Prikaz romana „Crveni april“ Santjaga Ronkaljola
Tokom Uskršnjih dana 2000. godine u Ajakuću, u Peruu, odvija se niz izrazito nasilnih ubistava. Državni tužilac koji je došao iz Lime godinu dana pre tih događaja, Feliks Čakaltana Saldivar koji skrupulozno obavlja svoj posao, započinje istragu i piše o njima izveštaje na ivici komike zbog velike prilježnosti sa kojom su sačinjeni. Čakaltana sumnja da do likvidacija na Andima dolazi usled terorističkog delovanja obnovljene političke partije Svetla staza. Zbog takvih zaključaka će se vrlo brzo suočiti sa visokim lokalnim oficirima, a postaće i svedok zastrašujućih tragova koje ostavljaju za sobom pripadnici Svetle staze. Zapanjenost glavnog junaka počinje onda kada – iako protiv svoje volje – biva umešan u niz likvidacija. Upavši u „ćošak mrtvih“ (Ajakućo), državni tužilac će iskusiti otkriće vezano za ključni događaj iz njegovog života – čini se da je njegovo prisustvo na Andima u nekakvoj vezi sa potragom za poreklom sopstvene manije da o pokojnoj majci govori kao da je živa.
Roman „Crveni april“ nastoji da ispuni zahteve žanra: dobro odmereni i kombinovani senzacionalistički elementi pod uticajem rastućeg saspensa dobijaju neočekivano razrešenje koje ne samo da zadovoljava iziskivanja čitaoca, nego daje prostora i za mogućnost filmske adaptacije. U tom smislu, sam autor nudi izvesne odgonetke koje ovo potvrđuju: sopstvenu naklonjenost filmskim trilerima („Sedam“ Dejvida Finčera) i stripovima koji su, poslednjih godina, delovali gotovo spasonosno za sedmu umetnost (na primer, „Pakao“ Alana Mura). Tako je, u filmu „Sedam“, psihopata vršio krvave performanse vezane za svaki smrtni greh, dok u „Crvenom aprilu“ ubica okončava sa svojim žrtvama inspirišući se pojedinim fazama proslave Uskrsa u Ajakuću – koja je, sa onom u Sevilji, najlegendarnija i najtradicionalnija u celom katoličkom svetu. Izgleda da je taj njegov metod efikasan budući da uparivanjem tradicionalnih rituala sa nedokučivim motivacijama bolesnog uma nastaje uznemirujuća atmosfera. Ronkaljolo koristi ushićenje koje prati katoličke praznike i uspostavlja paralelu sa apokaliptičkim diskursom pripadnika Svetle staze – i njihovim psihopatskim podražavanjem – kako bi učvrstio koordinate pakla koji oslikava u svom romanu.
Masovna smrt priziva smrt, a okosnica priče „Crvenog aprila“ preslikava rat na Andima osamdesetih godina kada su Svetla staza i peruanska vojska jednako sejali užas uništavajući tamošnja naselja. Preživele glavešine obeju strana biće osuđene na krvožednost, a u tim mestašcima će ona biti utažena. Užas i smrt su u Ajakuću učestali. Kao i Kurc iz Konradovog „Srca tame“ i Kopoline filmske verzije („Apokalipsa sada“), psihopata iz Ronkaljolovog romana ne podnosi kraj rata i natavlja da ga održava složenim i surovim ubistvima, koje pokušava da opravda deliričnim mesijanskim diskursom.
Mitološko čitanje dopušta da se Čakaltanino putešestvije tumači kao spuštanje u pakao ili u zemlju mrtvih. Oni što lutaju tim predelima, služe večitu kaznu. Otuda „apokaliptični rat“ koji uzdiže Svetla staza nalazi podesan ambijent u tom mestu u kojem niko ne želi da živi jer u njemu – kako roman uspeva da prikaže – smrt postaje jedini način života. Poreklom iz Ajakuća, Čakaltana je mogao da ode u Limu, studira i završi fakultet i, na iznenađenje svojih zemljaka, da traži da se zaposli u birokratiji rodne oblasti. Ako se Orfej spušta u Had u potrazi za Euridikom, Čakaltana čini nešto slično u čast sećanja na sopstvenu majku.
Što više odmiče priča, čitaocu svet Anda postaje bliskiji posredstvom opisa vojske, crkve, Indijanaca, terorista, policajaca–padobranaca, rasizma, kolektivnih grobnica, metoda zastrašivanja koje koriste kako vojna lica tako i oživeli simpatizeri Svetle staze i proslave Uskrsa u Ajakuću kao turističkog dodatka. Prisutno je i za Latinsku Ameriku veoma svojstveno politikanstvo koje se sastoji u održavanju privida do nemogućih razmera koji sprečava saznavanje događaja i njihovo razrešavanje: u određenom trenutku, jedan komandant kori Čakanu zaprepašćujući ga tvrdnjom da „u ovoj državi, po višoj naredbi, nema terorizma“, što podseća na govor bivšeg gradonačelnika Meksiko Sitija kada je tvrdio da se vidno spustila stopa kriminala. Sa svoje pak strane, Čakaltana u svojim izveštajima koristi eufemizme kao što su: „…kako bi se povisio nivo saradnje uhapšenog, na njemu je primenjena tehnika istrage koja se sastoji iz vezivanja njegovih ruku iza leđa i njegovom vešanju za ručne članke o plafón dok mu bol ne bi omogućio da počne da ispoveda vlastite delikte.“
Besprekorna izvedba, uspešni narativni udari, distanca kojom autor postiže da obradi delikatnu temu bez patetike a sa zavodljivim efektima jesu pojedini atributi „Crvenog aprila“, kojima je Santjago Ronkaljolo (1974) zaslužio Nagradu „Alfaguara“ za roman 2006. godine, čime je ovaj pisac iz Lime nastanjen u Španiji postao najmlađi autor ovenčan dotičnim priznanjem.
