Prikaz romana Gorana Milašinovića: „Muk“ koji duboko odzvanja
„Muk“, deseti roman Gorana Milašinovića, predstavlja mnogo više od „ekološkog trilera", kako to na koricama ove knjige objašnjava kritičar P. Pijanović. To je, pre svega, snažna prozna studija ljudske samodestrukcije, okrenute ka onom što niske strasti i samoubilački nagon vodi u ponore zločina, rasčovečenja i beščašća. Istovremeno, kao kontrapunkt prethodnoj temi, to je topla humana priča o onima koji gube komunikaciju sa sobom i drugima, i pre nego što su je uopšte uspostavili. Lirsko-metafizički iskaz sveopšteg autizma u kojem se gubi mogućnost bilo kakvog opštenja sa svetom, ogrezlim u ratove i pljačke, nestanak empatije, sveukupno otuđenje.
Obe teme, dovedene u istu ravan, izoštravaju prizore patnje i ogoljavaju smisao ljudskog postojanja. Kritika ravnodušnosti, navučena kao zaštitni zastor otupelog čoveka, krnji se pred slikama ljudske golgote koju je taj isti čovek zaslužio. Pokušaj novog Hrista da sveopštu patnju primi na sebe ovoga puta neće proći. Kada sklopi korice ovog romana, čitalac se nađe u muku. I saznanju da će zbog onoga što čini, jednoga dana i on morati na krst, bez mogućnosti da tu patnju iko ispašta umesto njega...
Kao što je do tančina posvećen društvenoj atmosferi vremena o kom piše i njegovoj istorijskoj i političkoj scenografiji, pisac ovog romana je i sasvim predan svojim likovima. Oni su zanimljivi i psihološki dobro utemeljeni; sigurno vode radnju romana, ne prepuštajući se zanimljivoj pripovedačkoj matrici...
I sam odrastao na trusnom prostoru, gde se vekovima sudaraju različiti kulturni obrasci, Milašinović iskazuje sklonost ka poniranju u takve smeše i istraživanju tih kulturnih eksperimenata. Uz dubinsko poznavanje rentijerske, parazitske klase Severene Italije i izvanredno istorijsko-topografsko poznavanje tog kraja i Bačkog podunavlja, on nam – kao da živi na oba mesta – slikovito dočarava prilike, jezik, običaje, ishranu i kulturu tih ljudi. Trst, Udine, Venecija, Sombor, Apatin, Doroslov, Stapar i mnoštvo malih naselja okolo njih postaju pozornica svetske drame, čije se posledice još dovoljno ne naslućuju.
Ovim romanom Milašinović indirektno polemiše sa Kišovom tezom po kojoj bi pisac trebalo da piše samo o najznačajnijim temama svoga doba, revolucijama, ratovima i gulazima. Ograničen ramom svoga vremena, Kiš ne razume da su te teme samo deo priče o neobjašnjivoj ljudskoj potrebi za samouništenjem. Milašinović sliku posmatra šire: uništavajući prirodu iz koje je nastao, čovek seče granu na kojoj sedi i pomor prepelica u Bačkom podunavlju tako pretvara u jednu od najznačajnijih svetskih tema. Potpisnik ovih redova na ovo bi skromno dodao kako je svaka tema svetska, ako pisac svojim darom može da je iznese. Što Milašinović „Mukom“ i potvrđuje...
Priča je ispričana u trećem licu. Pripoveda je sveznajući narator, koji sve vidi, sve čuje i sve to nam – sa rezervom – saopštava. Ta rezerva je piščev otklon od samog sebe, potreba za „objektivnom“ slikom na kojoj se gradi uverljivost romana. Ali povremeno, kad se pisac strasno preda pripovedanju i „zaboravi“ na tu potrebu za racionalnim i objektivnim, iskrenost njegovog iskaza uverljivost boji drugim bojama. Iako govori u trećem licu, iz piščevih rečenica – prožetih skoro dečačkom iskrenošću – izbija potreba da se pohvali: JA ovo pišem, JA osećam, JA proživljavam. Time lično i proživljeno daje novi pečat uverljivosti, čitalac se poistovećuje sa nekim junacima, raste svopšte uzbuđenje...
Roman je podeljen na poglavlja, ona na kratke, dobro smenjujuće slike. Takve slike obogaćene promenom scenografije i vremenskih kulisa, ubrzavaju pripovedni ritam pa dosade – kao velikog neprijatelja savremenog romana – ovde nema. Klasični književni postupak dobio je, tako, i neke lične specifičnosti koje ga čine drukčijim i prijemčivim...
Sklonost ka priči, urođeni osećaj za nužnu dramaturgiju, prefinjenost i literarna otmenost, samo su neke od odlika ovog uspešnog štiva. Kroz neke delove romana provlače se satirične iskrice, ironija je ovde najfiniji piščev instrument, balans prema nekritičnom načinu života. Nevenov autizam plasiran je na razmeđi između medicinske nauke i fantastike i predstavlja dobru podlogu za dalju esejizaciju i proučavanje.
Ako je Dostojevski skinuo zastor sa nekih psihijatrijskih tema, možda će ova knjiga nekome poslužiti kao mala varnica da se na autizam baci neki novi tračak svetlosti. Stil je zavodljiv, sa finim metaforama i nenametljivim filozofskim iskazima i pasažima. U njemu je dozvoljeno prihvatanje naučnih izraza i njihovo inkorporiranje u pripovedačko tkivo, bez bojazni da će ono da ga ugrozi.
