Prikaz romana „Divlje guske“ – Detinjstvo i posledice
Kao što je poznato decu je opasno pustiti da govore (zato ih i ućutkujemo), jer svašta kažu, a svašta kažu jer svašta vide.
No, ako im se, zbog nečega, ipak prepusti reč onda ih, kao što to radi Julijana Adamović u romanu „Divlje guske“, koji se nedavno pojavio u izdanju Lagune, ne treba prekidati, pa šta bude. A bude svašta. Bez obzira koliko se brzo učila lekovitom ćutanju, deca imaju onu sposobnost – koju odrasli nazivaju iskrenošću ili glupošću – ne samo da kažu ono što vide, nego da vide ono što se ne kaže, a kako su deca mala ona uspevaju da vide i ono što odrasli, sa visine svoje odraslosti, ne gledaju, ili makar misle da to nije vredno gledanja.
Ko bi, recimo, pomislio da će dve ljupke devojčice, vođene radoznalošću, da zauzmu busiju ispod poljskog vecea i, tako skrivene, da vide komšiju kako iz sebe ispušta poveliko govno, debelo, kako kažu, kao njihova ruka, a videće još štošta kod komšije, tu, u predelu guzice, i to im se uopšte neće svideti, ali kako mnogo vole komšiju Kolju na neki će mu način oprostiti i govno i te modre i dlakave kugle iznad dupeta. Posle će, s vremena na vreme, da se prisete tog neobičnog i gadnog prizora, ali kako to nije ni jedini ni najgori prizor njihovog detinjstva, drugi će, ništa manje upečatljivi događaji, da dođu na mesto ovog s poljskim veceom i da ga, svojom silinom, smene i prekriju: poseta ciganskom naselju, mučna bolest i smrt mame njihove vršnjakinje, metak bačen u vatru, ili rađanje svesti o izdajstvu. Kako se u romanu sve događa u siromašnom vojvođanskom selu mogli bismo epizodu s poljskim veceom pripisati seoskoj sredini – teško da će deca na Novom Beogradu uspeti da vide ono što su sebi priredile bliznakinje iz „Divljih gusaka“ – ali ma koliko priča bila obojena seoskim prizorima, naglasak je, ipak, na nečemu drugom: opštost koju Julijana Adamović zahvata, ni jednog trenutka ne ukoračujući u objašnjenja ili apstrakcije, nadaleko prevazilazi seoske uslovljenosti i otkriva, sve iz dečje vizure, naslage nasilja koje se, poput nevremena, valjaju poizdalje i koje će, kad stignu do nas, da opustoši sve čega se dotaknu.
Srećno detinjstvo je, zapravo, mit kojim odrasli nastoje da potisnu sopstvena iskustva ne bi li našli snage da proizvedu egzistenciju i potom nepogrešivo ponove sve one greške koje su pravili njihovi roditelji nad njima, kao da se svojoj deci svete za sve ono što su njima njihovi roditelji radili, ili, pak, propustili da urade. Ta zastrašujuća repetitivnost beslovesnog nasilja razlistava našu stvarnost na takav način da nam, u najmanju ruku, utrobu ispunjavaju teskobom.
Priča o bliznakinjama još nedoraslim za školu, koje odrastaju u siromašnom vojvođanskom selu sredinom sedamdesetih godina prošloga veka, u zrelo doba Titove Jugoslavije, prožeta je čistim slikama, teskobom i vrhunskim humorom. Teskoba, međutim, ne izvire naprosto iz teškog života zapečaćenog nemaštinom, bolestima, neprestanim porodičnim svađama, očevom nemoći i majčinim umorom, niti je glavni uzrok teskobe sveprisutna Baba koja veruje u boga i energijom nepokolebljive vernice kinji i mrzi snajku, a naročito ne podnosi Bosance i Mađare i koju, jezičavu i bezobraznu, niko ne voli, niti ona ikoga voli – osim njih, svoje dve princeze. Nije glavni uzrok teskobe ni zadrigli i pijani ujak koji devojčice posadi na krilo pa onda balavi nad njima, niti teskobu bude porodične tajne o kojima se znakovito ćuti i koje otkrivaju, sve skrivajući, da su neki preci bili na vrlo pogrešnim stranama u ratu.
