Prikaz romana Domenika Starnonea „Tajna“
„Tajna“ Domenika Starnonea se ne može definisati kao ljubavna priča, u tradicionalnom smislu reči. Glavni junak ove knjige je tajna, ispovest, ili još pre, strah…
Iako je ova knjiga vrlo daleko od žanra kojim se obično bavim, čula sam o njenom autoru toliko dobrog da sam odlučila da se bacim na „Tajnu“, koja savršeno zatvara Starnoneovu sentimentalnu trilogiju, sačinjenu od „Pertli“, Šale, i upravo, „Tajne“. Priče su, naravno, međusobno nezavisne, i zbog toga sam odlučila da krenem od poslednje. Uvod u roman „Tajna“ je odagnao sve moje sumnje:
Ne znam šta da vam kažem, o ljubavi se toliko govori, ali mislim da ja nisam često koristio tu reč, štaviše, imam utisak da je nikad nisam upotrebio, iako sam voleo, naravno da sam voleo, voleo sam toliko da sam gubio glavu i svest. Ljubav, onakva kakvu sam ja upoznao, jeste, naime, lava sirovog života koja sagoreva tanani život, erupcija koja briše moć razumevanja i saosećajnost, razum i razloge, geografiju i istoriju, zdravlje i bolest, bogatstvo i siromaštvo, izuzetak i pravilo.
Glavni junaci su Pjetro i Tereza, a njihova ljubav je u svemu preterana. Vole se i mrze. Pjetro je nastavnik, a Tereza je njegova bivša učenica, koja je oduvek bila zaljubljena u njega. San koji će moći da kruniše tek posle mnogo vremena od završetka škole. Sve je dobro što se dobro svrši? Nije baš tako, jer je njihova veza problematična, puna prevara, međusobnog okrivljivanja, uspona i padova koji crpe svu energiju i osmehe. Posle više od tri godine veze, njih dvoje će raskinuti, a i upravo u tom trenutku, za nas, počinje prava priča.
Nekoliko dana pre raskida, Tereza predlaže Pjetru:
Ovako ćemo da uradimo, ja ću da ti kažem svoju tajnu koja je toliko strašna da nisam nikad pokušala ni samoj sebi da je kažem, a ti meni treba da kažeš u poverenju neku istu takvu tajnu, nešto što bi te uništilo za sva vremena ako bi se saznalo.
A on ni zna da će mu to zauvek promeniti život.
Jedno drugom poveravaju najgore tajne iz sopstvenih života, misleći (ne bez razloga), da će ih ovo zauvek vezati.
„Tajna“ je ispričana iz tri različite perspektive: prva je Pjetrova, druga je Terezina, a treća je Pjetrove ćerke, ali da idemo redom.
Pjetro je prosečan čovek, osuđen da večito teži ka savršenosti, a da je nikada ne dostigne, a sučeljavanje sa Terezom ga ukopava, čini da nestane:
Strašno je, rekao mi je jednom jedan prijatelj, kad se zaljubimo u ženu koja je u svakom pogledu življa od nas. Moj prijatelj je bio u pravu: premda nisam bio beskrvan, Tereza je imala višak životne snage i kad bi se ona izlila, nijedna brana nije mogla da je zadrži. To je bilo lepo i osećao sam čežnju, povremeno bih poželeo da je ponovo vidim. Ali upravo dok sam ubeđivao sebe kako nema ničeg lošeg u tome da je pozovem telefonom, naleteo sam na Nadiju.
