Prikaz romana „Čiča Gorio“ Onorea de Balzaka: Književna poslastica bez premca
Od svih Balzakovih romana koje sam do sada pročitala, ovaj je verovatno najbolji. „Čiča Gorio“ govori o Eženu de Rastinjaku, mladiću iz francuske provincije koji se nedavno doselio u Pariz kako bi studirao pravo. Rastinjak zapravo najviše želi da se bez mnogo truda popne uz društvenu lestvicu, a njegova nestrpljivost da što pre stekne novac, status i moć donosi mu poznanstvo sa jednim siromašnim ostarelim ocem koji preostalo vreme na ovom svetu nesebično poklanja svojim dvema ćerkama (ili, tačnije, uspomeni na njih). Od raskošno ukrašenih bogataških salona do haosa koji vlada u skromnom pansionu gospođe Voker, rezultat ovog susreta je uzbudljivi čeoni sudar stvarnosti i iluzije, mladosti i starosti, bezobzirne sebičnosti i nesebične odanosti, a sve to u srcu uskomešane francuske prestonice na kraju druge decenije 19. veka.
Roman počinje ovom rečenicom: „Ima već četrdeset godina kako stara gospođa Voker, rođena De Konflan, drži u Parizu pansion za srednji stalež u Ulici Nev Sent Ženevjev.“ U pansionu gospođe Voker obitava čitava menažerija neobičnih ličnosti, koje su nekako uspele da se uklope u skučeni prostor koji im je dodeljen i žive zajedno u „najgroznijem kraju Pariza“. Ovaj karikaturalni ansambl sastoji se od: „bogate“ gospođe Kutir, njene mlade štićenice Viktorine Tajfer, starca nepoznatog porekla gospodina Poarea, sumnjivog gospodina Votrena, starije neudate gospođice Mišono, bivšeg „fabrikanta rezanaca“ gospodina Gorioa i studenta prava gospodina De Rastinjaka. Slično Čarlsu Dikensu, Balzak je vrhunski majstor opisa. Način na koji prikazuje svoje junake i okolnosti u kojima žive uvlači vas direktno u priču, a pravo je zadovoljstvo čitati njegova sarkastična zapažanja i opaske. Primera radi, već u drugom pasusu čitamo o depresivnom mestu gde „tutnjava kola predstavlja pravi događaj“ i gde „zidovi podsećaju na hapsane“. Stanari pansiona su predstavljeni kao deprimirajuće šarolika družina: njihova lica su „hladna i gruba, izanđala kao lik novca povučenog iz opticaja“, a među njima postoje „samo odnosi mehaničkog života, okretanje nepodmazanih točkova“. Individualna i grupna psihologija tih ljudi, uključujući i predrasude koje gaje jedni prema drugima i nesporazume koji iz njih proističu, uskoro će proizvesti jednu sasvim neobičnu dramu.
Ličnost koja se posebno ističe u ovoj grupi je stariji gospodin koga svi zovu „čiča Gorio“. Reč je o čoveku koji je do pre nekoliko godina „izgledao kao da nema ni četrdeset“ i „čija je raskalašna pojava uveseljavala prolaznike“, a u trenutku kada ga upoznajemo liči na „izlapelog, nemoćnog i bledog starca od sedamdeset godina“ na čiji račun svi zbijaju šalu. Ovaj „bivši fabrikant rezanaca, makarona i skroba“, još uvek beznadežno izgubljen u mislima o kvalitetu brašna i hleba, i nesposoban da razume svet u kome živi, od početka se postavlja kao sušta suprotnost Ežena de Rastinjaka, ambicioznog mladića koji je uvek „u toku“ i čini sve što je u njegovoj moći da preskoči što više stepenica na putu do bogatstva i uspeha. Dihotomija između starosti i mladosti, iskustva i neiskustva, izdržavane osobe i osobe koja izdržava druge, nalazi se u samom centru ove drame. Veština sa kojom Balzak prikazuje moć kontrasta uistinu je nenadmašna.