Ne proističe, dakle, teskoba toliko iz sadržaja, koliko god on, inače, bio mučan – uostalom, humor kojim Julijana Adamović prošiva svoj tekst od najplemenitije je vrste i uopšte ne zaostaje za humorom Bore Ćosića u remek-delu „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“ – već teskobu stvara nestabilna atmosfera priče, svojevrsna slutnja u onom neizrečenom: „Divlje guske“ roman su na nekoliko ravni i s najmanje dva dna.
Ma koliko se s lakoćom i ushićenjem probijali kroz tekst, od prvog nas reda to nešto, to što samo najbolji pisci umeju da proizvedu, drži na oprezu i opominje nas da u toj priči, koja teče glatko i čisto, sve vreme postoji još nešto iza reči, iza toga što devojčice mokre u krevet ili sanjaju zastrašujuće snove, što ih roditelji prisiljavaju da jedu hranu od koje povraćaju (skuvana masna pileća kožurica), ili im majka, greškom, nastojeći da ih oslobodi vašaka, petrolejom sprži kožu glave, iza svih tih nedaća, slutimo, krije se nešto dublje, komplikovanije, možda tragičnije i strašnije od onoga u čemu devojčice žive i o čemu pripovedaju. To nešto što je tu, što slutimo, što stoji kao iščašena pa vraćena ruka (sad je sve u redu, ali i dalje boli), otkriva se nedvosmisleno na kraju knjige, ali kad se taj krug slutnje zatvori sa zatvaranjem korica ovog romana, nahrupi novi talas teskobe jer priča o bliznakinjama nadišla je sopstveni okvir i postala priča o nagomilavanju nadolazelećeg, neodoljivog zla.
Čudesan je roman napisala Julijana Adamović puštajući bliznakinje da doslovno čitaju prozu stvarnosti i da nas, tom doslovnošću, podsete na ono što smo, nastojeći da izbrišemo sopstveno detinjstvo, zaboravili, ali zaboraviti nismo smeli.
Autor: Ivan Milenković
Izvor: Danas
No, ako im se, zbog nečega, ipak prepusti reč onda ih, kao što to radi Julijana Adamović u romanu „Divlje guske“, koji se nedavno pojavio u izdanju Lagune, ne treba prekidati, pa šta bude. A bude svašta. Bez obzira koliko se brzo učila lekovitom ćutanju, deca imaju onu sposobnost – koju odrasli nazivaju iskrenošću ili glupošću – ne samo da kažu ono što vide, nego da vide ono što se ne kaže, a kako su deca mala ona uspevaju da vide i ono što odrasli, sa visine svoje odraslosti, ne gledaju, ili makar misle da to nije vredno gledanja.
Ko bi, recimo, pomislio da će dve ljupke devojčice, vođene radoznalošću, da zauzmu busiju ispod poljskog vecea i, tako skrivene, da vide komšiju kako iz sebe ispušta poveliko govno, debelo, kako kažu, kao njihova ruka, a videće još štošta kod komšije, tu, u predelu guzice, i to im se uopšte neće svideti, ali kako mnogo vole komšiju Kolju na neki će mu način oprostiti i govno i te modre i dlakave kugle iznad dupeta. Posle će, s vremena na vreme, da se prisete tog neobičnog i gadnog prizora, ali kako to nije ni jedini ni najgori prizor njihovog detinjstva, drugi će, ništa manje upečatljivi događaji, da dođu na mesto ovog s poljskim veceom i da ga, svojom silinom, smene i prekriju: poseta ciganskom naselju, mučna bolest i smrt mame njihove vršnjakinje, metak bačen u vatru, ili rađanje svesti o izdajstvu. Kako se u romanu sve događa u siromašnom vojvođanskom selu mogli bismo epizodu s poljskim veceom pripisati seoskoj sredini – teško da će deca na Novom Beogradu uspeti da vide ono što su sebi priredile bliznakinje iz „Divljih gusaka“ – ali ma koliko priča bila obojena seoskim prizorima, naglasak je, ipak, na nečemu drugom: opštost koju Julijana Adamović zahvata, ni jednog trenutka ne ukoračujući u objašnjenja ili apstrakcije, nadaleko prevazilazi seoske uslovljenosti i otkriva, sve iz dečje vizure, naslage nasilja koje se, poput nevremena, valjaju poizdalje i koje će, kad stignu do nas, da opustoši sve čega se dotaknu.
