Prikaz romana Isidore Sekulić „Đakon Bogorodičine crkve“
Skrajnut i neprotumačen sve do devedesetih godina prošlog veka, jedini roman Isidore Sekulić kao da je i ona sama htela nekud da skloni, od publike i sebe same. Iako ga je pisala kao zrela književnica na pragu svojih četrdesetih, ona glavnu junakinju dočarava baš prema svojoj slici i prilikama iz mladosti, sa jasnim autobiografskim detaljima. Ana Nedićeva je obrazovana i talentovana devojka iz provincije koja se buni protiv građanskih konvencija i duha palanke u kojoj živi, ali ne uspeva, baš kao ni Isidora, da se sasvim otme već traži kompromis koji joj ne donosi ni sreću ni moralnu satisfakciju; odričući se mnogo čega tokom čitavog svog života, jedino u čemu je sasvim uspela u društvenom smislu je Isidorin spisateljski i filozofski lik koji se i njoj samoj verovatno dopadao. Ta svojevrsna askeza na kojoj je insistirala, odricanje od zadovoljstava da bi se služilo nekom zavetu, ideja je koja ju je pratila čitavog života, a njen začetak jasno je prisutan u romanu koji kao veliki okvir ima duboku, gotovo mističnu religioznost kojoj se junakinja predaje, revnosno odlazeći na bogosluženja sve dok ne spozna pravi razlog svoje strasti, mladog đakona Irineja, obdarenog svim vrlinama i samo jednim grehom, gordošću.
Odabravši ovakav vizuelni i misaoni okvir romana, Isidora ga svesno udaljava od svega što ne trpi religiozni zanos i kontemplativni pristup. Prvo je učinilo da roman bude zaboravljen u ateističkim vremenima, a drugo je gotovo odmah izazavalo kritičare koji su osporavali ženi pravo da misli, bude obrazovana, zaviri u svoje unutrašnje nemire (poznata epizoda o Jovanu Skerliću i Isidorinoj prozi „Saputnici“) i usudi se da sve to objavi.
Ali, osim pobune koju je izazvala svojom prozom, Isidora Sekulić pomera neke mnogo tvrđe granice u tadašnjoj, ali i budućoj književnosti koje pišu žene, do tančina prateći razvoj emocija i tok svesti Ane Nedićeve od naivne, nežno zaljubljene devojke više u ideal nego u muškarca, do pobunjene, odlučne žene koja se bori i hoće sve ili ništa. Ne čudi što se u svojim kasnijim, zrelim esejima, Isidora Sekulić među prvima u našoj sredini oduševljavala delima Virdžinije Vulf koja je čitala u originalu i pisala o toj prozi kao „tankoj mreži životnih odnosa“. Ali, 1915. kada ona završava „Đakona Bogorodičine crkve“ dela koja će je proslaviti V .Vulf još nije napisala, a upravo je ovaj roman tanka mreža koja se gotovo može iscrtati između likova spojenih rodbinskim i(li) emotivnim vezama.
Proza Isidore Sekulić zasekla je u živu misao o pobunama i pokajanjima, ljubavi i obzirima, duhu palanke i nemilosrdnosti njenih sudova o drugima, odnosima između polova koliko i ljudima uopšte. Taj minuciozni, lirski ali snažan postupak kojim se opisuje svaki titraj nerva i duše njenih junaka svedoči o dubokoj promišljenosti sa kojom pristupa romanu, uspevajući da ljubavnu tematiku pretvori u uzvišena razmišljanja o smislu i prolaznosti života.
Čini nam se kao prava šteta što je tako malo vremena posvetila prozi, skoro kao da se zastidela iskrenosti sa kojom je stupila na književnu scenu, potvrđujući to i svojim poslednjim javnim književnim gestom, spaljivanjem rukopisa druge knjige o Njegošu. Ranjivost zaodenuta u gordost i prezir prema materijalnom i ovozemaljskom su glavne osobine i njene junakinje Ane koja ostaje sama na poprištu svoje nemoguće, zabranjene ljubavi, ali oseća da teret samoće neće moći da nosi. Isidora je mogla, osudivši samu sebe na neku vrstu unutrašnjeg progonstva, neshvaćena i neprihvaćena, a opet hrabra da piše o sebi, o pobunjenoj ženi i njenoj sudbini. Ta i takva žena koja se usudila da piše o „jednoj običnoj glavobolji“ kako se podsmehnuo Skerlić, a ona mu to nikada nije oprostila, svojim romanom postala je rodonačelnica priča o pobunjenim ženama koje će se vrlo brzo pojaviti, kod Milice Janković u „Plavoj gospođi“, kod Julke Hlapec Đorđević u priči o preljubi „Jedno dopisivanje“, kod Ljubice Radoičić u monumentalnom romanu „Jednospratne kuće“, kod Biljane Jovanović i u delu Milice Mićić Dimovske, u „Lagumu“ Svetlane Velmar Janković, gde su pobunjene dve ženske generacije...
