Prikaz romana Elvedina Nezirovića „Boja zemlje“: Moglo je biti drugačije...
Elvedin Nezirović, posle knjiga poezije „Bezdan“ i „Zvijer iz hotelske sobe“, te knjige priča „Toliko o tome“ donosi iz svoga lepoga, arhaičnog (i danas podeljenog) grada Mostara roman imenom „Boja zemlje“. Napisan je kako autor pribeleži u podnaslovu prema porodičnom albumu, te u njemu ima elemenata ispovesti, autobiografske porodične storije, hronike, dokumentarne potkrepe za rečeno. Asocijacija koja se nameće jeste ugledanje na knjigu „Rane Luke Meštrovića“, priznatog pisca Mirka Kovača. No, ne bi se mogao uzeti za zlo mladome piscu naslon na formu Kovačeve knjige, jer je sva književnost, manje ili više, priča ispričana u milion varijanata (I. Andrić); po Milisavu Saviću, moderna književnost nije ništa drugo do komentar - već napisanog - pa i nenapisanog. Za Danila Kiša istina i književnost se prožimaju u tolikoj meri da je jasnu granicu jedva moguće povući. Švedska književnica Selma Lagerlef, pri primanju Nobelove nagrade između ostalog iskazala je: „I zar nisam dužna svima onima koji pevaše i pisaše pre mene, koji stvoriše krasnu umetnost koja slika ljudsku sudbinu, otvara poglede i pokazuje puteve?” Čak i neizbežni Mihajlo Pantić na ovu temu, u jednom od davnih intervjua rekao je: „Svaki tekst koji pišem dužan je svim tekstovima koji su pre mene napisani, svejedno da li sam ih čitao. Ako nisam, moj jezik ih podsvesno pamti.” (Bagdala, 1998. br. 437) Te i mladi Nezirović, podnaslovom parafrazirajući Kovača čini (manje ili više vešto) ono što je u književnosti ne samo prihvatljivo, i moguće, već, katkad, i neizbežno.
Osnova porodične, a pre svega naratorove priče, jeste motiv izgubljenog (mrtvog) oca i prilika u kojima se očitava njegovo nedostajanje; uz stalno pitanje kakav bi mu život bio da je otac bio uz njega. Motiv nije nov ni u klasičnoj književnosti, a ni u knjigama ovovremenih pisaca (kod Danila Kiša, Ivana Ivanjija, Milete Prodanovića), ali svaka priča nosi individualnu osobenost emotivnih vibracija. Kako je naš pripovedač izgubio oca sa sedam meseci života, ne poznavši ga, on stvara očev lik iz porodičnih legendi, desetak fotografija preostalih od jednog nedovršenog života, te iz priča drugih: majke, ujaka, nane, dede. Otac mu dolazi u snovima a oni se prekidaju uvek na istom mestu.
Knjiga počinje poglavljem „Duh mog oca” a završava poglavljem „Sedam” (u kome čeprka po koferu koji je mati sačuvala i u kome su očeva vojna knjižica, imenik koji je pun imena koja izazivaju znatiželju). Između ta dva poglavlja (sa ocem ili bez njega, uvek) život ne posustaje. Ništa se ne događa što drugima ne bi, ali se čitalac prepoznaje u jednostavno ispričanoj priči, toplo, bez stilskih ukrasa, prepoznatljivo. Selidbe, prva iskustva (seksualna i druga), literatura, neselektivna (šta mari), od Robinsa i Ladlama, do Henrija Milera koji mu otkriva vrata drugog sveta (Singer, Bukovski, Hemingvej, Kovač). Mladi, radoznali usamljenik, u skučenosti provincijskih adeta, kuda bi, do u knjige i filmove (prepoznatljivo i starijima od njega).