Srećno detinjstvo je, zapravo, mit kojim odrasli nastoje da potisnu sopstvena iskustva ne bi li našli snage da proizvedu egzistenciju i potom nepogrešivo ponove sve one greške koje su pravili njihovi roditelji nad njima, kao da se svojoj deci svete za sve ono što su njima njihovi roditelji radili, ili, pak, propustili da urade. Ta zastrašujuća repetitivnost beslovesnog nasilja razlistava našu stvarnost na takav način da nam, u najmanju ruku, utrobu ispunjavaju teskobom.
Priča o bliznakinjama još nedoraslim za školu, koje odrastaju u siromašnom vojvođanskom selu sredinom sedamdesetih godina prošloga veka, u zrelo doba Titove Jugoslavije, prožeta je čistim slikama, teskobom i vrhunskim humorom. Teskoba, međutim, ne izvire naprosto iz teškog života zapečaćenog nemaštinom, bolestima, neprestanim porodičnim svađama, očevom nemoći i majčinim umorom, niti je glavni uzrok teskobe sveprisutna Baba koja veruje u boga i energijom nepokolebljive vernice kinji i mrzi snajku, a naročito ne podnosi Bosance i Mađare i koju, jezičavu i bezobraznu, niko ne voli, niti ona ikoga voli – osim njih, svoje dve princeze. Nije glavni uzrok teskobe ni zadrigli i pijani ujak koji devojčice posadi na krilo pa onda balavi nad njima, niti teskobu bude porodične tajne o kojima se znakovito ćuti i koje otkrivaju, sve skrivajući, da su neki preci bili na vrlo pogrešnim stranama u ratu.
Ne proističe, dakle, teskoba toliko iz sadržaja, koliko god on, inače, bio mučan – uostalom, humor kojim Julijana Adamović prošiva svoj tekst od najplemenitije je vrste i uopšte ne zaostaje za humorom Bore Ćosića u remek-delu „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“ – već teskobu stvara nestabilna atmosfera priče, svojevrsna slutnja u onom neizrečenom: „Divlje guske“ roman su na nekoliko ravni i s najmanje dva dna.
Ma koliko se s lakoćom i ushićenjem probijali kroz tekst, od prvog nas reda to nešto, to što samo najbolji pisci umeju da proizvedu, drži na oprezu i opominje nas da u toj priči, koja teče glatko i čisto, sve vreme postoji još nešto iza reči, iza toga što devojčice mokre u krevet ili sanjaju zastrašujuće snove, što ih roditelji prisiljavaju da jedu hranu od koje povraćaju (skuvana masna pileća kožurica), ili im majka, greškom, nastojeći da ih oslobodi vašaka, petrolejom sprži kožu glave, iza svih tih nedaća, slutimo, krije se nešto dublje, komplikovanije, možda tragičnije i strašnije od onoga u čemu devojčice žive i o čemu pripovedaju. To nešto što je tu, što slutimo, što stoji kao iščašena pa vraćena ruka (sad je sve u redu, ali i dalje boli), otkriva se nedvosmisleno na kraju knjige, ali kad se taj krug slutnje zatvori sa zatvaranjem korica ovog romana, nahrupi novi talas teskobe jer priča o bliznakinjama nadišla je sopstveni okvir i postala priča o nagomilavanju nadolazelećeg, neodoljivog zla.
Čudesan je roman napisala Julijana Adamović puštajući bliznakinje da doslovno čitaju prozu stvarnosti i da nas, tom doslovnošću, podsete na ono što smo, nastojeći da izbrišemo sopstveno detinjstvo, zaboravili, ali zaboraviti nismo smeli.
Autor: Ivan Milenković
Izvor: Danas
