Prikaz romana „Devojke o kojima pišu pesme“: O ženskom prijateljstvu gde svaka ptica od svoga jata leti
Nehajne junakinje romana „Devojke o kojima pišu pesme“ autorke Karlin Bauer povezuju sličnosti, sve dok jedna ne odluči da se skrasi.
Evolucioni psiholog i antropolog Robin Danbar rado koristi termin homofilija – ljubav prema istom – da bi objasnio zašto ljudi postaju prijatelji. Svi smo svesni fenomena da dugogodišnji prijatelji s vremenom postaju slični, ali homofilija objašnjava da su mnogi od njih slični već na samom početku. Ovo opisuje izreka: „Svaka ptica svome jatu leti“. Dve žene iz sjajnog romana Karlin Bauer „Devojke o kojima pišu pesme“ jesu rečnički primer homofilije. Šarlot i Rouz su hrabre i nehajne, samokritične i moderne. Obe su opsednute muzikom i pisanjem. Obe su se obrele u Njujorku kasnih devedesetih iz istog razloga, koji je autorka opisala u jednoj od najboljih uvodnih rečenica koje sam pročitala u skorije vreme: „Rouz i ja smo se preselile u Njujork zato da ostanemo bez majke“.
Ove dve žene su proizvod drugog talasa feminizma. Rešene su da se otrgnu od uticaja svojih majki, koje smatraju napaćenim „otiračima za noge“. Jedno vreme im je sjajno. Rouz i Šarlot su slobodne! Slobodne da rade za muzički časopis koji sve radnike šalje u London na festival. Slobodne da se posvete karijeri. Slobodne da proždiru alkohol, picu, muškarce, avanture.
Roman počinje kao oda alhemiji koja nastaje kada dve nepoznate osobe shvate da im se senzibiliteti i ukusi neverovatno poklapaju. Kome još treba romantični partner ako ima najbolju drugaricu? Kome treba dnevnik ako pred sobom ima pravo, živo biće koje će saslušati svaku misao, sanjarenje, fantaziju, grešnu ispovest i trač koji mu se motaju po glavi?
Ali čitalac zna da će se ovo epsko prijateljstvo završiti; mračna prognoza je obznanjena već na prvoj strani. „Mislile smo kako ćemo se, budemo li dovoljno vredno radile, jednog dana – i tačno na vreme – naći baš tamo gde se i nadamo“, primećuje Šarlot, naratorka romana. „Nismo, međutim, bile dovoljno sebične niti dovoljno nesebične da postanemo heroine. I mada ona i ja više ne razgovaramo, usrećuje me kada razmišljam i pišem o nama“.
Već na početku odnos između Šarlot i Rouz je naelektrisan i kontaminiran osećajem nadmetanja. Zaštitnički su nastrojene prema svojim tekstovima. Šarlot je disciplinovanija. Rouz ima više stila. Obe se nalaze u onoj bolnoj poziciji kada imaš talenta, ali ti fali kreativnosti: „Realno, nisam imala šta da kažem – imala sam samo potrebu da nešto kažem i budem plaćena za to“, priznaje Šarlot. Možda su one, kako naslov kaže, devojke o kojima drugi pišu pesme, ali ih same nikada neće pisati.
Godima njih dve ludiju po Njujorku, ispijaju ledeni čaj začinjen alkoholom u Džouns Biču i uhode Lua Rida, sakupljajući materijal da izgrade svoje identitete kao par ptičica koje sakupljaju grančice za gnezdo. A onda sledi raskol.
U početku ih ovo razilaženje podjednako zbunjuje. Može se osetiti kako svaka od njih razmišlja: I dalje imamo ista razmišljanja o seksualnoj slobodi i vintidž haljinama i idealnom mestu za sedenje u bioskopu – pa zašto se onda udaljavamo jedna od druge? Ah, ali ono što se promenilo jesu njihove vrednosti. Tempo njihovog razdora podseća na čuvene reči Ernesta Hemingveja o tome kako čovek dolazi do bankrota: postepeno, a onda odjednom.
