Prikaz romana „Dve Mice i Novi Beograd“: Naša istorija iz ženskog ugla
Mirjana Đurđević je napisala knjigu koja od prve do poslednje stranice pleni. Uvukla nas je u upoznavanje istorije moderne Srbije/Jugoslavije/Evrope pokušavajući da svojoj dvojnici/sebi dvanaestogodišnjoj učini školske lekcije iz istorije zanimljivim. Sve vreme odnos stare žene i devojčice je igra puna izazova u kojoj dvanaestogodišnja Mica traga za značenjem nepoznatih joj pojmova u Prosvetinoj enciklopediji i Rečniku manje poznatih pojmova. Svaki pojam otvara nova pitanja. Znatiželja se umnožava. Devojčica shvata da istorija može biti i te kako zanimljiva i uznemirujuća, da se do spoznaja dolazi traganjem, artikulisanjem znatiželje, da su odgovori posvuda oko nas, često u prećutkivanju starijih, ali ih treba pravovremeno uočiti, ukrstiti sa onim što znaš i razumeti ih. Suočena sa onim što sama piše, devojčica Mica se pita: „Taman posla da to objavim, pa da cela familija zna šta im mislim – zgrozila sam se na tu ideju.“ Starija Mica joj objašnjava: „Vidiš, romani se pišu upravo zato da kažeš šta misliš – osmehnula se. – Pa to nekome prija, a nekome ne. Pravi pisac postaneš samo kad te baš briga za to. Tebi to prilično dobro ide, eto, kako meni daješ da pročitam, a svašta mi prekonosiraš.“
Književnica Mirjana Đurđević ne skriva u knjizi svoj identitet, mada je starija Mica žena znatno starija od nje. Valjda opisuje sebe kakva bi mogla da postane za dvadesetak godina, a dvanaestogodišnja Mica je ona baš te tako važne 1968. godine prema kojoj je vodi sled istorijskih događaja koje nastava istorije preskače, kao da ih nema, da se nisu ni zbili, a neminovni su da bi se razumeli koreni, razvoj i propast studentskog bunta.
Dve žene, koje bi po godinama mogle biti baka i unuka, prepoznaju se po znatiželji, porivu da pišu, druže se uprkos čuđenju i otporu okoline, savladavaju predrasude bližnjih. Starija Mica navodi devojčicu da piše.
„Piši šta ti pada na pamet. A događaji će se već desiti, doći će sami.“ Sigurna sam da ne postoji bolje uputstvo onome ko kreće u avanturu pisanja.
Rukopis dvanaestogodišnje Mice pun je reči koje se u pravopisu srpskog/srpskohrvatskog/kako vam drago jezika, pišu drugačije, ali mnogo su bliže ovako napisane Vukovom uputstvu „piši kao što govoriš“: budibogsnama, kupatilošpajz, faljenisus, iduperšun, falabogu... „Jezik se gradi izmišljanjem novih reči. Pokušavam samo da ti objasnim da je jezik sloboda koju stalno sabijaju u pravila. Od kojih su neka koristan red, a neka suludo disciplinovanje“ – jedan je od sjajnih uvida starije Mice.
Otkud Novi Beograd u naslovu knjige? Pa, upravo na Novom Beogradu, kod podvožnjaka, koji više ne postoji, i pruge, koja je izmeštena, blizu zgrade SIV-a, koja takođe ne postoji, odnosno promenjeno joj je ime u Palatu Srbija, zbili su se krunski događaji 1968: sukob studenata i policije Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Studenti su dobili batine, što se i očekivalo. Ali kad policija mlati, ne osvrće se mnogo oko sebe, pa su batine dobili i neki istaknuti političari. Jedan od njih bio je Miloš Minić, umereni političar sklon razumevanju drugih i po nečemu drugačijih, čije ćerke su uostalom bile deo studentske pobune. I neki profesori.
Krvava košulja Ljubomira Tadića se dugo vijorila na zgradi Filozofskog fakulteta, danas Rektorata Univerziteta u Beogradu.
Novi Beograd je tim sukobom dobio nezaboravnu stavku u svojoj novijoj istoriji. Imaginarne drugarice Mice su, svaka svojim metodama, stigle do podvožnjaka, svedočile sukobu, zamajavale policiju, što im danas sigurno ne bi bilo moguće. Policajci su ’68. bili uglavnom ljudi, neki od nas. Ovi danas su kapoi spremni da ćute, „rade samo svoj posao“, odnosno ono što im starešine narede, biju ne osvrćući se da li pred sobom imaju dete ili babu.
Možda je najzanimljiviji deo knjige uvid u svakodnevne porodične i šire familijarne odnose. I ti odnosi se velikom brzinom menjaju. Bar će ostati autentično viđenje oko čega su izbijale sitne čarke, lomila se koplja, stvarali privremeni i trajni savezi i koalicije među bližim i daljim rođacima.
