Prikaz romana „Gospođa Dalovej“: Revolucionarna žena koja kupuje cveće
Postoji mnogo razloga zbog kojih je roman „Gospođa Dalovej“ uvek aktuelan. Sam početak u kojem gospođa Dalovej kupuje cveće nagoveštava veliku dubinu osećanja i unutrašnje borbe ispod savršenog prizora privilegovane žene koja izvršava tipično ženski zadatak. Prva saznanja o gospođi Klarisi Dalovej stičemo na početku romana, uz dolazak njenog dragog prijatelja iz mladosti koji ju je mnogo voleo, Pitera Volša. Pored gospođe Dalovej i Pitera Volša, od glavnih likova u romanu prisutna je i Klarisina najbolja drugarica Sali Seton. Piter i Sali imaju ulogu „junaka reflektora“, prisutni su isključivo da bi osvetlili karakter glavne junakinje.
Na početku romana, kad dolazi Piter Volš, gospođa Dalovej uveliko sprema zabavu u svom domu, što je centralni događaj romana.
Fabula, odnosno događaji, organizovani su oko spremanja zabave, i dolaska Pitera Volša u posetu Dalovejevih, ali zanimljivi su u romanu zapravo unutrašnji monolozi junaka, retrospekcija na mladost, snoviđenja i komentare sveznajućeg pripovedača.
Dakle, roman „Gospođa Dalovej“ je važan zbog fenomena zvanog tok svesti, pri čemu je dominantan jedan, tok svesti gospođe Dalovej, koju dolazak Pitera Volša navodi da razmišlja o svom braku sa Ričardom Dalovejem, svojoj mladalačkoj ljubavi prema Sali Seton, dok ostali junaci svojim tokom svesti reflektuju unutrašnji život gospođe Dalovej.
Paralelno sa pričom o Klarisi Dalovej i njenim prijateljima, priča o Septimusu Vorenu Smitu i Lukreciji Voren Smit odnosi veću pažnju svojom važnošću i značajem za vreme u kom je objavljen ovaj roman (1925. godine, nakon Prvog svetskog rata). Virdžinija Vulf na suptilan način kritikuje način lečenja mentalne bolesti i stigmu koja je prati – nepravilan pristup lekara kojih se užasavaju njhovi pacijenti, koji „podrazumeva osećanje za meru“, što ne služi zapravo ničemu u procesu lečenja.
Prvi susret sa Septimusom i Lukrencijom dešava se kada je gospođa Dalovej kupila cveće, i čula pucanj koji je dopirao iz limuzine. Svetina je mislila da je u automobilu plemić ili kraljica, ali bio je to Septimus sa svojom mladom suprugom Recijom. Septimus živi samo u svom svetu čiji je deo njegov prijatelj Evans, poginuli vojnik. Voren Smit razgovara sa svojim palim prijateljem, što užasava njegovu ženu koja svedoči tome kako sam sa sobom razgovara.
Jedinstven pogled na svet Septimusa može se videti u sledećim redovima:
„Vrabac peva sveže i prodorno na grčkom da ne postoji zločin; zatim mu se pridruži drugi vrabac i oni nastaviše da pevaju na grčkom, udruženim i prodornim glasovima sa drveća u dolini života, s one strane reke, gde hodaju mrtvaci, kako ne postoji smrt.“
„Mrtvi su u Tesaliji, pevao je Evans, među orhidejama. Tamo su čekali da se svrši Rat, i sad mrtvi, sad sam Evans…“
Evans prilazi svom prijatelju Septimusu iz sveta mrtvih kao „gigantski kip koji vekovima oplakuje sudbinu čoveka, usamljen u pustinji“. Opis Evansa se može uporediti sa Enkiduom koji Gilgamešu kaže da je u svetu mrtvih tako da bi, kad bi mu rekao kako je, počeo da plače i ne bi prestao.
Uz Septimusa Vorena Smita, osim aluzija na grčku i sumersko-vavilonski književnost, pominje se i Šekspir. Septimus se zaljubio u gospođicu Izabel Pol koja je prevodila Šekspira, a njegova žena Recija mu je pozajmila „Antonija i Kleopatru“. Odnosom prema Šekspirovom „Antoniju i Kleopatri“ prikazan je način na koji se Septimus promenio nakon rata – mladalačka opijenost jezikom je nestala.
Roman „Gospođa Dalovej“ je uvek aktuelan zbog ženskog pitanja, pitanja da li žene treba da rade ili da budu „samo“ supruge i domaćice. Jer žene u porodici Dalovej su generacijama bile majke, časne sestre, upravnice i supruge. U patrijarhalnom društvu navedeni tip zanimanja je „najpodobniji posao za ženu“, no žena je htela i da bude pisac, a u ovom slučaju to je Sali Seton. Sali je kao devojka bila neustrašiva, drska, njen literarni dar bio je neosporan – idealni lik za tako odgovornu temu.
