Prikaz romana „Crno srce“: Apel za humanije društvo
U središtu romana „Crno srce“ mlađe italijanske autorke Silvije Avalone (1984) nalaze se Emilija i Bruno: dvoje istraumiranih, usamljenih ljudi koji se sreću u zabačenom i slabo naseljenom planinskom selu Sasaja. Njihove priče su ogledala bola i gubitka: Bruno nosi traumu preživljavanja porodične tragedije, dok Emilija, još otkako je bila tinejdžerka, nosi teret učinjenog zla i godina provedenih u zatvoru. Avalone nas uvodi u složenu dinamiku njihovog odnosa, koji je neizbežan s obzirom na to da je selo praktično prazno. U nastalom odnosu nema instantnih ni lakih rešenja, već samo sporog i bolnog građenja mogućnosti za novo uzdizanje osobe.
Snaga „Crnog srca“ leži pre svega u sposobnosti romana da prikaže ekstremno mračne teme kroz narativ pun empatije i literarnih finesa. Naravno da Silvija Avalone ne romantizuje nasilje niti opravdava zlo, ali ni ne prestaje da veruje u čovekovu sposobnost da se promeni. Pleni lik Emilije, buduće ambivalentno a verodostojno osmišljen: ona je istovremeno i počinilac maloletničkog zločina i žena u potrazi za iskupljenjem. Bruno, sa druge strane, simboliše tiho preživljavanje i često zanemarenu patnju onih koji ostaju iza – porodične – tragedije. Njegova potreba da sebi oprosti što je živ, da uopšte sebi dozvoli da ponovo voli, duboko je dirljiva. Iako jednosmerniji od Emilijinog, Brunov lik je jedan od emocionalnih stubova romana, koji pokazuje kako i najtiši bolovi vrište u samoći.
Čitalac je već mogao da pretpostavi da su posredi dva veoma različita lika. Sistemom smene tačke gledišta sa Emilijinog na Brunovo, dotična razlika postaje veoma plodotvorna. U pogledu stila, roman „Crno srce“ je izuzetno uspešan. Avalone piše tečno, ritmično, sa senzibilnošću za pojedinosti i atmosferu. Jezik je jasan, ali emotivno nabijen, bogat slikama koje ostaju u pamćenju dugo nakon čitanja. Opisi prirode, planinskog pejzaža, tišine Sasaje, služe kao kontrapunkt unutrašnjim olujama likova i time dodatno pojačavaju doživljaj njihovih borbi.
U veoma vredne aspekte „Crnog srca“ spada i njegova filozofska dimenzija. Silvija Avalone ne nudi odgovore, već postavlja niz pitanja. Šta je zlo? Gde počinje odgovornost, a gde se može pronaći milost? Da li se kazna ikada može zaista „odslužiti“? Da li društvo ima obavezu da pruži drugu šansu onima koji su najdublje pali? Ova pitanja autorka upliće u tekst bez moralizatorskog tona i poriva, već kroz kompleksne likove i njihove unutrašnje dileme. I baš u kontekstu ovog seta pitanja, Avalone postiže ono što je najteže postići: izložiti normalnu osobu (u kakvu spada glavnina čitalaca) neželjenom – tuđem – iskustvu i probuditi u njoj empatiju.
Ne treba zanemariti ni društvenu dimenziju romana. Kroz Emilijinu priču Silvija Avalone dotiče se sistema maloletničkog zatvorа, pitanja ponovne socijalizacije i stigmatizacije bivših zatvorenika. Time ovaj roman postaje i tihi apel za humanije društvo, za sistem koji ne samo da kažnjava već i snažno pruža mogućnost za novi početak.
Autor: Domagoj Petrović
Snaga „Crnog srca“ leži pre svega u sposobnosti romana da prikaže ekstremno mračne teme kroz narativ pun empatije i literarnih finesa. Naravno da Silvija Avalone ne romantizuje nasilje niti opravdava zlo, ali ni ne prestaje da veruje u čovekovu sposobnost da se promeni. Pleni lik Emilije, buduće ambivalentno a verodostojno osmišljen: ona je istovremeno i počinilac maloletničkog zločina i žena u potrazi za iskupljenjem. Bruno, sa druge strane, simboliše tiho preživljavanje i često zanemarenu patnju onih koji ostaju iza – porodične – tragedije. Njegova potreba da sebi oprosti što je živ, da uopšte sebi dozvoli da ponovo voli, duboko je dirljiva. Iako jednosmerniji od Emilijinog, Brunov lik je jedan od emocionalnih stubova romana, koji pokazuje kako i najtiši bolovi vrište u samoći.
Čitalac je već mogao da pretpostavi da su posredi dva veoma različita lika. Sistemom smene tačke gledišta sa Emilijinog na Brunovo, dotična razlika postaje veoma plodotvorna. U pogledu stila, roman „Crno srce“ je izuzetno uspešan. Avalone piše tečno, ritmično, sa senzibilnošću za pojedinosti i atmosferu. Jezik je jasan, ali emotivno nabijen, bogat slikama koje ostaju u pamćenju dugo nakon čitanja. Opisi prirode, planinskog pejzaža, tišine Sasaje, služe kao kontrapunkt unutrašnjim olujama likova i time dodatno pojačavaju doživljaj njihovih borbi.
U veoma vredne aspekte „Crnog srca“ spada i njegova filozofska dimenzija. Silvija Avalone ne nudi odgovore, već postavlja niz pitanja. Šta je zlo? Gde počinje odgovornost, a gde se može pronaći milost? Da li se kazna ikada može zaista „odslužiti“? Da li društvo ima obavezu da pruži drugu šansu onima koji su najdublje pali? Ova pitanja autorka upliće u tekst bez moralizatorskog tona i poriva, već kroz kompleksne likove i njihove unutrašnje dileme. I baš u kontekstu ovog seta pitanja, Avalone postiže ono što je najteže postići: izložiti normalnu osobu (u kakvu spada glavnina čitalaca) neželjenom – tuđem – iskustvu i probuditi u njoj empatiju.
Ne treba zanemariti ni društvenu dimenziju romana. Kroz Emilijinu priču Silvija Avalone dotiče se sistema maloletničkog zatvorа, pitanja ponovne socijalizacije i stigmatizacije bivših zatvorenika. Time ovaj roman postaje i tihi apel za humanije društvo, za sistem koji ne samo da kažnjava već i snažno pruža mogućnost za novi početak.
Autor: Domagoj Petrović