Postepeno, a onda odjednom, Rouz ima druga očekivanja od života. Želi finansijsku stabilnost, letovanja u Meksiku, kuću sa otmenom fasadom i dvorištem u hladovini, izgovor da ne završi knjigu za koju je plaćena. Udaje se za advokata kojeg ne voli, muškarca koji u svakom smislu odstupa od njenog tipa – „’muslija’ od grubijana havarisanih umetnošću“.
Za Šarlot Rouzin zaokret ka malograđanskom sitničarenju predstavlja povratak na staro i izdaju. Nijedna od njih neće poreći da je život u Njujorku, njihov i svih ostalih u njihovom društvu, na njih imao gentrifikacijski efekat. Ali nisu planirale da se gentrifikuju. Nisu planirale da im postanu važni trpezarijski stočići, stilizovane lajsne i brušeni podovi od tvrdog drveta.
Osećaj klasne anksioznosti pojavljuje se između dve drugarice preko noći, kao crna buđ. Šarlot ne optužuje Rouz da je pogazila njihov prećutni sporazum, već pribegava zajedljivim komentarima. „Je li do mene ili ovo stvarno liči na igranje Barbikinom kućom snova gargantuovskih razmera?“, pita jednog popodneva dok Rouz plaća zavese u prodavnici prepunoj stvari koje Šarlot ne može da priušti.
Ono što sledi naredne dve decenije nije konačno i potpuno razilaženje. Umesto toga, Bauerova detaljno istražuje kako dolazi do usporavanja nečijeg emotivnog metabolizma tokom vremena. Jedna dvadesetogodišnjakinja može bez problema da se naliva vinom i proždire sendviče sa grilovanim sirom a da se sutradan ne oseća kao da će umreti; malo je teže kada napuni 40. Isto se odnosi i na veze za jednu noć, izlive emocija i srceparajuća zaklinjanja na večnu ljubav.
„Devojke o kojima pišu pesme“ je priča o ljubavi između dve drugarice, ali i o nečemu trnovitijem – ovo je narativ o ciklusima očaranosti, razočaranosti i ponovne očaranosti od kojih je život sačinjen.
Autor: Moli Jang
Izvor: nytimes.com
Prevod: Borivoje Dožudić
Evolucioni psiholog i antropolog Robin Danbar rado koristi termin homofilija – ljubav prema istom – da bi objasnio zašto ljudi postaju prijatelji. Svi smo svesni fenomena da dugogodišnji prijatelji s vremenom postaju slični, ali homofilija objašnjava da su mnogi od njih slični već na samom početku. Ovo opisuje izreka: „Svaka ptica svome jatu leti“. Dve žene iz sjajnog romana Karlin Bauer „Devojke o kojima pišu pesme“ jesu rečnički primer homofilije. Šarlot i Rouz su hrabre i nehajne, samokritične i moderne. Obe su opsednute muzikom i pisanjem. Obe su se obrele u Njujorku kasnih devedesetih iz istog razloga, koji je autorka opisala u jednoj od najboljih uvodnih rečenica koje sam pročitala u skorije vreme: „Rouz i ja smo se preselile u Njujork zato da ostanemo bez majke“.
Ove dve žene su proizvod drugog talasa feminizma. Rešene su da se otrgnu od uticaja svojih majki, koje smatraju napaćenim „otiračima za noge“. Jedno vreme im je sjajno. Rouz i Šarlot su slobodne! Slobodne da rade za muzički časopis koji sve radnike šalje u London na festival. Slobodne da se posvete karijeri. Slobodne da proždiru alkohol, picu, muškarce, avanture.
Roman počinje kao oda alhemiji koja nastaje kada dve nepoznate osobe shvate da im se senzibiliteti i ukusi neverovatno poklapaju. Kome još treba romantični partner ako ima najbolju drugaricu? Kome treba dnevnik ako pred sobom ima pravo, živo biće koje će saslušati svaku misao, sanjarenje, fantaziju, grešnu ispovest i trač koji mu se motaju po glavi?