Pored feminizma i ženskog pitanja, pitanje homoeroteske ljubavi, žene prema ženi, takođe je ispitano u romanu u odnosu Klarise i Sali Seton. Klarisa u jednom delu svoje svesti, sa kojom izbegava da se suoči, nezadovoljna je svojim naizgled idealnim životom jer joj nedostaje ljubav ženske osobe. Tad se seća svog odnosa sa Sali, koja je bila neustrašiva, te je zato takav odnos jedno vreme bio moguć. Svoju ljubav poredi sa Otelovljevom prema Dezdemoni, te planira da se posebno obuče u belu haljinu u kojoj će je videti njena bivša drugarica. Samim tim je zanimljivo što Sali nije ni pozvala na zabavu, nego se ona sama pozvala, da bi videla Klarisu koja joj je nedostajala.
Nagovešteno je još na početku da roman, kao i sama Klarisa Dalovej, imaju dubinu koja se vidi tek kad se zagrebe dublje u karaktere i motivacije junaka. Klarisa je bezbrižna, ima savršenog muža i ćerku Elizabet, kojom se veoma ponosi. Interesantan deo Klarisinog karaktera iz vela idile izvodi upravo pripovedač. Saznajemo da Klarisa nije lepa, nema ni najbezazleniji dar, ne zna da misli, da piše, da svira klavir, lenja je. Kritikuju je muškarci koji joj mnogo znače: suprug Ričard Dalovej i prijatelj Piter Volš. Njenu pobožnu posvećenost organizovanju zabave tumače kao neozbiljno i luckasto ponašanje. Piter misli da je ona snob, a Ričard da se suviše uzuđuje. Klarisi je mnogo stalo do društvenog statusa, te je priređivanje zabave vid održavanja na društvenoj lestvici, zbog čega gospođa Dalovej ostavlja i utisak veoma taktične osobe koja ima jasan uvid u društvene strukture.
Na samom kraju romana, u jeku Klarisine zabave, Vilijam Bredšo govori gospodinu Daloveju da se jedan mladi čovek ubio. Nije napisano, ali je nesumnjivo reč o Septimusu Vorenu Smitu. Prva reakcija Klarise Dalovej je zašto govore o smrti na njenom prijemu, nakon čega pripovedač saopštava da gospođa Dalovej svaki nesrećan slučaj proživljava prvo fizički: haljina bi joj se upalila, telo gorelo. Potom Klarisa misli o smrti, o tome kako je mladić mogao sve da odbaci, kako je bio istinit u svom postupku, za razliku od nje čiji je život bogat lažima, obmanama i samozavaravanjima.
Zagrebana površina lika žene koja kupuje cveće otkriva da se u njoj krije mnogo slojeva samosvesti, svesti o društvenim strukturama, čak i empatije prema onima koje ne poznaje. „Gospođa Dalovej“ će uvek biti roman sa posebnom težinom, ne samo zato što je jedan od važnijih romana toka svesti već i zbog društvenih i književnoumetničkih pitanja koje svojim posebnim pristupom povlači.
Autor: Tanja Milenković
Izvor: poessiablog.wordpress.com
Na početku romana, kad dolazi Piter Volš, gospođa Dalovej uveliko sprema zabavu u svom domu, što je centralni događaj romana.
Fabula, odnosno događaji, organizovani su oko spremanja zabave, i dolaska Pitera Volša u posetu Dalovejevih, ali zanimljivi su u romanu zapravo unutrašnji monolozi junaka, retrospekcija na mladost, snoviđenja i komentare sveznajućeg pripovedača.
Dakle, roman „Gospođa Dalovej“ je važan zbog fenomena zvanog tok svesti, pri čemu je dominantan jedan, tok svesti gospođe Dalovej, koju dolazak Pitera Volša navodi da razmišlja o svom braku sa Ričardom Dalovejem, svojoj mladalačkoj ljubavi prema Sali Seton, dok ostali junaci svojim tokom svesti reflektuju unutrašnji život gospođe Dalovej.
Paralelno sa pričom o Klarisi Dalovej i njenim prijateljima, priča o Septimusu Vorenu Smitu i Lukreciji Voren Smit odnosi veću pažnju svojom važnošću i značajem za vreme u kom je objavljen ovaj roman (1925. godine, nakon Prvog svetskog rata). Virdžinija Vulf na suptilan način kritikuje način lečenja mentalne bolesti i stigmu koja je prati – nepravilan pristup lekara kojih se užasavaju njhovi pacijenti, koji „podrazumeva osećanje za meru“, što ne služi zapravo ničemu u procesu lečenja.
Prvi susret sa Septimusom i Lukrencijom dešava se kada je gospođa Dalovej kupila cveće, i čula pucanj koji je dopirao iz limuzine. Svetina je mislila da je u automobilu plemić ili kraljica, ali bio je to Septimus sa svojom mladom suprugom Recijom. Septimus živi samo u svom svetu čiji je deo njegov prijatelj Evans, poginuli vojnik. Voren Smit razgovara sa svojim palim prijateljem, što užasava njegovu ženu koja svedoči tome kako sam sa sobom razgovara.