„Znate li čime ljudi krče sebi put? Bleskom genija ili umešnom pokvarenošću. U ljudske mase treba ili uletati kao topovsko đule, ili se uvući kao kuga. Poštenjem se ništa ne postiže. Ljudi se pokoravaju snažnom geniju, mrze ga, klevetaju ga, jer on uzima za sebe; ali ako istraje, pokoravaju mu se, jednom rečju, obožavaju ga klečeći pred njim, kad nisu mogli da ga okaljaju. Pokvarenost je opšta pojava, talenti su izuzeci. Zato je pokvarenost oružje osrednjosti, koje ima u izobilju i na koju svuda nailazimo.“
U Balzakovom svetu je sasvim nevažno da li su mladi protagonisti grabljivci ili plen, svaka ljudskost, svaka varnica osećajnosti odmah će biti ugašena, jer društvo tako funkcioniše. Samo je onima koji su obdareni urođenom lukavošću, sebičnošću, hladnoćom i sposobnošću da glume suđeno da prežive u okeanu intriga i prevara zvanom visoko društvo. Kada Rastinjak dobije poziv da poseti lepu i bogatu gospođu De Resto, on misli da je na sigurnom putu da obezbedi sebi imućnu zaštitnicu koja će ga obožavati i omogućiti mu da se oslobodi finansijskih briga: „Između plavog budoara gospođe De Resto i ružičastog salona gospođe De Bozean, on je svršio tri godine onog pariskog prava o kome se ne govori, mada se iz njega sastoji veliko društveno pravo koje, ako se dobro nauči i primeni, daleko vodi.“ Pred Rastinjakom se, međutim, otvaraju i druge opcije, koje bi mu omogućile da još brže ostvari svoje monetarne i društvene ciljeve, i to pre svega zahvaljujući gospodinu Votrenu i sestri gospođe De Resto. Smeši mu se lepa budućnost, samo je potrebno izabrati pravu prečicu. Upravo činjenica da je Rastinjak tako običan i neutralan lik čini njegovo kasnije eskiviranje moralnih normi zanimljivijim za analizu. Rastinjak nije svestan da žene koje pokušava da iskoristi svoje bogatstvo i društveni status duguju bezgraničnoj ljubavi, odanosti i žrtvovanju nekog trećeg. Veoma je interesantno da je upravo slepa nada ono što je zajedničko Rastinjaku i Goriou, kao i da će na kraju ona biti glavni uzrok fatalnog ishoda priče.
Svi likovi u romanu postavljeni su poput figura na šahovskoj tabli, spremnih da odigraju dramu života. Balzak je majstor elegantne proze i kadar je da čak i najbanalniju dramu uzdigne do neslućenih visina. On u ovoj priči čini upravo to, domišljato preplićući sudbine različitih ličnosti, primoranih da se pridržavaju „pravila igre“ ne bi li postigli najbolje, društveno poželjne rezultate. Dok Rastinjak polako postaje svestan stvarne cene brzog uspeha („jer život u Parizu nije ništa drugo do neprekidna borba“), čiča Gorio razmišlja o protraćenom vremenu i dolazi do niza drugih važnih zaključaka. Koliko god da je mučan, kraj priče je gotovo savršen i podstiče vas na razmišljanje.
Balzakov „Čiča Gorio“ je književna poslastica bez premca. Ova pripovest o ambiciji, društvenim odnosima, nepravdama i predrasudama omogućila je piscu da sprovede detaljnu analizu ljudske prirode i čitaocima ponudi moćnu i nijansiranu dramu o roditeljskoj ljubavi, slepoj nadi i posledicama čovekove težnje za uspehom.
Izvor: thoughtsonpapyrus.com
Prevod: Jelena Tanasković
Roman počinje ovom rečenicom: „Ima već četrdeset godina kako stara gospođa Voker, rođena De Konflan, drži u Parizu pansion za srednji stalež u Ulici Nev Sent Ženevjev.“ U pansionu gospođe Voker obitava čitava menažerija neobičnih ličnosti, koje su nekako uspele da se uklope u skučeni prostor koji im je dodeljen i žive zajedno u „najgroznijem kraju Pariza“. Ovaj karikaturalni ansambl sastoji se od: „bogate“ gospođe Kutir, njene mlade štićenice Viktorine Tajfer, starca nepoznatog porekla gospodina Poarea, sumnjivog gospodina Votrena, starije neudate gospođice Mišono, bivšeg „fabrikanta rezanaca“ gospodina Gorioa i studenta prava gospodina De Rastinjaka. Slično Čarlsu Dikensu, Balzak je vrhunski majstor opisa. Način na koji prikazuje svoje junake i okolnosti u kojima žive uvlači vas direktno u priču, a pravo je zadovoljstvo čitati njegova sarkastična zapažanja i opaske. Primera radi, već u drugom pasusu čitamo o depresivnom mestu gde „tutnjava kola predstavlja pravi događaj“ i gde „zidovi podsećaju na hapsane“. Stanari pansiona su predstavljeni kao deprimirajuće šarolika družina: njihova lica su „hladna i gruba, izanđala kao lik novca povučenog iz opticaja“, a među njima postoje „samo odnosi mehaničkog života, okretanje nepodmazanih točkova“. Individualna i grupna psihologija tih ljudi, uključujući i predrasude koje gaje jedni prema drugima i nesporazume koji iz njih proističu, uskoro će proizvesti jednu sasvim neobičnu dramu.