Izvor: Letras Libres
Prevod: Igor Marojević
Roman „Crveni april“ nastoji da ispuni zahteve žanra: dobro odmereni i kombinovani senzacionalistički elementi pod uticajem rastućeg saspensa dobijaju neočekivano razrešenje koje ne samo da zadovoljava iziskivanja čitaoca, nego daje prostora i za mogućnost filmske adaptacije. U tom smislu, sam autor nudi izvesne odgonetke koje ovo potvrđuju: sopstvenu naklonjenost filmskim trilerima („Sedam“ Dejvida Finčera) i stripovima koji su, poslednjih godina, delovali gotovo spasonosno za sedmu umetnost (na primer, „Pakao“ Alana Mura). Tako je, u filmu „Sedam“, psihopata vršio krvave performanse vezane za svaki smrtni greh, dok u „Crvenom aprilu“ ubica okončava sa svojim žrtvama inspirišući se pojedinim fazama proslave Uskrsa u Ajakuću – koja je, sa onom u Sevilji, najlegendarnija i najtradicionalnija u celom katoličkom svetu. Izgleda da je taj njegov metod efikasan budući da uparivanjem tradicionalnih rituala sa nedokučivim motivacijama bolesnog uma nastaje uznemirujuća atmosfera. Ronkaljolo koristi ushićenje koje prati katoličke praznike i uspostavlja paralelu sa apokaliptičkim diskursom pripadnika Svetle staze – i njihovim psihopatskim podražavanjem – kako bi učvrstio koordinate pakla koji oslikava u svom romanu.
Masovna smrt priziva smrt, a okosnica priče „Crvenog aprila“ preslikava rat na Andima osamdesetih godina kada su Svetla staza i peruanska vojska jednako sejali užas uništavajući tamošnja naselja. Preživele glavešine obeju strana biće osuđene na krvožednost, a u tim mestašcima će ona biti utažena. Užas i smrt su u Ajakuću učestali. Kao i Kurc iz Konradovog „Srca tame“ i Kopoline filmske verzije („Apokalipsa sada“), psihopata iz Ronkaljolovog romana ne podnosi kraj rata i natavlja da ga održava složenim i surovim ubistvima, koje pokušava da opravda deliričnim mesijanskim diskursom.
Mitološko čitanje dopušta da se Čakaltanino putešestvije tumači kao spuštanje u pakao ili u zemlju mrtvih. Oni što lutaju tim predelima, služe večitu kaznu. Otuda „apokaliptični rat“ koji uzdiže Svetla staza nalazi podesan ambijent u tom mestu u kojem niko ne želi da živi jer u njemu – kako roman uspeva da prikaže – smrt postaje jedini način života. Poreklom iz Ajakuća, Čakaltana je mogao da ode u Limu, studira i završi fakultet i, na iznenađenje svojih zemljaka, da traži da se zaposli u birokratiji rodne oblasti. Ako se Orfej spušta u Had u potrazi za Euridikom, Čakaltana čini nešto slično u čast sećanja na sopstvenu majku.
Što više odmiče priča, čitaocu svet Anda postaje bliskiji posredstvom opisa vojske, crkve, Indijanaca, terorista, policajaca–padobranaca, rasizma, kolektivnih grobnica, metoda zastrašivanja koje koriste kako vojna lica tako i oživeli simpatizeri Svetle staze i proslave Uskrsa u Ajakuću kao turističkog dodatka. Prisutno je i za Latinsku Ameriku veoma svojstveno politikanstvo koje se sastoji u održavanju privida do nemogućih razmera koji sprečava saznavanje događaja i njihovo razrešavanje: u određenom trenutku, jedan komandant kori Čakanu zaprepašćujući ga tvrdnjom da „u ovoj državi, po višoj naredbi, nema terorizma“, što podseća na govor bivšeg gradonačelnika Meksiko Sitija kada je tvrdio da se vidno spustila stopa kriminala. Sa svoje pak strane, Čakaltana u svojim izveštajima koristi eufemizme kao što su: „…kako bi se povisio nivo saradnje uhapšenog, na njemu je primenjena tehnika istrage koja se sastoji iz vezivanja njegovih ruku iza leđa i njegovom vešanju za ručne članke o plafón dok mu bol ne bi omogućio da počne da ispoveda vlastite delikte.“
Besprekorna izvedba, uspešni narativni udari, distanca kojom autor postiže da obradi delikatnu temu bez patetike a sa zavodljivim efektima jesu pojedini atributi „Crvenog aprila“, kojima je Santjago Ronkaljolo (1974) zaslužio Nagradu „Alfaguara“ za roman 2006. godine, čime je ovaj pisac iz Lime nastanjen u Španiji postao najmlađi autor ovenčan dotičnim priznanjem.
Izvor: Letras Libres
Prevod: Igor Marojević
