Roman „Ćutanje devojaka“ autorke Pet Barker priključuje se fenomenalnim knjigama koje su napisale žene, a bave se klasičnim dobom poput „Kirke“ Madlin Miler i „SPQR“ Meri Bird. Roman Barkerove je prepričana verzija Homerove „Ilijade“ iz ugla Briseide – princeze čije zatočeništvo dovodi do njene istorijske uloge Ahilove naložnice – i ne samo da zalazi u za nijansu drugačiju teritoriju već i podiže ulog za pisanje istorijske fikcije time što nas podseća na ono što je Ebigejl Adams stalno govorila svom mužu: „Nemoj zaboraviti na dame“.

Pomislićete: čekajte, pa zar ovo nije trend koji već traje neko vreme?

Većina knjiga napisana o istorijskim ličnostima „nežnijeg“ pola uglavnom su o onima koje su veoma čuvene i slavne, koje su takođe bile i veoma privilegovane, stoga često one manje privilegovane bivaju zanemarivane. Mali procenat knjiga zapravo osvetljava živote onih žena koje su bile zatočenice klasnih struktura ili su umesto vezom ukrašenih korseta nosile kuhinjske pregače.

U pređašnjim romanima, čije su radnje smeštene tokom Prvog svetskog rata, autorka se bavila izokrenutim očekivanjima o tome ko može biti heroj. U najnovijem romanu „Ćutanje devojaka“ Barkerova obrađuje slične teme, ali o ženama koje su na domaćem terenu. Briseida je bila kraljica, dok je jedini podsetnik na njen nekadašnji status ukradena izvezena tunika koja je pripadala njenom ocu.

Iako na scenu stupaju „velika imena“ – Agamemnon, Ahil, Prijam, Hektor, Helena, Patroklo, Tetida – Briseida veći deo vremena provodi u iščekivanju kada će je seksualno iskoristiti ili u bolničkim šatorima u kojima pokušava da nauči nešto o medicini. Njen ondašnji život ispunjen draguljima i pomadicama raspršio se pod naletom gadnih mirisa borbe (krvi, morske truleži, ustajalog sprženog mesa) i odevanjem u rite. Rastrzana kao plen između moćnih muškaraca, Briseida postepeno uči kada da se povuče i kako da zadrži suze. Samo jednom će posrnuti, kada bude napustila Ahila zbog Agamemnona: „Ahil je plakao dok su me odvodili. On je plakao; ja nisam. Sada, godinama kasnije, kad više ništa od toga nije važno, još se ponosim time. Ipak, te noći sam plakala.“

Ovom rečenicom završava se prvo poglavlje; nakon toga naracija se u poglavljima smenjuje između Briseide i Ahila, kako se bliži sudbonosna bitka sa Trojancem Hektorom. Ahilovo stanovište valjano je napisano, kao što to Barkerova inače i čini, ali se posebne emocije primećuju u Briseidinom glasu. Kada kralj Prijam dolazi po telo svog sina, opaža da čini nešto što nijedan drugi muškarac ranije nije, dok ljubi Ahilove ruke, „ruke čoveka koji mi je ubio sina“. Briseida, koja se nalazi u blizini, pomišlja: „A ja radim ono na šta su bile primorane bezbrojne žene pre mene. Širim noge pred čovekom koji mi je ubio muža i braću.“

Roman „Ćutanje devojaka“ daje glas onim ženama kojima nije bilo dozvoljeno da budu deca – ženama koje su zarobljenice čuvenog istorijskog rata – daje im priliku da budu saslušane i da posvedoče. Tako je Barkerova, i ovaj put, napisala iznenađujuće i elokventno delo koje je danas relevantno, iako se bavi vremenima koja su odavno iza nas.

Autor: Bet-En Patrik
Izvor: washingtonpost.com
Prevod: Aleksandra Branković