u poslednjem trenutku, time otkrivajući našu moralnu lenjost i posramljujući nas. Ali metamorfoza naracije Rojove je izuzetno bogata, ne samo višeglasjem nego i internim šalama, metaforama, nasumičnim velikim slovima, besmislenim rimama i neočekivanim pojašnjenjima. Čak i dok nam se čini da porodica Kočama vene, sam roman cveta, postaje slojevitiji i intrigantniji.
Skoro na početku knjige, odrasli Esta brine o starom psu koji primeti senku ptice koja nadleće na njegovim umirućim telom. „Sama činjenica da je nešto tako nežno, tako nepodnošljivo krhko uspelo da preživi, da mu beše dopušteno da postoji, predstavljala je čudo za Estu, natopljenog mirisom suvih ruža i okrvavljenog sećanjem na slomljenog čoveka." Kraj romana opisuje kratak trenutak sreće i izaziva u čitaocu osećanje zahvalnosti i zadivljenosti, kao da smo odjednom naišli na mali dragulj u ovim ruševinama. Do tada već znamo koji se užasi spremaju ovim likovima, ali takođe smo, kao i Esta, naučili da prihvatimo ono šta dobijemo. Držimo se ove vizije sreće, ovog dragocenog delića plena dok se mračne vode romana prelivaju preko naših glava.
Izvor: nytimes.com
Autor: Arundati Roj
