Prikaz romana „Elegija o beloj devojčici“: Roman o prvoj ženi koja je doktorirala filozofiju na ovim prostorima
Čovekovo postojanje se ne završava njegovom smrću, već zaboravom. Ljudi su u stalnoj borbi da se tome odupru. Oni stvaraju, grade velika zdanja, osmišljavaju svoju egzistenciju, rađaju decu... Ali u borbi protiv zaborava gube ontološki kontinuitet.
Ksenija Atanasijević je šesto dete Jelene Atanasijević koja šest meseci nakon njenog rođenja umire od sepse. Jelena Atanasijević umire, a spas od zaborava dobija Ksenijinim rođenjem. Ksenijino rođenje prouzrokovalo je majčinu smrt, ali je odigralo značajnu ulogu u osmišljavanju života. Srećom, brigu o njenom odgoju preuzela je maćeha Sofija, ključna ličnost u Ksenijinom životu, koja nosi ime mudrosti, brige i krivice, što su centralne teme Ksenijine filozofije.
Ako danas dvanaestogodišnjaka pitate šta želi da uči ili da radi u životu, sigurno nećete dobiti jedan ili istovetan odgovor ako mu postavite isto pitanje nakon nekoliko godina. Ali Ksenija je sa 12 godina znala da će studirati filozofiju, jer je uz filozofiju lakše prebrodila majčinu i očevu smrt, preživela ratove i sve nepravde nečasnih donosilaca ideologija i doktrina. Ksenijina filozofija govori veliko „NE“, kako i sama kaže prilikom posete knjižari, zlu i pritisku nametnutom svrstavanju i ukalupljivanju.
Njena biografija inspirisala je Zorana Penevskog koji je u romanu „Elegija o beloj devojčici“ naziva „belom devojčicom“. Ksenija je večna devojčica koja zadržava dečji optimistički duh, i kao što bela boja osvetljava i tonira sve tamnije boje života, ona sama nije boja, već ton. Penevski opisuje značenje bele boje prenoseći razgovor između Ksenije i slikara koji je naslikao prvi i najznačajniji Ksenijin portret, u kome se ogledaju njene oči pune zanosa i straha.
Ksenija Atanasijević je šesto dete Jelene Atanasijević koja šest meseci nakon njenog rođenja umire od sepse. Jelena Atanasijević umire, a spas od zaborava dobija Ksenijinim rođenjem. Ksenijino rođenje prouzrokovalo je majčinu smrt, ali je odigralo značajnu ulogu u osmišljavanju života. Srećom, brigu o njenom odgoju preuzela je maćeha Sofija, ključna ličnost u Ksenijinom životu, koja nosi ime mudrosti, brige i krivice, što su centralne teme Ksenijine filozofije.
Ako danas dvanaestogodišnjaka pitate šta želi da uči ili da radi u životu, sigurno nećete dobiti jedan ili istovetan odgovor ako mu postavite isto pitanje nakon nekoliko godina. Ali Ksenija je sa 12 godina znala da će studirati filozofiju, jer je uz filozofiju lakše prebrodila majčinu i očevu smrt, preživela ratove i sve nepravde nečasnih donosilaca ideologija i doktrina. Ksenijina filozofija govori veliko „NE“, kako i sama kaže prilikom posete knjižari, zlu i pritisku nametnutom svrstavanju i ukalupljivanju.
Njena biografija inspirisala je Zorana Penevskog koji je u romanu „Elegija o beloj devojčici“ naziva „belom devojčicom“. Ksenija je večna devojčica koja zadržava dečji optimistički duh, i kao što bela boja osvetljava i tonira sve tamnije boje života, ona sama nije boja, već ton. Penevski opisuje značenje bele boje prenoseći razgovor između Ksenije i slikara koji je naslikao prvi i najznačajniji Ksenijin portret, u kome se ogledaju njene oči pune zanosa i straha.
Zašto je Ksenija inspiracija Zoranu Penevskom? Njegov spisateljski impuls ima stabilan kontinuitet, zbog čega deluje kao da je roman napisan u jednom dahu. Tako se čita, od početka do kraja, nakon otvaranja prve stranice. Ksenijina ličnost je takođe kontinuitet, identitet, neprekinuta misao dosledna samo sebi. Od svog prvog filozofiranja i pokušaja da razume Gorgiju i odnos između bića i nebića do konačnog uranjanja u Epikurov egzistencijalizam i monadologiju, Ksenija postaje filozofkinja koju traže muški profesori za svoj odsek za filozofiju. Previše intrigantna za feministkinje, poželjna za komuniste, neprijatelj nacista, udata u zrelim godinama, ali osoba koja nikome i nigde ne pripada. Kako kaže, prostor bića određuje biće prostora, nikako obrnuto. Pritiske da postane nečija ljubavnica kao uslov za mesto docenta na Filozofskom fakultetu u Beogradu, preko snažnog uticaja Gestapoa da prekine pacifistička predavanja i ne govori o zlu učinjenom nad Jevrejima u Drugom svetskom ratu, do prisiljavanja okoline da postane majka i pritom nastavi da piše da bi se spasla od zaborava, Ksenija dočekuje nepokolebljiva i neporažena. Svaki period njenog života predstavlja novi izazov i novu inkviziciju, možda zato i bira temu doktorske disertacije u vezi sa – Đordanom Brunom. Nijedan plamen života je ne zaobilazi; čak ni zatvorske rešetke i izjava da je neprijatelj javnosti nisu slomile Ksenijin duh. Stalno je brine smrt „bele devojčice“ (odnosno odricanje od sebe i svog identiteta), a najviše svet bez filozofije. Jer, kako kaže i Penevski, „filozofija Ksenije Atanasijević je roman njenog života, njena biografija, koja se neće zaboraviti, jer je sačuvana od zaborava“, i to upravo kroz ona dela kakva piše Penevski.
Roman „Elegija o beloj devojčici“ Zorana Penevskog posvećen je prvoj ženi koja je doktorirala filozofiju na ovim prostorima. Autor detaljno zalazi u sve delove njene biografije i predstavlja je kao ličnost, mislioca i poseban vid postojanja u duhovnom pogledu. Ksenija Atanasijević je nepoznanica u životima svojih savremenika, enigma i misterija za svoje sledbenike, a Ljubica za pokojnu majku. Ona je sinonim za hrišćanskog sveca koji muški podnosi post i stoički trpi komentare „da li su joj hormoni u redu“ u mizoginoj sredini u kojoj su muškarci – vrhunski i jedini intelektualci na odseku za filozofiju to vreme – sa svakom promenom vlasti, menjali i svoju ideologiju.
Autor: Magdalena Stojmanovik-Konstantinov
Izvor: Moj izbor
Prevod: Saša Bošković
Roman „Elegija o beloj devojčici“ Zorana Penevskog posvećen je prvoj ženi koja je doktorirala filozofiju na ovim prostorima. Autor detaljno zalazi u sve delove njene biografije i predstavlja je kao ličnost, mislioca i poseban vid postojanja u duhovnom pogledu. Ksenija Atanasijević je nepoznanica u životima svojih savremenika, enigma i misterija za svoje sledbenike, a Ljubica za pokojnu majku. Ona je sinonim za hrišćanskog sveca koji muški podnosi post i stoički trpi komentare „da li su joj hormoni u redu“ u mizoginoj sredini u kojoj su muškarci – vrhunski i jedini intelektualci na odseku za filozofiju to vreme – sa svakom promenom vlasti, menjali i svoju ideologiju.
Autor: Magdalena Stojmanovik-Konstantinov
Izvor: Moj izbor
Prevod: Saša Bošković