I kako na porodičnim slikama, koje su umetnuti deo knjige, nisu svi isti, niti po izgledu, ni po izrazu lica, niti po stavu ili načinu oblačenja, tako narator prati njihove različite sudbine, način ponašanja, međusobne odnose, patrijarhalne adete, tegobnost života (zajedničko obeležje), religioznost pojedinaca. Pri sećanju na rođake, izdvaja ljubav prema dedi i baki (nani) po majci, rađanje polubraće, odsustvo bilo kakve prisnosti sa rodbinom sa očeve strane. Pažnju privlači odnos naratorov prema majci i očuhu. Majčinu udaju prihvata nevoljno, ali bez pitanja koja bi ga sa njom mogla razdvojiti. Njegov odgovor, štur, hladno korektan bio je: „Meni neće smetati, mama”. Između njega, bolnog, ranjivog, reči su bile oskudne, a čitav odnos njihov stao bi u reči: „A u svaku prazninu, između njih, stane po jedna smrt.” Da nije ravnodušan, čita se iz njegovih pisama majci sa fronta, ali i žal što nema oca, koji bi mu (možda) olakšao dane nevolje.
Sa očuhom, od onog „neće smetati”, prećutnog uzajamnog trpljenja, bez bliskosti, odvija se postupni preobražaj, što samo govori da čovek ne zna mnogo o bližnjemu, zaslepljen svojom povređenošću. Jedna od najpotresnijih scena je dečakovo spasavanje od odvođenja u logor kad se očuh žrtvuje za dečaka, a pri rastanku „osmeh prepun neke unutarnje topline kakvu ranije nikad nisam kod njega osetio.” Ne može zaboraviti niti sliku očuhovog povratka iz logora, i poslednji razgovor sa dečakovom majkom. Mitu, očuha, logor je izlečio od brbljivosti, uselila se u njega tegoba i patnja i činila ga je drugim čovekom „čovjekom koji više nije znao da sanja”. Kad umire (1994) autor zaključuje, i u odnosu na oca i na očuha „smrt je bila jako nestrpljiva“.
Važna tema, koja se nije mogla izbeći, a kojom se, sa različitih ideoloških i verskih pozicija, bave pisci sa prostora bivše nam zemlje, nije mogla zaobići ni Nezirovića. Raspad zemlje, rat u BiH, podeljenost Mostara, selidbe (prinudne), poplavljeni domovi, te nauk da „neprovjerene vijesti bivaju tačne samo ako su ružne“, i da ljudi, zapravo, lažu o svemu osim o smrti, izvesnost su naratorove mladosti. U svakom ratu izgubi se mnogo, i promene sudbine a on je „izgubio mladost i u dobu od osamnasest godina našao se u rovu.” Slike sa fronta vazda su grube: granatiranja, prljavština, nesanica, rafalne paljbe, smene koje nikako da dođu, smrti, smrti. Želja za povratkom.
A boja zemlje menjala se i primala u se njegove drage. Bez suza. Jer „za onima kojima se smrt ukaže kao spasenje, ne može se plakati.” A u toj zemlji u Crnićima (da li je ime slučajno) teško je odrediti boju: „u ranu zimu je smeđa, posle kiše crna, pri zalasku sunca zlatna, zimi kad je okuje mraz, pobijeli, a s prvim proljećem, u predvečerje postane rumena. Kakva god bivala u se je primala redom: deda Bećira, njegovu braću i snaje, roditelje, sve redom.” Zemlja ne bira, a ni onaj koji u nju biva spuštan, ne može imati izbora.
Ono što se mora istaći, što se retko da uočiti, kad je tema raspad zemlje i ratno klanje devedesetih, Nezirović o porodičnim dramama u ratu, ma sa koje strane bile, ne govori ostrašćeno, ne osuđuje druge, ne pravda svoje, uz odsustvo politizacije. Setim se one sjajnog Meše Selimovića: „Kud vojska prođe, tu trava ne niče“. Bilo koja vojska.
