Zahvaljujući prevodima sa novogrčkog Gage Rosić, Mine Radulović i Tamare Kostić Pahnoglu, prelistali smo deo savremene prozne produkcije nekadašnjih južnih suseda, koji približavaju ne samo modernu grčku književnost, već i ambijent grčkog društva koje je danas daleko od utopije.

Citas (1971), dobitnik Evropske nagrade za književnost upravo za ovaj roman, „Bog mi je svedok“, piše o životu tzv. malog čoveka kome daje karakateristično ime Hrisovaladis, ili u slobodnom prevodu Zlatko, nasukanom na greben ekonomske krize koja je prodrla u svaku poru grčkog društva i koja se vidi na svakom koraku, od neobrisanih ružnih grafita na fasadama koji predstavljaju uličnu umetnost, do neispražnjenih kontejnera naročito u malim gradovima kopnene Grčke, koji se za svaki nemar pravdaju krizom.

No, spoljašnja slika ekonomske i šire društvene krize nije ništa u poređenju sa lomovima koji se odvijaju kod prezaduženih, razočaranih ljudi koji su tokom kratkog vremenskog perioda nakon svrgavanja vojne hunte bili uljuljkani snom da žive u najboljem od svih svetova. Idilična slika koju su stvorili u kolektivnoj svesti Elitisovi stihovi o lepoti narovog drveta, bleštavilu mora i prebelih dvorišta u maglenim jutrima udaljenih ostrva, sada je gotovo izopačena stvarnošću koja je izašla iz najlepše grčke slike, sa mora.

Tako se Hrisovaladis, zadojen tradicionalnim vrednostima jednog suštinski patrijarhalnog i samim tim ksenofobičnog društva, okreće u svom gnevu prvenstveno prema migrantima, ekonomskim iz komšiluka i političkim koji su opseli ostrva Istočnog Egeja, po njegovom mišljenju otimajući poslove starosedeocima.

On traži utehu kod sveštenika, veruje u crkvu kojoj je prostiji narod i dalje veoma odan, ali se pokazuje nepouzdana strana organizacije koja nije odolela korupciji, povremenom nasilničkom ponašanju i egoizmu u odnosu na očajne.

Hrisovaladis se razočarava i u žene koje ga redom obmanjuju i finansijski iscrpljuju (među njima prednjače došljakinje iz Ukrajine, Rusije, Rumunije), u poslodavce koji zapošljavaju jeftinu emigrantsku radnu snagu, konačno i u porodicu koja od svetinje postaje eksploatator.

Citasov junak sanja O finansijskom oporavku, ustajući ponovo posle svakog otkaza i tražeći poslove za koje je kvalifikovan, ali godine i bolest čine da su šanse na tržištu rada sve manje, i on, izbačen iz sopstvenog stana, završava sa koferom na ulici.

Koliko prepoznajemo sebe u pričama o grčkoj situaciji i mentalitetu, prepustićemo svakom čitaocu ponaosob da proceni. Ono što je najtamnije u odlomcima grčke savremene proze koja je dostupna u prevodu jeste odsustvo svake nade, potonuće u predavanje sudbini toliko nepriličnoj frazama o kolevci evropske kulture i demokratije. Liberalna, kapitalistička Evropa nema nameru da refinansira kredite svoje kulturne postojbine, a Grčka, namučena unutrašnjim neslaganjima koliko i pritiscima spolja, ne odustaje od borbe za tradicionalne vrednosti i nacionalni ponos.

U tom smislu, natpis na majici lučkog radnika iz Pireja – Radnici nisu na prodaju (tokom protesta zbog prodaje luke kineskim investitorima), preliva se i u dela savremenih književnika. Ne bežeći od istina, traže način da pomire svoju kulturu, jezik i nacionalni identitet sa neminovnim i drastičnim promenama koje su zahvatile Mediteran. Tako idilično plavetnilo i zamišljeni raj ostrva postaju poprište borbe za opstanak umesto arkadijskog toposa za kojim i dalje većina čezne.

Piše: Aleksandra Đuričić
Izvor: Danas.rs