Roman fino teče. Vrlo dobro. Ima nešto od atmosfere proze Enesa Halilovića, koga inače veoma volim. Upotreba folklorne građe i reinterpretacija usmenih oblika pripovedanja, kao i građenje likova po uzoru na one iz epske, ali i lirske narodne tradicije (čak su ponegde „lirski“ ili „ženski“ delovi bolji). Međutim, čini mi se da malo smeta što ima previše likova i događaja, s jedne strane time se postiže rastresitost u pripovedanju, a s druge otežava praćenje priče, tj. stiče se utisak da ona nije čvrsto uvezana. Naravno, ovo i ne mora da bude tako, ali možda bi bilo bolje da je sve koncentrisano na manje likova, i da se oni dočaraju ne samo fiolklorno plošno, nego da se od njih načine puniji romaneskni likovi koji bi bili pamtljiviji. Ipak, ostaje utisak uspešnog oslikavanja jednog vremena (kao da je i autor svestan ovog „problema“ jer u dodacima, koji su u funkciji mistifikacije, još jednom ozbiljno predstavlja i popisuje likove kako bi olakšao čitaocu). Možda se prebrzo smenjuju i mikro priče, trebalo je od istog materijala načiniti obimniji roman, ili redukovati građu a roman da bude temeljinije „napunjen“. No, i ovako roman „I živ i mrtav“ predstavlja osveženje u srpskoj prozi, barem po kombinaciji narodno epskog i humornog, jer je uz izvesne nedostatke i stilski dobro izbrušen. Jednostavno rečeno, bolje napisati jedan dobar roman, nego više njih koji će biti pristojni, ali je pitanje da li će pretrajati. Preporuka.

Autor: Igor Perišić