Prikaz romana „Čitač iz voza u 6.27“
„Čitač iz voza u 6.27“ je vispren roman prvenac francuskog književnika Žan-Pola Didijelorana. Pre objavljivanja ove knjige, autor je pisao kratke priče, za koje je (čak dvaput!) nagrađen prestižnom Hemingvejevom nagradom. „Čitač“ je s pravom stekao status bestselera. Didijeloran je autor još jednog romana, „Ostatak njihovih života“, koji još uvek nije preveden kod nas.
Gilen, glavni junak ovog romana, obavlja posao kojeg se gnuša, a to je svakodnevno uništavanje knjiga, odnosno pisane reči. Kao lik koji se ni po čemu ne ističe sem po tome da je idealni predstavnik duha vremena u kome živi – našega dvadeset i prvog veka – on ipak iznalazi način da se izbori sa realnošću u kojoj se našao. On, opet rutinski, savladava surovu monotoniju koja iznova i iznova žvaće njegove dane – tako što svakog jutra u uvek istom vozu u 6.27 nasumičnim putnicima čita nepovezane odlomke iz knjiga koje je izbavio od čeljusti mašine na kojoj radi – groznog Cerštora 500. To sitno zadovoljstvo, koje se svodi na čitanje, u jednom trenutku postaje zarazno – dve bake iz voza ga mole da obesmišljenost života ulepša u njihovom staračkom domu. Kada se Gilen tamo nađe, priča postaje jača i od čitača i čitanog – slušaoci tumače i dovršavaju odlomke. Jednoga dana baš u vozu nalazi zaboravljeni USB i shvata da se tamo negde jedna devojka po imenu Žili bori sa sopstvenom jednoličnom i mučnom rabotom koja predstavlja čišćenje toaleta u tržnom centru – tako što piše. Normalno da se u nju zaljubljuje. Traži je u društvu jedne zlatne ribice, uvrnutog kolege kome je opaka Stvar (Cerštor 500) pojela noge i čuvara na kapiji fabrike u kojoj radi, a koji se izražava isključivo u formi Rasinove tragedije.
U Žilinom toaletu ili Gilenovoj fabrici oseti se kafkijanska atmosfera – nju guši uvek isti broj pločica koje ritualno prebrojava svake godine u nadi za promenom, a njega pritiska sivilo jednoličja, glupost i zloba kolega i status koji se da porediti sa činovničkim. Uz puteni opis Cerštora 500, čudovišta željnog ljudskog mesa, i mučenika koji sakuplja turu knjiga koja je nastala kada su njegove noge nestale i naziva ih svojim udovima – naslućuju se Zola i naturalizam. Groteskni lik čuvara koji recituje Rasina podseća na minula vremena gracioznosti i časti koji kao vrednosti, nažalost, štrče kada je naš vek u pitanju. Ipak, ovaj roman na inteligentan i pitak način uspeva da opeva čin čitanja i prenese smisao književnosti – u bilo kome veku, bilo da je u pitanju uloga čitača ili pak pisca, pisana reč spasava koliko i ljubav.
Didijeloranu najpre leži kratka forma, pa tako na momente deluje da je ovaj roman satkan od epizoda, ali kao celina „Čitač iz voza u 6.27“ funkcioniše skladno i smisleno – prožeta uvrnutim humorom, a prenosi nedvosmislenu optimističnu poruku – valja čitati (u paru). Da se preporučiti apsolutno svakome ko se slaže.
Autor: Jelena Popović
Gilen, glavni junak ovog romana, obavlja posao kojeg se gnuša, a to je svakodnevno uništavanje knjiga, odnosno pisane reči. Kao lik koji se ni po čemu ne ističe sem po tome da je idealni predstavnik duha vremena u kome živi – našega dvadeset i prvog veka – on ipak iznalazi način da se izbori sa realnošću u kojoj se našao. On, opet rutinski, savladava surovu monotoniju koja iznova i iznova žvaće njegove dane – tako što svakog jutra u uvek istom vozu u 6.27 nasumičnim putnicima čita nepovezane odlomke iz knjiga koje je izbavio od čeljusti mašine na kojoj radi – groznog Cerštora 500. To sitno zadovoljstvo, koje se svodi na čitanje, u jednom trenutku postaje zarazno – dve bake iz voza ga mole da obesmišljenost života ulepša u njihovom staračkom domu. Kada se Gilen tamo nađe, priča postaje jača i od čitača i čitanog – slušaoci tumače i dovršavaju odlomke. Jednoga dana baš u vozu nalazi zaboravljeni USB i shvata da se tamo negde jedna devojka po imenu Žili bori sa sopstvenom jednoličnom i mučnom rabotom koja predstavlja čišćenje toaleta u tržnom centru – tako što piše. Normalno da se u nju zaljubljuje. Traži je u društvu jedne zlatne ribice, uvrnutog kolege kome je opaka Stvar (Cerštor 500) pojela noge i čuvara na kapiji fabrike u kojoj radi, a koji se izražava isključivo u formi Rasinove tragedije.
U Žilinom toaletu ili Gilenovoj fabrici oseti se kafkijanska atmosfera – nju guši uvek isti broj pločica koje ritualno prebrojava svake godine u nadi za promenom, a njega pritiska sivilo jednoličja, glupost i zloba kolega i status koji se da porediti sa činovničkim. Uz puteni opis Cerštora 500, čudovišta željnog ljudskog mesa, i mučenika koji sakuplja turu knjiga koja je nastala kada su njegove noge nestale i naziva ih svojim udovima – naslućuju se Zola i naturalizam. Groteskni lik čuvara koji recituje Rasina podseća na minula vremena gracioznosti i časti koji kao vrednosti, nažalost, štrče kada je naš vek u pitanju. Ipak, ovaj roman na inteligentan i pitak način uspeva da opeva čin čitanja i prenese smisao književnosti – u bilo kome veku, bilo da je u pitanju uloga čitača ili pak pisca, pisana reč spasava koliko i ljubav.
Didijeloranu najpre leži kratka forma, pa tako na momente deluje da je ovaj roman satkan od epizoda, ali kao celina „Čitač iz voza u 6.27“ funkcioniše skladno i smisleno – prožeta uvrnutim humorom, a prenosi nedvosmislenu optimističnu poruku – valja čitati (u paru). Da se preporučiti apsolutno svakome ko se slaže.
Autor: Jelena Popović
