Prikaz romana „Diva: Marija Kalas“: Žena koja je ličnu sreću želela više od slave
Marija Kalas ostala je upamćena kao jedno od najvećih imena u umetnosti dvadesetog veka. Operska publika ju je obožavala zbog glasa koliko i harizme koju je imala, dok su se oni koji u operske dvorane nisu mnogo zalazili bavili njenim životom van scene obeleženim nesrećnom ljubavi s Aristotelom Onazisom.
Mišel Marli je pseudonim ćerke poznatog kompozitora Žana Mišela Žara koja je nakon uspešne novinarske karijere krenula i u književne vode, pretežno držeći se žanra ljubavnog romana. Tako je i biografiju velike operske dive postavila pre svega kao komplikovanu i tragičnu ljubavnu priču o dvoje najpoznatijih Grka svog vremena koji se uzdigli iz više nego skromnih porodica do imena za koja je znao ceo svet. Ali da taj isti svet ume svoje idole da rastrgne i baci ih u blato, osetili su oboje, svako na svojoj koži i kao par koji je izazivao skandale u javnosti i time hranio radoznalost zaludnih.
O Mariji Kalas napisane su brojne biografije, s promenljivim uspehom baveći se njenim teškim detinjstvom u njujorškoj oskudici i pored ambiciozne majke, potom borbom sa kilogramima i relativno skromnom spoljašnjošću i brakom sa znatno starijim Italijanom Meneginijem koji će postati njen menadžer, ali po svemu sudeći i finansijski eksploatator koji je u Marijinom glasu video nepresušne izvore novca. Dok je prikupljao komadiće njene slave i za sebe, zaboravljao je na ženu u njoj i ostavio ogromnu prazninu koja je popunjena Marijinom fascinacijom Onazisom.
U ovoj knjizi naglašeno je da su imali mnogo sličnosti, između ostalog i sklonost ka autodestruktivnom ponašanju i izraženi grčki ponos koji se pokazao jači od ljubavi. Stalna uperenost bliceva i reflektora nije doprinela bilo čijoj ličnoj sreći, pa je tako bilo i sa ovim parom. Marija nikada nije prebolela njegovu izdaju u vidu ishitrenog braka sa Džeki Kenedi koja je požurila da promeni prezime kako bi ceo svet ubedila da je Onazis sada njen muž, dok je Marija, sasvim sklonjena od javnosti, odlučila da sebe kazni izolacijom u svom pariskom stanu koji je postao dobrovoljni pritvor. Tako nije uspela da izbegne kliše sudbine operske dive koja je izgubila glas i naklonost publike. Jer masa aplaudira i divi se dok umetnik leti na trapezu bez zaštitne mreže. Samo jedan trzaj nesigurnosti, drhtaj glasa ili vidljiva trema pred nastup dovoljni su da se obožavanje pretvori u podsmeh, i to malo ko može da podnese.
Marija Kalas je na krilima uspeha koji je postigla u mladosti nastavila da prilagođava svoj glas ulogama koje su joj nuđene, a nisu sve bile odgovarajuće. Uživljavajući se u dramsku dimenziju, heroina koje je tumačila i uverena u svoje glumačke sposobnosti, pevala je role u rasponu od Rosinijeve Rozine i njenih kristalnih vibrirajućih koloratura barokne razigranosti do gotovo morbidne Dalile u operi Kamija Sen-Sansa pisane za duboki alt.
Takav raspon uloga naštetio je njenom glasu i doveo do preranog završetka karijere koji se poklopio sa krahom sentimentalne veze. U kasnim četrdesetim godinama shvatila je da je poklonila apsolutno poverenje dvojici ljudi koje je volela. Menegini ju je izneverio u finansijskom smislu, Onazis ju je ostavio na oštrici nemilosrdnih fotografa i jeftinih novina koje su pisale o skandalima slavnih.
Mišel Marli je pokušala da ispriča priču iz ugla zaljubljene žene koja je ličnu sreću želela više od slave. Ne možemo znati da li je zaista tako i bilo, da li je sujeta velike umetnice podrivala iskrenost žene, da li je previše verovala tragici likova koje je tumačila i poistovećivala se sa njima.
Njen prerani kraj u raskoši i pustoši pariskog stana kao da je prepisan iz Mopasanove ili Floberove priče. Žena koja životom plaća sve strasti koje su je činile živom isplaćuje bogovima dug za talenat koji je dobila rođenjem. Marija Kalas se svojom sudbinom pridružila heroinama grčkih tragedija koje dostojanstveno prihvataju smrt kao jedini izlaz. Ta sličnost u ovoj knjizi lepo je podvučena jednom metaforom, scenom kada Marija u privatnoj poseti pozorištu u Epidaurusu želi da se uveri u izvanrednu akustiku tog mesta. Čuvenom arijom iz opere „Norma“ koja je bila jedno od njenih najboljih izvođenja na sceni, ona prisutnom Onazisu zapravo saopštava da je spremna da sebe položi na žrtvenik ljubavi. Koliko je on to razumeo, ostala je tajna. Da li je priželjkivala neki sasvim drugi, jednostavniji život ili samu sebe posmatrala kao polubožanstvo, Mišel Marli prepušta čitaocu da zaključi.
Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: sinhro.rs
Mišel Marli je pseudonim ćerke poznatog kompozitora Žana Mišela Žara koja je nakon uspešne novinarske karijere krenula i u književne vode, pretežno držeći se žanra ljubavnog romana. Tako je i biografiju velike operske dive postavila pre svega kao komplikovanu i tragičnu ljubavnu priču o dvoje najpoznatijih Grka svog vremena koji se uzdigli iz više nego skromnih porodica do imena za koja je znao ceo svet. Ali da taj isti svet ume svoje idole da rastrgne i baci ih u blato, osetili su oboje, svako na svojoj koži i kao par koji je izazivao skandale u javnosti i time hranio radoznalost zaludnih.
O Mariji Kalas napisane su brojne biografije, s promenljivim uspehom baveći se njenim teškim detinjstvom u njujorškoj oskudici i pored ambiciozne majke, potom borbom sa kilogramima i relativno skromnom spoljašnjošću i brakom sa znatno starijim Italijanom Meneginijem koji će postati njen menadžer, ali po svemu sudeći i finansijski eksploatator koji je u Marijinom glasu video nepresušne izvore novca. Dok je prikupljao komadiće njene slave i za sebe, zaboravljao je na ženu u njoj i ostavio ogromnu prazninu koja je popunjena Marijinom fascinacijom Onazisom.
U ovoj knjizi naglašeno je da su imali mnogo sličnosti, između ostalog i sklonost ka autodestruktivnom ponašanju i izraženi grčki ponos koji se pokazao jači od ljubavi. Stalna uperenost bliceva i reflektora nije doprinela bilo čijoj ličnoj sreći, pa je tako bilo i sa ovim parom. Marija nikada nije prebolela njegovu izdaju u vidu ishitrenog braka sa Džeki Kenedi koja je požurila da promeni prezime kako bi ceo svet ubedila da je Onazis sada njen muž, dok je Marija, sasvim sklonjena od javnosti, odlučila da sebe kazni izolacijom u svom pariskom stanu koji je postao dobrovoljni pritvor. Tako nije uspela da izbegne kliše sudbine operske dive koja je izgubila glas i naklonost publike. Jer masa aplaudira i divi se dok umetnik leti na trapezu bez zaštitne mreže. Samo jedan trzaj nesigurnosti, drhtaj glasa ili vidljiva trema pred nastup dovoljni su da se obožavanje pretvori u podsmeh, i to malo ko može da podnese.
Marija Kalas je na krilima uspeha koji je postigla u mladosti nastavila da prilagođava svoj glas ulogama koje su joj nuđene, a nisu sve bile odgovarajuće. Uživljavajući se u dramsku dimenziju, heroina koje je tumačila i uverena u svoje glumačke sposobnosti, pevala je role u rasponu od Rosinijeve Rozine i njenih kristalnih vibrirajućih koloratura barokne razigranosti do gotovo morbidne Dalile u operi Kamija Sen-Sansa pisane za duboki alt.
Takav raspon uloga naštetio je njenom glasu i doveo do preranog završetka karijere koji se poklopio sa krahom sentimentalne veze. U kasnim četrdesetim godinama shvatila je da je poklonila apsolutno poverenje dvojici ljudi koje je volela. Menegini ju je izneverio u finansijskom smislu, Onazis ju je ostavio na oštrici nemilosrdnih fotografa i jeftinih novina koje su pisale o skandalima slavnih.
Mišel Marli je pokušala da ispriča priču iz ugla zaljubljene žene koja je ličnu sreću želela više od slave. Ne možemo znati da li je zaista tako i bilo, da li je sujeta velike umetnice podrivala iskrenost žene, da li je previše verovala tragici likova koje je tumačila i poistovećivala se sa njima.
Njen prerani kraj u raskoši i pustoši pariskog stana kao da je prepisan iz Mopasanove ili Floberove priče. Žena koja životom plaća sve strasti koje su je činile živom isplaćuje bogovima dug za talenat koji je dobila rođenjem. Marija Kalas se svojom sudbinom pridružila heroinama grčkih tragedija koje dostojanstveno prihvataju smrt kao jedini izlaz. Ta sličnost u ovoj knjizi lepo je podvučena jednom metaforom, scenom kada Marija u privatnoj poseti pozorištu u Epidaurusu želi da se uveri u izvanrednu akustiku tog mesta. Čuvenom arijom iz opere „Norma“ koja je bila jedno od njenih najboljih izvođenja na sceni, ona prisutnom Onazisu zapravo saopštava da je spremna da sebe položi na žrtvenik ljubavi. Koliko je on to razumeo, ostala je tajna. Da li je priželjkivala neki sasvim drugi, jednostavniji život ili samu sebe posmatrala kao polubožanstvo, Mišel Marli prepušta čitaocu da zaključi.
Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: sinhro.rs