Nadija će postati Pjetrova žena i samoponištiće se zbog njega. Profesorka u gimnaziji, sa velikim snovima o univerzitetskoj karijeri, ali će njeni planovi biti skrajnuti zbog teškoća i… da kažemo to tako, zbog Pjetrovog egoizma. Upravo tako, jer iako profesor Vela deluje bezbojno i neubedljivo pored Tereze, pored Nadije se budi i stiče čak i određenu dozu popularnosti kao pisac, ali u Terezinoj senci, koja je u međuvremenu postala priznata naučnica. Prećutane stvari između Pjetra i Nadije toliko pritiskaju taj brak da on zbog njih praktično puca. Nadija je frustrirana, prisiljena da ugošćava muževljeve kolege, da sluša pedagoške razgovore, prima ocvale komplimente, zbog čega će nagomilati gorčinu i bes, od kojih će odnos sačinjen od međusobnog prepuštanja postati nemoguć. A Tereza zapravo nikada nije u potpunosti otišla iz Pjetrovih misli i iz njegovog srca… teško je reći da li ga njoj vuku ljubav ili strah od otkrivanja.
Blag i zarobljen je i pogled Pjetrove i Nadijine ćerke, Eme. Zaljubljena u očinsku figuru, uzdiže ga, možda i previše. Shodno tome, ova ljubav se nužno odražava na njen sopstveni sentimentalni život.
Starnone nas, ruku pod ruku, vodi do jednog kraja samo naizgled tek nagoveštenog, na „vrhovima prstiju“, prenoseći nam osećaj uznemirenosti kojeg je teško osloboditi se.
Tuđi pogled je naša opsesija, naše zadovoljenje, mera naše neprimerenosti. Spremni smo da izgubimo sebe same, da iskrivimo čitav život, samo da bismo ličili na našu najbolju verziju. Upravo tada postajemo opasni: kada dajemo najbolje od sebe, dobro znajući da se ono najgore krije nedaleko odatle.
Ko može za sebe da kaže da je imun na taj pogled?
„Tajna“ je...
Knjiga koja nas podseća koliko je bitno kako stvari izgledaju. U „Tajni“ ima mnogo gorućih tema. Govori se o školstvu (neprimerenom), o prevarama, seksu, lažima, hipokriziji. Prva priča je najduža. Pjetrova razmišljanja, razmišljanja prosečnog čoveka koji ne primećuje da guši svoju ženu, jesu razmišljanja svih nas. Sve u svemu, ovaj roman je položio ispit i sigurno ću pročitati i druga dva.
Izvor: lalettricecontrocorrente.it
Iako je ova knjiga vrlo daleko od žanra kojim se obično bavim, čula sam o njenom autoru toliko dobrog da sam odlučila da se bacim na „Tajnu“, koja savršeno zatvara Starnoneovu sentimentalnu trilogiju, sačinjenu od „Pertli“, Šale, i upravo, „Tajne“. Priče su, naravno, međusobno nezavisne, i zbog toga sam odlučila da krenem od poslednje. Uvod u roman „Tajna“ je odagnao sve moje sumnje:
Ne znam šta da vam kažem, o ljubavi se toliko govori, ali mislim da ja nisam često koristio tu reč, štaviše, imam utisak da je nikad nisam upotrebio, iako sam voleo, naravno da sam voleo, voleo sam toliko da sam gubio glavu i svest. Ljubav, onakva kakvu sam ja upoznao, jeste, naime, lava sirovog života koja sagoreva tanani život, erupcija koja briše moć razumevanja i saosećajnost, razum i razloge, geografiju i istoriju, zdravlje i bolest, bogatstvo i siromaštvo, izuzetak i pravilo.
Glavni junaci su Pjetro i Tereza, a njihova ljubav je u svemu preterana. Vole se i mrze. Pjetro je nastavnik, a Tereza je njegova bivša učenica, koja je oduvek bila zaljubljena u njega. San koji će moći da kruniše tek posle mnogo vremena od završetka škole. Sve je dobro što se dobro svrši? Nije baš tako, jer je njihova veza problematična, puna prevara, međusobnog okrivljivanja, uspona i padova koji crpe svu energiju i osmehe. Posle više od tri godine veze, njih dvoje će raskinuti, a i upravo u tom trenutku, za nas, počinje prava priča.