Ali čitalac zna da će se ovo epsko prijateljstvo završiti; mračna prognoza je obznanjena već na prvoj strani. „Mislile smo kako ćemo se, budemo li dovoljno vredno radile, jednog dana – i tačno na vreme – naći baš tamo gde se i nadamo“, primećuje Šarlot, naratorka romana. „Nismo, međutim, bile dovoljno sebične niti dovoljno nesebične da postanemo heroine. I mada ona i ja više ne razgovaramo, usrećuje me kada razmišljam i pišem o nama“.
Već na početku odnos između Šarlot i Rouz je naelektrisan i kontaminiran osećajem nadmetanja. Zaštitnički su nastrojene prema svojim tekstovima. Šarlot je disciplinovanija. Rouz ima više stila. Obe se nalaze u onoj bolnoj poziciji kada imaš talenta, ali ti fali kreativnosti: „Realno, nisam imala šta da kažem – imala sam samo potrebu da nešto kažem i budem plaćena za to“, priznaje Šarlot. Možda su one, kako naslov kaže, devojke o kojima drugi pišu pesme, ali ih same nikada neće pisati.
Godima njih dve ludiju po Njujorku, ispijaju ledeni čaj začinjen alkoholom u Džouns Biču i uhode Lua Rida, sakupljajući materijal da izgrade svoje identitete kao par ptičica koje sakupljaju grančice za gnezdo. A onda sledi raskol.
U početku ih ovo razilaženje podjednako zbunjuje. Može se osetiti kako svaka od njih razmišlja: I dalje imamo ista razmišljanja o seksualnoj slobodi i vintidž haljinama i idealnom mestu za sedenje u bioskopu – pa zašto se onda udaljavamo jedna od druge? Ah, ali ono što se promenilo jesu njihove vrednosti. Tempo njihovog razdora podseća na čuvene reči Ernesta Hemingveja o tome kako čovek dolazi do bankrota: postepeno, a onda odjednom.
Postepeno, a onda odjednom, Rouz ima druga očekivanja od života. Želi finansijsku stabilnost, letovanja u Meksiku, kuću sa otmenom fasadom i dvorištem u hladovini, izgovor da ne završi knjigu za koju je plaćena. Udaje se za advokata kojeg ne voli, muškarca koji u svakom smislu odstupa od njenog tipa – „’muslija’ od grubijana havarisanih umetnošću“.
Za Šarlot Rouzin zaokret ka malograđanskom sitničarenju predstavlja povratak na staro i izdaju. Nijedna od njih neće poreći da je život u Njujorku, njihov i svih ostalih u njihovom društvu, na njih imao gentrifikacijski efekat. Ali nisu planirale da se gentrifikuju. Nisu planirale da im postanu važni trpezarijski stočići, stilizovane lajsne i brušeni podovi od tvrdog drveta.
Osećaj klasne anksioznosti pojavljuje se između dve drugarice preko noći, kao crna buđ. Šarlot ne optužuje Rouz da je pogazila njihov prećutni sporazum, već pribegava zajedljivim komentarima. „Je li do mene ili ovo stvarno liči na igranje Barbikinom kućom snova gargantuovskih razmera?“, pita jednog popodneva dok Rouz plaća zavese u prodavnici prepunoj stvari koje Šarlot ne može da priušti.
Ono što sledi naredne dve decenije nije konačno i potpuno razilaženje. Umesto toga, Bauerova detaljno istražuje kako dolazi do usporavanja nečijeg emotivnog metabolizma tokom vremena. Jedna dvadesetogodišnjakinja može bez problema da se naliva vinom i proždire sendviče sa grilovanim sirom a da se sutradan ne oseća kao da će umreti; malo je teže kada napuni 40. Isto se odnosi i na veze za jednu noć, izlive emocija i srceparajuća zaklinjanja na večnu ljubav.
„Devojke o kojima pišu pesme“ je priča o ljubavi između dve drugarice, ali i o nečemu trnovitijem – ovo je narativ o ciklusima očaranosti, razočaranosti i ponovne očaranosti od kojih je život sačinjen.
Autor: Moli Jang
Izvor: nytimes.com
Prevod: Borivoje Dožudić