Ličnost koja se posebno ističe u ovoj grupi je stariji gospodin koga svi zovu „čiča Gorio“. Reč je o čoveku koji je do pre nekoliko godina „izgledao kao da nema ni četrdeset“ i „čija je raskalašna pojava uveseljavala prolaznike“, a u trenutku kada ga upoznajemo liči na „izlapelog, nemoćnog i bledog starca od sedamdeset godina“ na čiji račun svi zbijaju šalu. Ovaj „bivši fabrikant rezanaca, makarona i skroba“, još uvek beznadežno izgubljen u mislima o kvalitetu brašna i hleba, i nesposoban da razume svet u kome živi, od početka se postavlja kao sušta suprotnost Ežena de Rastinjaka, ambicioznog mladića koji je uvek „u toku“ i čini sve što je u njegovoj moći da preskoči što više stepenica na putu do bogatstva i uspeha. Dihotomija između starosti i mladosti, iskustva i neiskustva, izdržavane osobe i osobe koja izdržava druge, nalazi se u samom centru ove drame. Veština sa kojom Balzak prikazuje moć kontrasta uistinu je nenadmašna.
„Znate li čime ljudi krče sebi put? Bleskom genija ili umešnom pokvarenošću. U ljudske mase treba ili uletati kao topovsko đule, ili se uvući kao kuga. Poštenjem se ništa ne postiže. Ljudi se pokoravaju snažnom geniju, mrze ga, klevetaju ga, jer on uzima za sebe; ali ako istraje, pokoravaju mu se, jednom rečju, obožavaju ga klečeći pred njim, kad nisu mogli da ga okaljaju. Pokvarenost je opšta pojava, talenti su izuzeci. Zato je pokvarenost oružje osrednjosti, koje ima u izobilju i na koju svuda nailazimo.“
U Balzakovom svetu je sasvim nevažno da li su mladi protagonisti grabljivci ili plen, svaka ljudskost, svaka varnica osećajnosti odmah će biti ugašena, jer društvo tako funkcioniše. Samo je onima koji su obdareni urođenom lukavošću, sebičnošću, hladnoćom i sposobnošću da glume suđeno da prežive u okeanu intriga i prevara zvanom visoko društvo. Kada Rastinjak dobije poziv da poseti lepu i bogatu gospođu De Resto, on misli da je na sigurnom putu da obezbedi sebi imućnu zaštitnicu koja će ga obožavati i omogućiti mu da se oslobodi finansijskih briga: „Između plavog budoara gospođe De Resto i ružičastog salona gospođe De Bozean, on je svršio tri godine onog pariskog prava o kome se ne govori, mada se iz njega sastoji veliko društveno pravo koje, ako se dobro nauči i primeni, daleko vodi.“ Pred Rastinjakom se, međutim, otvaraju i druge opcije, koje bi mu omogućile da još brže ostvari svoje monetarne i društvene ciljeve, i to pre svega zahvaljujući gospodinu Votrenu i sestri gospođe De Resto. Smeši mu se lepa budućnost, samo je potrebno izabrati pravu prečicu. Upravo činjenica da je Rastinjak tako običan i neutralan lik čini njegovo kasnije eskiviranje moralnih normi zanimljivijim za analizu. Rastinjak nije svestan da žene koje pokušava da iskoristi svoje bogatstvo i društveni status duguju bezgraničnoj ljubavi, odanosti i žrtvovanju nekog trećeg. Veoma je interesantno da je upravo slepa nada ono što je zajedničko Rastinjaku i Goriou, kao i da će na kraju ona biti glavni uzrok fatalnog ishoda priče.
Svi likovi u romanu postavljeni su poput figura na šahovskoj tabli, spremnih da odigraju dramu života. Balzak je majstor elegantne proze i kadar je da čak i najbanalniju dramu uzdigne do neslućenih visina. On u ovoj priči čini upravo to, domišljato preplićući sudbine različitih ličnosti, primoranih da se pridržavaju „pravila igre“ ne bi li postigli najbolje, društveno poželjne rezultate. Dok Rastinjak polako postaje svestan stvarne cene brzog uspeha („jer život u Parizu nije ništa drugo do neprekidna borba“), čiča Gorio razmišlja o protraćenom vremenu i dolazi do niza drugih važnih zaključaka. Koliko god da je mučan, kraj priče je gotovo savršen i podstiče vas na razmišljanje.
Balzakov „Čiča Gorio“ je književna poslastica bez premca. Ova pripovest o ambiciji, društvenim odnosima, nepravdama i predrasudama omogućila je piscu da sprovede detaljnu analizu ljudske prirode i čitaocima ponudi moćnu i nijansiranu dramu o roditeljskoj ljubavi, slepoj nadi i posledicama čovekove težnje za uspehom.
Izvor: thoughtsonpapyrus.com
Prevod: Jelena Tanasković