Elvedin Nezirović počeo je duhom svoga oca. Koliko god da se činilo da ga je pričom skrajnuo, taj dobri, nikad viđeni (osim u snu) duh, vazda je prisutan, po strani, duh, ali prisutan. Autor pri kraju (ako se izbegne onaj kratki obračun sa očevom porodicom i neraščišćenim računima, što je razumljiva potreba, ali materijalno ne baš neophodna), priznaje da celog života oseća očevo prisustvo: u ljudima, u stvarima, u snovima, u onom večitom – moglo je biti drugačije. Nije li to „moglo je biti drugačije” za posledicu imalo misao: „Za sve nas će biti bolje ako nas se životi onih drugih što manje tiču.” Da li je to odsustvo bliskosti, nedostajanje, otuđenost, žal za uskraćenim, fotosi koji blede, i koji su slaba uteha?
Na čitaocu je da dočita priču i da u sebi pronađe odgovor. Možda će i pomisliti: ovo bi mogla biti bilo čija, pa i moja priča. Jer je jednostavna, iskrena, potresna, uverljiva.
Autor: Gordana Vlahović
Izvor: Koraci, 2017.
Osnova porodične, a pre svega naratorove priče, jeste motiv izgubljenog (mrtvog) oca i prilika u kojima se očitava njegovo nedostajanje; uz stalno pitanje kakav bi mu život bio da je otac bio uz njega. Motiv nije nov ni u klasičnoj književnosti, a ni u knjigama ovovremenih pisaca (kod Danila Kiša, Ivana Ivanjija, Milete Prodanovića), ali svaka priča nosi individualnu osobenost emotivnih vibracija. Kako je naš pripovedač izgubio oca sa sedam meseci života, ne poznavši ga, on stvara očev lik iz porodičnih legendi, desetak fotografija preostalih od jednog nedovršenog života, te iz priča drugih: majke, ujaka, nane, dede. Otac mu dolazi u snovima a oni se prekidaju uvek na istom mestu.
Knjiga počinje poglavljem „Duh mog oca” a završava poglavljem „Sedam” (u kome čeprka po koferu koji je mati sačuvala i u kome su očeva vojna knjižica, imenik koji je pun imena koja izazivaju znatiželju). Između ta dva poglavlja (sa ocem ili bez njega, uvek) život ne posustaje. Ništa se ne događa što drugima ne bi, ali se čitalac prepoznaje u jednostavno ispričanoj priči, toplo, bez stilskih ukrasa, prepoznatljivo. Selidbe, prva iskustva (seksualna i druga), literatura, neselektivna (šta mari), od Robinsa i Ladlama, do Henrija Milera koji mu otkriva vrata drugog sveta (Singer, Bukovski, Hemingvej, Kovač). Mladi, radoznali usamljenik, u skučenosti provincijskih adeta, kuda bi, do u knjige i filmove (prepoznatljivo i starijima od njega).
I kako na porodičnim slikama, koje su umetnuti deo knjige, nisu svi isti, niti po izgledu, ni po izrazu lica, niti po stavu ili načinu oblačenja, tako narator prati njihove različite sudbine, način ponašanja, međusobne odnose, patrijarhalne adete, tegobnost života (zajedničko obeležje), religioznost pojedinaca. Pri sećanju na rođake, izdvaja ljubav prema dedi i baki (nani) po majci, rađanje polubraće, odsustvo bilo kakve prisnosti sa rodbinom sa očeve strane. Pažnju privlači odnos naratorov prema majci i očuhu. Majčinu udaju prihvata nevoljno, ali bez pitanja koja bi ga sa njom mogla razdvojiti. Njegov odgovor, štur, hladno korektan bio je: „Meni neće smetati, mama”. Između njega, bolnog, ranjivog, reči su bile oskudne, a čitav odnos njihov stao bi u reči: „A u svaku prazninu, između njih, stane po jedna smrt.” Da nije ravnodušan, čita se iz njegovih pisama majci sa fronta, ali i žal što nema oca, koji bi mu (možda) olakšao dane nevolje.