Ideje začete u romanu Isidore Sekulić tako su s jedne strane razvijane, možda i nesvesno jer ne možemo znati koliko je njenih savremenica pročitalo roman, još manje o njemu nešto zabeležilo jer je i književna kritika bila isključivo muški teren. S druge strane, roman je ostao u okvirima koje ne zaslužuje, površno i jednodimenzionalno tumačen kao priča o mladalačkoj ljubavi spisateljice smeštene u okvir pravoslavnog misticizma i duha palanke.
Razgrnuvši dublje slojeve i dajući mu značaj koji do sada nije imao, veliki broj tekstova, studija i naučnih radova tokom poslednje dve, tri decenije osvetlio je ovo delo sa mnogo strana. Današnjem čitaocu više će goditi gipka rečenica, pomalo arhaični jezik obojen kolokvijalnim izrazima i topla deskripcija jednog mikrokosmosa koji je nestao. U uskoj zemunskoj ulici u kojoj je i danas crkva Svetog Nikole zadržalo se nešto od zimskih sutona i vlažne izmaglice podunavske varošice koja je obeležila mladost ali i čitav život Isidore Sekulić, sa izmešanim svetovima živih i mrtvih koje nikada nije prežalila. Unoseći u mikrosvet domaće sreće mogućnost da u njoj bitiše i pobunjena žena, ona ostavlja kraj romana otvorenim, ne odričući čitaocu pravo da zaključi i domisli sam.
Roman je za ovo izdanje priredila i pogovor napisala dr Slavica Garonja, književnica, profesor i višedecenijski predani istraživač srpske književnosti, pre svega one koje su pisale ili pišu žene ne zato što im pripadnost polu daje neke posebne prednosti, već da bi ispravila gotovo celovekovnu nepravdu skrajnutosti autorki koje to svojim delom ne zaslužuju. Tako, osim izvlačenja iz zaborava potpuno nepoznatih rukopisa, ona daje i nova mišljenja o već pročitanom, dopunjujući naše znanje podacima ali i tumačenjima. Današnji čitalac može zahvaljujući tome da otkrije mnogo slojeva i nijansi u romanu Isidore Sekulić, od neuobičajene ljubavne priče, preko prefinjene slike svih detalja građanskog života jednog doba, sve do majstorskog senčenja likova pisca koji se otimao prozi dajući prednost eseju i kritici. Verovatno je i to bila neminovna žrtva duhu vremena zahvaljujući kojoj je i stekla ugled.
Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: Politika
Odabravši ovakav vizuelni i misaoni okvir romana, Isidora ga svesno udaljava od svega što ne trpi religiozni zanos i kontemplativni pristup. Prvo je učinilo da roman bude zaboravljen u ateističkim vremenima, a drugo je gotovo odmah izazavalo kritičare koji su osporavali ženi pravo da misli, bude obrazovana, zaviri u svoje unutrašnje nemire (poznata epizoda o Jovanu Skerliću i Isidorinoj prozi „Saputnici“) i usudi se da sve to objavi.
Ali, osim pobune koju je izazvala svojom prozom, Isidora Sekulić pomera neke mnogo tvrđe granice u tadašnjoj, ali i budućoj književnosti koje pišu žene, do tančina prateći razvoj emocija i tok svesti Ane Nedićeve od naivne, nežno zaljubljene devojke više u ideal nego u muškarca, do pobunjene, odlučne žene koja se bori i hoće sve ili ništa. Ne čudi što se u svojim kasnijim, zrelim esejima, Isidora Sekulić među prvima u našoj sredini oduševljavala delima Virdžinije Vulf koja je čitala u originalu i pisala o toj prozi kao „tankoj mreži životnih odnosa“. Ali, 1915. kada ona završava „Đakona Bogorodičine crkve“ dela koja će je proslaviti V .Vulf još nije napisala, a upravo je ovaj roman tanka mreža koja se gotovo može iscrtati između likova spojenih rodbinskim i(li) emotivnim vezama.