Nekoliko dana pre raskida, Tereza predlaže Pjetru:
Ovako ćemo da uradimo, ja ću da ti kažem svoju tajnu koja je toliko strašna da nisam nikad pokušala ni samoj sebi da je kažem, a ti meni treba da kažeš u poverenju neku istu takvu tajnu, nešto što bi te uništilo za sva vremena ako bi se saznalo.
A on ni zna da će mu to zauvek promeniti život.
Jedno drugom poveravaju najgore tajne iz sopstvenih života, misleći (ne bez razloga), da će ih ovo zauvek vezati.
„Tajna“ je ispričana iz tri različite perspektive: prva je Pjetrova, druga je Terezina, a treća je Pjetrove ćerke, ali da idemo redom.
Pjetro je prosečan čovek, osuđen da večito teži ka savršenosti, a da je nikada ne dostigne, a sučeljavanje sa Terezom ga ukopava, čini da nestane:
Strašno je, rekao mi je jednom jedan prijatelj, kad se zaljubimo u ženu koja je u svakom pogledu življa od nas. Moj prijatelj je bio u pravu: premda nisam bio beskrvan, Tereza je imala višak životne snage i kad bi se ona izlila, nijedna brana nije mogla da je zadrži. To je bilo lepo i osećao sam čežnju, povremeno bih poželeo da je ponovo vidim. Ali upravo dok sam ubeđivao sebe kako nema ničeg lošeg u tome da je pozovem telefonom, naleteo sam na Nadiju.
Nadija će postati Pjetrova žena i samoponištiće se zbog njega. Profesorka u gimnaziji, sa velikim snovima o univerzitetskoj karijeri, ali će njeni planovi biti skrajnuti zbog teškoća i… da kažemo to tako, zbog Pjetrovog egoizma. Upravo tako, jer iako profesor Vela deluje bezbojno i neubedljivo pored Tereze, pored Nadije se budi i stiče čak i određenu dozu popularnosti kao pisac, ali u Terezinoj senci, koja je u međuvremenu postala priznata naučnica. Prećutane stvari između Pjetra i Nadije toliko pritiskaju taj brak da on zbog njih praktično puca. Nadija je frustrirana, prisiljena da ugošćava muževljeve kolege, da sluša pedagoške razgovore, prima ocvale komplimente, zbog čega će nagomilati gorčinu i bes, od kojih će odnos sačinjen od međusobnog prepuštanja postati nemoguć. A Tereza zapravo nikada nije u potpunosti otišla iz Pjetrovih misli i iz njegovog srca… teško je reći da li ga njoj vuku ljubav ili strah od otkrivanja.
Blag i zarobljen je i pogled Pjetrove i Nadijine ćerke, Eme. Zaljubljena u očinsku figuru, uzdiže ga, možda i previše. Shodno tome, ova ljubav se nužno odražava na njen sopstveni sentimentalni život.
Starnone nas, ruku pod ruku, vodi do jednog kraja samo naizgled tek nagoveštenog, na „vrhovima prstiju“, prenoseći nam osećaj uznemirenosti kojeg je teško osloboditi se.
Tuđi pogled je naša opsesija, naše zadovoljenje, mera naše neprimerenosti. Spremni smo da izgubimo sebe same, da iskrivimo čitav život, samo da bismo ličili na našu najbolju verziju. Upravo tada postajemo opasni: kada dajemo najbolje od sebe, dobro znajući da se ono najgore krije nedaleko odatle.
Ko može za sebe da kaže da je imun na taj pogled?
„Tajna“ je...
Knjiga koja nas podseća koliko je bitno kako stvari izgledaju. U „Tajni“ ima mnogo gorućih tema. Govori se o školstvu (neprimerenom), o prevarama, seksu, lažima, hipokriziji. Prva priča je najduža. Pjetrova razmišljanja, razmišljanja prosečnog čoveka koji ne primećuje da guši svoju ženu, jesu razmišljanja svih nas. Sve u svemu, ovaj roman je položio ispit i sigurno ću pročitati i druga dva.
Izvor: lalettricecontrocorrente.it