Jedinstven pogled na svet Septimusa može se videti u sledećim redovima:
„Vrabac peva sveže i prodorno na grčkom da ne postoji zločin; zatim mu se pridruži drugi vrabac i oni nastaviše da pevaju na grčkom, udruženim i prodornim glasovima sa drveća u dolini života, s one strane reke, gde hodaju mrtvaci, kako ne postoji smrt.“
„Mrtvi su u Tesaliji, pevao je Evans, među orhidejama. Tamo su čekali da se svrši Rat, i sad mrtvi, sad sam Evans…“
Evans prilazi svom prijatelju Septimusu iz sveta mrtvih kao „gigantski kip koji vekovima oplakuje sudbinu čoveka, usamljen u pustinji“. Opis Evansa se može uporediti sa Enkiduom koji Gilgamešu kaže da je u svetu mrtvih tako da bi, kad bi mu rekao kako je, počeo da plače i ne bi prestao.
Uz Septimusa Vorena Smita, osim aluzija na grčku i sumersko-vavilonski književnost, pominje se i Šekspir. Septimus se zaljubio u gospođicu Izabel Pol koja je prevodila Šekspira, a njegova žena Recija mu je pozajmila „Antonija i Kleopatru“. Odnosom prema Šekspirovom „Antoniju i Kleopatri“ prikazan je način na koji se Septimus promenio nakon rata – mladalačka opijenost jezikom je nestala.
Roman „Gospođa Dalovej“ je uvek aktuelan zbog ženskog pitanja, pitanja da li žene treba da rade ili da budu „samo“ supruge i domaćice. Jer žene u porodici Dalovej su generacijama bile majke, časne sestre, upravnice i supruge. U patrijarhalnom društvu navedeni tip zanimanja je „najpodobniji posao za ženu“, no žena je htela i da bude pisac, a u ovom slučaju to je Sali Seton. Sali je kao devojka bila neustrašiva, drska, njen literarni dar bio je neosporan – idealni lik za tako odgovornu temu.
Pored feminizma i ženskog pitanja, pitanje homoeroteske ljubavi, žene prema ženi, takođe je ispitano u romanu u odnosu Klarise i Sali Seton. Klarisa u jednom delu svoje svesti, sa kojom izbegava da se suoči, nezadovoljna je svojim naizgled idealnim životom jer joj nedostaje ljubav ženske osobe. Tad se seća svog odnosa sa Sali, koja je bila neustrašiva, te je zato takav odnos jedno vreme bio moguć. Svoju ljubav poredi sa Otelovljevom prema Dezdemoni, te planira da se posebno obuče u belu haljinu u kojoj će je videti njena bivša drugarica. Samim tim je zanimljivo što Sali nije ni pozvala na zabavu, nego se ona sama pozvala, da bi videla Klarisu koja joj je nedostajala.
Nagovešteno je još na početku da roman, kao i sama Klarisa Dalovej, imaju dubinu koja se vidi tek kad se zagrebe dublje u karaktere i motivacije junaka. Klarisa je bezbrižna, ima savršenog muža i ćerku Elizabet, kojom se veoma ponosi. Interesantan deo Klarisinog karaktera iz vela idile izvodi upravo pripovedač. Saznajemo da Klarisa nije lepa, nema ni najbezazleniji dar, ne zna da misli, da piše, da svira klavir, lenja je. Kritikuju je muškarci koji joj mnogo znače: suprug Ričard Dalovej i prijatelj Piter Volš. Njenu pobožnu posvećenost organizovanju zabave tumače kao neozbiljno i luckasto ponašanje. Piter misli da je ona snob, a Ričard da se suviše uzuđuje. Klarisi je mnogo stalo do društvenog statusa, te je priređivanje zabave vid održavanja na društvenoj lestvici, zbog čega gospođa Dalovej ostavlja i utisak veoma taktične osobe koja ima jasan uvid u društvene strukture.
Na samom kraju romana, u jeku Klarisine zabave, Vilijam Bredšo govori gospodinu Daloveju da se jedan mladi čovek ubio. Nije napisano, ali je nesumnjivo reč o Septimusu Vorenu Smitu. Prva reakcija Klarise Dalovej je zašto govore o smrti na njenom prijemu, nakon čega pripovedač saopštava da gospođa Dalovej svaki nesrećan slučaj proživljava prvo fizički: haljina bi joj se upalila, telo gorelo. Potom Klarisa misli o smrti, o tome kako je mladić mogao sve da odbaci, kako je bio istinit u svom postupku, za razliku od nje čiji je život bogat lažima, obmanama i samozavaravanjima.
Zagrebana površina lika žene koja kupuje cveće otkriva da se u njoj krije mnogo slojeva samosvesti, svesti o društvenim strukturama, čak i empatije prema onima koje ne poznaje. „Gospođa Dalovej“ će uvek biti roman sa posebnom težinom, ne samo zato što je jedan od važnijih romana toka svesti već i zbog društvenih i književnoumetničkih pitanja koje svojim posebnim pristupom povlači.
Autor: Tanja Milenković
Izvor: poessiablog.wordpress.com