Proza Isidore Sekulić zasekla je u živu misao o pobunama i pokajanjima, ljubavi i obzirima, duhu palanke i nemilosrdnosti njenih sudova o drugima, odnosima između polova koliko i ljudima uopšte. Taj minuciozni, lirski ali snažan postupak kojim se opisuje svaki titraj nerva i duše njenih junaka svedoči o dubokoj promišljenosti sa kojom pristupa romanu, uspevajući da ljubavnu tematiku pretvori u uzvišena razmišljanja o smislu i prolaznosti života.
Čini nam se kao prava šteta što je tako malo vremena posvetila prozi, skoro kao da se zastidela iskrenosti sa kojom je stupila na književnu scenu, potvrđujući to i svojim poslednjim javnim književnim gestom, spaljivanjem rukopisa druge knjige o Njegošu. Ranjivost zaodenuta u gordost i prezir prema materijalnom i ovozemaljskom su glavne osobine i njene junakinje Ane koja ostaje sama na poprištu svoje nemoguće, zabranjene ljubavi, ali oseća da teret samoće neće moći da nosi. Isidora je mogla, osudivši samu sebe na neku vrstu unutrašnjeg progonstva, neshvaćena i neprihvaćena, a opet hrabra da piše o sebi, o pobunjenoj ženi i njenoj sudbini. Ta i takva žena koja se usudila da piše o „jednoj običnoj glavobolji“ kako se podsmehnuo Skerlić, a ona mu to nikada nije oprostila, svojim romanom postala je rodonačelnica priča o pobunjenim ženama koje će se vrlo brzo pojaviti, kod Milice Janković u „Plavoj gospođi“, kod Julke Hlapec Đorđević u priči o preljubi „Jedno dopisivanje“, kod Ljubice Radoičić u monumentalnom romanu „Jednospratne kuće“, kod Biljane Jovanović i u delu Milice Mićić Dimovske, u „Lagumu“ Svetlane Velmar Janković, gde su pobunjene dve ženske generacije...
Ideje začete u romanu Isidore Sekulić tako su s jedne strane razvijane, možda i nesvesno jer ne možemo znati koliko je njenih savremenica pročitalo roman, još manje o njemu nešto zabeležilo jer je i književna kritika bila isključivo muški teren. S druge strane, roman je ostao u okvirima koje ne zaslužuje, površno i jednodimenzionalno tumačen kao priča o mladalačkoj ljubavi spisateljice smeštene u okvir pravoslavnog misticizma i duha palanke.
Razgrnuvši dublje slojeve i dajući mu značaj koji do sada nije imao, veliki broj tekstova, studija i naučnih radova tokom poslednje dve, tri decenije osvetlio je ovo delo sa mnogo strana. Današnjem čitaocu više će goditi gipka rečenica, pomalo arhaični jezik obojen kolokvijalnim izrazima i topla deskripcija jednog mikrokosmosa koji je nestao. U uskoj zemunskoj ulici u kojoj je i danas crkva Svetog Nikole zadržalo se nešto od zimskih sutona i vlažne izmaglice podunavske varošice koja je obeležila mladost ali i čitav život Isidore Sekulić, sa izmešanim svetovima živih i mrtvih koje nikada nije prežalila. Unoseći u mikrosvet domaće sreće mogućnost da u njoj bitiše i pobunjena žena, ona ostavlja kraj romana otvorenim, ne odričući čitaocu pravo da zaključi i domisli sam.
Roman je za ovo izdanje priredila i pogovor napisala dr Slavica Garonja, književnica, profesor i višedecenijski predani istraživač srpske književnosti, pre svega one koje su pisale ili pišu žene ne zato što im pripadnost polu daje neke posebne prednosti, već da bi ispravila gotovo celovekovnu nepravdu skrajnutosti autorki koje to svojim delom ne zaslužuju. Tako, osim izvlačenja iz zaborava potpuno nepoznatih rukopisa, ona daje i nova mišljenja o već pročitanom, dopunjujući naše znanje podacima ali i tumačenjima. Današnji čitalac može zahvaljujući tome da otkrije mnogo slojeva i nijansi u romanu Isidore Sekulić, od neuobičajene ljubavne priče, preko prefinjene slike svih detalja građanskog života jednog doba, sve do majstorskog senčenja likova pisca koji se otimao prozi dajući prednost eseju i kritici. Verovatno je i to bila neminovna žrtva duhu vremena zahvaljujući kojoj je i stekla ugled.
Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: Politika