Sve u svemu, roman „Muk“ je precizan rukopis zrelog pisca, spremnog na izazove savremene književnosti i eksperimente u njoj. Svojim prethodnim knjigama Milašinović je ostavio ozbiljan trag u srpskoj prozi; ovom poslednjom samopotvrđuje njenu trajnost i dubinu.
Autor: Milomir Đukanović
Izvor: književni časopis Nova Zora, br. 79
Obe teme, dovedene u istu ravan, izoštravaju prizore patnje i ogoljavaju smisao ljudskog postojanja. Kritika ravnodušnosti, navučena kao zaštitni zastor otupelog čoveka, krnji se pred slikama ljudske golgote koju je taj isti čovek zaslužio. Pokušaj novog Hrista da sveopštu patnju primi na sebe ovoga puta neće proći. Kada sklopi korice ovog romana, čitalac se nađe u muku. I saznanju da će zbog onoga što čini, jednoga dana i on morati na krst, bez mogućnosti da tu patnju iko ispašta umesto njega...
Kao što je do tančina posvećen društvenoj atmosferi vremena o kom piše i njegovoj istorijskoj i političkoj scenografiji, pisac ovog romana je i sasvim predan svojim likovima. Oni su zanimljivi i psihološki dobro utemeljeni; sigurno vode radnju romana, ne prepuštajući se zanimljivoj pripovedačkoj matrici...
I sam odrastao na trusnom prostoru, gde se vekovima sudaraju različiti kulturni obrasci, Milašinović iskazuje sklonost ka poniranju u takve smeše i istraživanju tih kulturnih eksperimenata. Uz dubinsko poznavanje rentijerske, parazitske klase Severene Italije i izvanredno istorijsko-topografsko poznavanje tog kraja i Bačkog podunavlja, on nam – kao da živi na oba mesta – slikovito dočarava prilike, jezik, običaje, ishranu i kulturu tih ljudi. Trst, Udine, Venecija, Sombor, Apatin, Doroslov, Stapar i mnoštvo malih naselja okolo njih postaju pozornica svetske drame, čije se posledice još dovoljno ne naslućuju.
Ovim romanom Milašinović indirektno polemiše sa Kišovom tezom po kojoj bi pisac trebalo da piše samo o najznačajnijim temama svoga doba, revolucijama, ratovima i gulazima. Ograničen ramom svoga vremena, Kiš ne razume da su te teme samo deo priče o neobjašnjivoj ljudskoj potrebi za samouništenjem. Milašinović sliku posmatra šire: uništavajući prirodu iz koje je nastao, čovek seče granu na kojoj sedi i pomor prepelica u Bačkom podunavlju tako pretvara u jednu od najznačajnijih svetskih tema. Potpisnik ovih redova na ovo bi skromno dodao kako je svaka tema svetska, ako pisac svojim darom može da je iznese. Što Milašinović „Mukom“ i potvrđuje...
Priča je ispričana u trećem licu. Pripoveda je sveznajući narator, koji sve vidi, sve čuje i sve to nam – sa rezervom – saopštava. Ta rezerva je piščev otklon od samog sebe, potreba za „objektivnom“ slikom na kojoj se gradi uverljivost romana. Ali povremeno, kad se pisac strasno preda pripovedanju i „zaboravi“ na tu potrebu za racionalnim i objektivnim, iskrenost njegovog iskaza uverljivost boji drugim bojama. Iako govori u trećem licu, iz piščevih rečenica – prožetih skoro dečačkom iskrenošću – izbija potreba da se pohvali: JA ovo pišem, JA osećam, JA proživljavam. Time lično i proživljeno daje novi pečat uverljivosti, čitalac se poistovećuje sa nekim junacima, raste svopšte uzbuđenje...
Roman je podeljen na poglavlja, ona na kratke, dobro smenjujuće slike. Takve slike obogaćene promenom scenografije i vremenskih kulisa, ubrzavaju pripovedni ritam pa dosade – kao velikog neprijatelja savremenog romana – ovde nema. Klasični književni postupak dobio je, tako, i neke lične specifičnosti koje ga čine drukčijim i prijemčivim...
Sklonost ka priči, urođeni osećaj za nužnu dramaturgiju, prefinjenost i literarna otmenost, samo su neke od odlika ovog uspešnog štiva. Kroz neke delove romana provlače se satirične iskrice, ironija je ovde najfiniji piščev instrument, balans prema nekritičnom načinu života. Nevenov autizam plasiran je na razmeđi između medicinske nauke i fantastike i predstavlja dobru podlogu za dalju esejizaciju i proučavanje.
Ako je Dostojevski skinuo zastor sa nekih psihijatrijskih tema, možda će ova knjiga nekome poslužiti kao mala varnica da se na autizam baci neki novi tračak svetlosti. Stil je zavodljiv, sa finim metaforama i nenametljivim filozofskim iskazima i pasažima. U njemu je dozvoljeno prihvatanje naučnih izraza i njihovo inkorporiranje u pripovedačko tkivo, bez bojazni da će ono da ga ugrozi.
Sve u svemu, roman „Muk“ je precizan rukopis zrelog pisca, spremnog na izazove savremene književnosti i eksperimente u njoj. Svojim prethodnim knjigama Milašinović je ostavio ozbiljan trag u srpskoj prozi; ovom poslednjom samopotvrđuje njenu trajnost i dubinu.
Autor: Milomir Đukanović
Izvor: književni časopis Nova Zora, br. 79