Ovo je treća knjiga istorije jedne zemlje, grada ili ulice iz ženskog ugla koju prikazujem u poslednje vreme. Nekako se namestilo. Nisam svesno o tome odlučivala. Ani Erno u romanu „Godine“ govori o zbivanjima u Francuskoj posle Drugog svetskog rata. Magda Sabo u „Ulici Katalin“ ispisuje modernu istorije Mađarske britko, uznemirujuće. Mirjana Đurđević u „Dve Mice i Novi Beograd“ sledi istoriju ovdašnjih pobuna. Reč je o istorijama svakodnevnog života, o akterkama koje su, da kažemo 99%, izbačene iz oficijelnih istorija, a na kojima je život oduvek počivao.
Autor: Nadežda Radović
Izvor: Danas
Književnica Mirjana Đurđević ne skriva u knjizi svoj identitet, mada je starija Mica žena znatno starija od nje. Valjda opisuje sebe kakva bi mogla da postane za dvadesetak godina, a dvanaestogodišnja Mica je ona baš te tako važne 1968. godine prema kojoj je vodi sled istorijskih događaja koje nastava istorije preskače, kao da ih nema, da se nisu ni zbili, a neminovni su da bi se razumeli koreni, razvoj i propast studentskog bunta.
Dve žene, koje bi po godinama mogle biti baka i unuka, prepoznaju se po znatiželji, porivu da pišu, druže se uprkos čuđenju i otporu okoline, savladavaju predrasude bližnjih. Starija Mica navodi devojčicu da piše.
„Piši šta ti pada na pamet. A događaji će se već desiti, doći će sami.“ Sigurna sam da ne postoji bolje uputstvo onome ko kreće u avanturu pisanja.
Rukopis dvanaestogodišnje Mice pun je reči koje se u pravopisu srpskog/srpskohrvatskog/kako vam drago jezika, pišu drugačije, ali mnogo su bliže ovako napisane Vukovom uputstvu „piši kao što govoriš“: budibogsnama, kupatilošpajz, faljenisus, iduperšun, falabogu... „Jezik se gradi izmišljanjem novih reči. Pokušavam samo da ti objasnim da je jezik sloboda koju stalno sabijaju u pravila. Od kojih su neka koristan red, a neka suludo disciplinovanje“ – jedan je od sjajnih uvida starije Mice.
Otkud Novi Beograd u naslovu knjige? Pa, upravo na Novom Beogradu, kod podvožnjaka, koji više ne postoji, i pruge, koja je izmeštena, blizu zgrade SIV-a, koja takođe ne postoji, odnosno promenjeno joj je ime u Palatu Srbija, zbili su se krunski događaji 1968: sukob studenata i policije Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Studenti su dobili batine, što se i očekivalo. Ali kad policija mlati, ne osvrće se mnogo oko sebe, pa su batine dobili i neki istaknuti političari. Jedan od njih bio je Miloš Minić, umereni političar sklon razumevanju drugih i po nečemu drugačijih, čije ćerke su uostalom bile deo studentske pobune. I neki profesori.
Krvava košulja Ljubomira Tadića se dugo vijorila na zgradi Filozofskog fakulteta, danas Rektorata Univerziteta u Beogradu.
Novi Beograd je tim sukobom dobio nezaboravnu stavku u svojoj novijoj istoriji. Imaginarne drugarice Mice su, svaka svojim metodama, stigle do podvožnjaka, svedočile sukobu, zamajavale policiju, što im danas sigurno ne bi bilo moguće. Policajci su ’68. bili uglavnom ljudi, neki od nas. Ovi danas su kapoi spremni da ćute, „rade samo svoj posao“, odnosno ono što im starešine narede, biju ne osvrćući se da li pred sobom imaju dete ili babu.
Možda je najzanimljiviji deo knjige uvid u svakodnevne porodične i šire familijarne odnose. I ti odnosi se velikom brzinom menjaju. Bar će ostati autentično viđenje oko čega su izbijale sitne čarke, lomila se koplja, stvarali privremeni i trajni savezi i koalicije među bližim i daljim rođacima.
Ovo je treća knjiga istorije jedne zemlje, grada ili ulice iz ženskog ugla koju prikazujem u poslednje vreme. Nekako se namestilo. Nisam svesno o tome odlučivala. Ani Erno u romanu „Godine“ govori o zbivanjima u Francuskoj posle Drugog svetskog rata. Magda Sabo u „Ulici Katalin“ ispisuje modernu istorije Mađarske britko, uznemirujuće. Mirjana Đurđević u „Dve Mice i Novi Beograd“ sledi istoriju ovdašnjih pobuna. Reč je o istorijama svakodnevnog života, o akterkama koje su, da kažemo 99%, izbačene iz oficijelnih istorija, a na kojima je život oduvek počivao.
Autor: Nadežda Radović
Izvor: Danas
