Prikaz romana „Breskve za oca Fransisa“: Još jedan sjajan nastavak „Čokolade“
Fanovi romana Džoane Haris i njenog serijala Čokolada biće zadovoljni povratkom protagonistkinje Vijan Roše u Lanskenet, mesto u kojem je nekada imala čokolateriju i gde je shvatila šta je dom. U novom romanu „Breskve za oca Fransisa“ Vijan prima pismo svoje preminule prijateljice Armande. Čitaoci koji su naveliko zaljubljeni u Vijan i šarmantno mestašce Lanskenet neće biti razočarani jer ih čeka pregršt sećanja na događaje koji su se odigrali u prethodnim knjigama. Sva pitanja na koja ste želeli odgovore ovde vas očekuju. Međutim, ne morate biti najvatreniji fan ovog serijala da biste uživali u pitkoj prozi, slojevitim likovima i zanimljivoj radnji, knjizi koju ćete progutati poput nekog sjajnog krimića. Autorka nudi dovoljno pojašnjenja da ne morate pročitati prethodne delove ako to već niste (moja lična preporuka ipak nije da ih zaobiđete).
Sama Vijan je heroina kakva se samo poželeti može, koja ume da „pročita boje“ osoba u svojoj blizini i da ih „opčini“ svojim preukusnim čokoladama i na taj način uđe u njihove živote. Kako to otac Fransis Reno lepo primećuje: „Njene oči crne kao kafa uvek naziru senke u ljudskom srcu“. Vijan se vraća u Lanskenet kako bi smirila situaciju između zajednice muslimanskih pridošlica i starosedeoca.
Otac Reno, Vijanin suparnik u prvom romanu „Čokolada“, ima daleko više saosećanja u ovom nastavku priče koja je uporedo ispripovedana iz ugla ova dva junaka. Ovakav postupak čitaocu rasvetljava nesigurnost i emocionalnu napetost koja se krije iza Renoove arogancije. Njegov lik se tokom romana razvija dok se istovremeno bori, ne samo sa novom kulturom i religijom koja mu je potpuna nepoznanica, već i sa sopstvenom prolaznošću dolaskom mladog sveštenika, oca Anrija, koji koristi Pauerpoint u svojim propovedima kako bi pridobio pastvu.
S druge strane, Vijan se bori sa sopstvenim demonima, uključujući i strah da između njenog partnera Riđeg i prijateljice Žozefine ima nečeg višeg od onoga što se očekuje od njihovog odnosa. A tu je i misteriozna Ines Benšarki, koja nikada ne skida svoj nikab i neprikriveno prezire kardamom, vanilu, zeleni čaj, ružu i tamarindu (ko još može odoleti ovim aromama?). Kao što je to uvek slučaj u knjigama Džoane Haris, opisi hrane naročito su primamljivi:
„Iz smese se širi jak, intenzivan miris, prožet citrusom i cimetom. Na trenutak mi se zavrti u glavi; u pari se kovitlaju karnevalske boje.“
Aroma čokolade nije jedina koja prožima ovaj sjajan roman, tu su i breskve, džemovi, vazdušaste palačinke i zanosni mirisi istočnjačke kuhinje:
„Kroz vrata kuhinje dopirala je mešavina raznih mirisa: anisa, badema, ružine vodice, leblebija kuvanih s kurkumom, naseckane nane, prženog kardamoma, kao i divne alve čebakije, slatkog peciva sa susamom prženog u ulju, taman tolikog da ga celog ubaciš u usta, u obliku cvetića i prhkog, savršenog uz čašu čaja od nane…“
Arome, mirisi i ukusi upotpunjavaju draž glavne junakinje. Međutim, kada otac Fransis nestane, Vijan shvata da joj čokolada neće pomoći da reši sve probleme u Lanskenetu. Osećaj nepripadanja u njoj počinje sve više da raste kako se vetar (po predanjima crni i beli otan koji duva unazad) rashuktava.
Kao i u prethodnim romanima, i u nastavku se oseća autorkina ljubav prema Francuskoj i svim pojedinostima koje čine ovu šarenoliku kulturu – prekrasno su opisani, ne samo kroz hranu i čudnjikave običaje, već i u bogatoj karakterizaciji seljana, od kojih neke već poznajete. Džoana Haris je veoma vešto, osećajno i bez ustručavanja uspela da u narativ uplete savremene muslimane, pozabavi se kultorološkim problemima, kompleksnošću predrasuda, strahom i netolerancijom.