Sa očuhom, od onog „neće smetati”, prećutnog uzajamnog trpljenja, bez bliskosti, odvija se postupni preobražaj, što samo govori da čovek ne zna mnogo o bližnjemu, zaslepljen svojom povređenošću. Jedna od najpotresnijih scena je dečakovo spasavanje od odvođenja u logor kad se očuh žrtvuje za dečaka, a pri rastanku „osmeh prepun neke unutarnje topline kakvu ranije nikad nisam kod njega osetio.” Ne može zaboraviti niti sliku očuhovog povratka iz logora, i poslednji razgovor sa dečakovom majkom. Mitu, očuha, logor je izlečio od brbljivosti, uselila se u njega tegoba i patnja i činila ga je drugim čovekom „čovjekom koji više nije znao da sanja”. Kad umire (1994) autor zaključuje, i u odnosu na oca i na očuha „smrt je bila jako nestrpljiva“.
Važna tema, koja se nije mogla izbeći, a kojom se, sa različitih ideoloških i verskih pozicija, bave pisci sa prostora bivše nam zemlje, nije mogla zaobići ni Nezirovića. Raspad zemlje, rat u BiH, podeljenost Mostara, selidbe (prinudne), poplavljeni domovi, te nauk da „neprovjerene vijesti bivaju tačne samo ako su ružne“, i da ljudi, zapravo, lažu o svemu osim o smrti, izvesnost su naratorove mladosti. U svakom ratu izgubi se mnogo, i promene sudbine a on je „izgubio mladost i u dobu od osamnasest godina našao se u rovu.” Slike sa fronta vazda su grube: granatiranja, prljavština, nesanica, rafalne paljbe, smene koje nikako da dođu, smrti, smrti. Želja za povratkom.
A boja zemlje menjala se i primala u se njegove drage. Bez suza. Jer „za onima kojima se smrt ukaže kao spasenje, ne može se plakati.” A u toj zemlji u Crnićima (da li je ime slučajno) teško je odrediti boju: „u ranu zimu je smeđa, posle kiše crna, pri zalasku sunca zlatna, zimi kad je okuje mraz, pobijeli, a s prvim proljećem, u predvečerje postane rumena. Kakva god bivala u se je primala redom: deda Bećira, njegovu braću i snaje, roditelje, sve redom.” Zemlja ne bira, a ni onaj koji u nju biva spuštan, ne može imati izbora.
Ono što se mora istaći, što se retko da uočiti, kad je tema raspad zemlje i ratno klanje devedesetih, Nezirović o porodičnim dramama u ratu, ma sa koje strane bile, ne govori ostrašćeno, ne osuđuje druge, ne pravda svoje, uz odsustvo politizacije. Setim se one sjajnog Meše Selimovića: „Kud vojska prođe, tu trava ne niče“. Bilo koja vojska.
Elvedin Nezirović počeo je duhom svoga oca. Koliko god da se činilo da ga je pričom skrajnuo, taj dobri, nikad viđeni (osim u snu) duh, vazda je prisutan, po strani, duh, ali prisutan. Autor pri kraju (ako se izbegne onaj kratki obračun sa očevom porodicom i neraščišćenim računima, što je razumljiva potreba, ali materijalno ne baš neophodna), priznaje da celog života oseća očevo prisustvo: u ljudima, u stvarima, u snovima, u onom večitom – moglo je biti drugačije. Nije li to „moglo je biti drugačije” za posledicu imalo misao: „Za sve nas će biti bolje ako nas se životi onih drugih što manje tiču.” Da li je to odsustvo bliskosti, nedostajanje, otuđenost, žal za uskraćenim, fotosi koji blede, i koji su slaba uteha?
Na čitaocu je da dočita priču i da u sebi pronađe odgovor. Možda će i pomisliti: ovo bi mogla biti bilo čija, pa i moja priča. Jer je jednostavna, iskrena, potresna, uverljiva.
Autor: Gordana Vlahović
Izvor: Koraci, 2017.