Iako je tema tolerancije jedna od uočljivijih, nipošto nećete steći utisak da vam neko popuje. Zapravo, „Breskve za oca Fransisa“ je suptilna, delikatno napisna i potpuno očaravajuća priča u čijoj srži se nalazi Vijanin povratak u Lanskenet i njen poseban dar da u ljudima vidi više od spoljašnosti i zamki kulture iz koje potiču – da vidi ko su u dnu duše. Pred vama je predivno napisan roman pun misterije i zanimljivih junaka.
Autor: Magdalena Bol
Izvor: compulsivereader.com
Prevod: Aleksandra Branković
Sama Vijan je heroina kakva se samo poželeti može, koja ume da „pročita boje“ osoba u svojoj blizini i da ih „opčini“ svojim preukusnim čokoladama i na taj način uđe u njihove živote. Kako to otac Fransis Reno lepo primećuje: „Njene oči crne kao kafa uvek naziru senke u ljudskom srcu“. Vijan se vraća u Lanskenet kako bi smirila situaciju između zajednice muslimanskih pridošlica i starosedeoca.
Otac Reno, Vijanin suparnik u prvom romanu „Čokolada“, ima daleko više saosećanja u ovom nastavku priče koja je uporedo ispripovedana iz ugla ova dva junaka. Ovakav postupak čitaocu rasvetljava nesigurnost i emocionalnu napetost koja se krije iza Renoove arogancije. Njegov lik se tokom romana razvija dok se istovremeno bori, ne samo sa novom kulturom i religijom koja mu je potpuna nepoznanica, već i sa sopstvenom prolaznošću dolaskom mladog sveštenika, oca Anrija, koji koristi Pauerpoint u svojim propovedima kako bi pridobio pastvu.
S druge strane, Vijan se bori sa sopstvenim demonima, uključujući i strah da između njenog partnera Riđeg i prijateljice Žozefine ima nečeg višeg od onoga što se očekuje od njihovog odnosa. A tu je i misteriozna Ines Benšarki, koja nikada ne skida svoj nikab i neprikriveno prezire kardamom, vanilu, zeleni čaj, ružu i tamarindu (ko još može odoleti ovim aromama?). Kao što je to uvek slučaj u knjigama Džoane Haris, opisi hrane naročito su primamljivi:
„Iz smese se širi jak, intenzivan miris, prožet citrusom i cimetom. Na trenutak mi se zavrti u glavi; u pari se kovitlaju karnevalske boje.“
Aroma čokolade nije jedina koja prožima ovaj sjajan roman, tu su i breskve, džemovi, vazdušaste palačinke i zanosni mirisi istočnjačke kuhinje:
„Kroz vrata kuhinje dopirala je mešavina raznih mirisa: anisa, badema, ružine vodice, leblebija kuvanih s kurkumom, naseckane nane, prženog kardamoma, kao i divne alve čebakije, slatkog peciva sa susamom prženog u ulju, taman tolikog da ga celog ubaciš u usta, u obliku cvetića i prhkog, savršenog uz čašu čaja od nane…“
Arome, mirisi i ukusi upotpunjavaju draž glavne junakinje. Međutim, kada otac Fransis nestane, Vijan shvata da joj čokolada neće pomoći da reši sve probleme u Lanskenetu. Osećaj nepripadanja u njoj počinje sve više da raste kako se vetar (po predanjima crni i beli otan koji duva unazad) rashuktava.
Kao i u prethodnim romanima, i u nastavku se oseća autorkina ljubav prema Francuskoj i svim pojedinostima koje čine ovu šarenoliku kulturu – prekrasno su opisani, ne samo kroz hranu i čudnjikave običaje, već i u bogatoj karakterizaciji seljana, od kojih neke već poznajete. Džoana Haris je veoma vešto, osećajno i bez ustručavanja uspela da u narativ uplete savremene muslimane, pozabavi se kultorološkim problemima, kompleksnošću predrasuda, strahom i netolerancijom.
Iako je tema tolerancije jedna od uočljivijih, nipošto nećete steći utisak da vam neko popuje. Zapravo, „Breskve za oca Fransisa“ je suptilna, delikatno napisna i potpuno očaravajuća priča u čijoj srži se nalazi Vijanin povratak u Lanskenet i njen poseban dar da u ljudima vidi više od spoljašnosti i zamki kulture iz koje potiču – da vidi ko su u dnu duše. Pred vama je predivno napisan roman pun misterije i zanimljivih junaka.
Autor: Magdalena Bol
Izvor: compulsivereader.com
Prevod: Aleksandra Branković
