Prikaz romana „Istorija nasilja“ – Zatočenici nemoći i nasilja
Luj Eduar (rođen 1992) francuski je pisac koji je svoj roman pisao kad mu je bilo dvadesetak godina, te je bilo šokantno otkriti da piše o francuskoj provinciji s početka 20. veka: neobrijani, smrdljivi, pijani i primitivni muškarci urlaju na svoje žene i tuku ih (kad zasluže), naporno rade u obližnjoj fabrici za male pare (žene, naravno, ne rade), žive u ruševnim kućama koje izjeda vlaga i ponekad nemaju ni za hranu, a svojih se feminiziranih sinova gade i na sve načine, računajući i batine, pokušavaju da ih izleče i privedu istinskoj muškosti.
Zašto bi, naime, kog đavola, mladi francuski pisac s početka 21. veka pisao o počecima 20. veka? Stil je, doduše, okretan i živ, te se (ovaj) razočarani čitalac nekako dovlači do kraja prvog poglavlja gde, ne bez iznenađenja, otkriva da Eduar ne piše o početku 20. već o početku 21. veka u Francuskoj! Podnaslov prve knjige, naime, glasi: kraj devedesetih, početak dvehiljaditih godina.
Ispisuje Eduar roman o odrastanju momka koji se ne oseća dobro ni u svom telu niti u svom okruženju, ali bio bi to, majstorstvu uprkos, tek još jedan tekst o prećutno pozdravljenom nasilju nad društveno devijantnima, nad onim drugačijima među nama koji su nam odveć blizu i odveć nalik da zbog toga ne bi bili kažnjeni, bilo bi, dakle, sve to već viđeno da Eduarov stil, u svojoj čistoti, ne odlikuje specifična analitičnost, moć razlaganja stvarnosti na takav način da, ni u jednom trenutku ne odstupajući od književnog izraza, pisac sistematski i neužurbano pokazuje kako se nasilje rađa, kako deluje, kako osvaja i kako uništava.
Dugo će čitaoca proganjati scena u kojoj nasilnici, u školi, teraju nedovoljno muževnog momka (po njihovoj proceni) da posrče ispljuvak. Ili opisi bede i društvenih mehanizama koji okivaju ljude čvršće od lanaca, te oni, poput galiota prikovanih za klupe na rimskim lađama, nisu u stanju ni da mrdnu.
Edi Belgel će, odrastajući, na sve načine nastojati da se uklopi u sredinu, pokušaće da glumi izgrednika, pretvaraće se da je primitivan i grub, čak će, na oduševljenje roditelja, početi da se viđa i s devojkama, ali sve to biće samo očajnički nasrtaji na sebe samog.
Ipak, možda i najdragoceniji momenat romana dobijamo kada grupa momaka, među kojima je i pripovedač, bude otkrivena u grupnom seksu. Ispaštaće, naravno, jedino on, pripovedač, jer samo on nije muževan, samo on ima piskutav glas, samo on njiše bokovima dok hoda, jedino, dakle, on odgovara predstavi pedera. Nema veze što su u orgiji učestvovali i drugi momci i što im, u svemu tome, uopšte nije bilo loše. To se ne računa. To se prećutkuje i zaboravlja.
To se dogodilo slučajno i neće više nikada. Uostalom, da li se to uopšte dogodilo? Zajednica ćuti kao zalivena. Ljudski je grešiti, uostalom. I to važi za sve, osim za pripovedača koji odgovara predstavi devijantnog tipa. Nije, dakle, važno kakav si (zapravo), nego kako izgledaš. Nije važno šta govoriš, nego kako to radiš. Odlazak iz malog, strašnog gradića u francuskoj provinciji, biće spas za pripovedača.
Ali ni u Parizu, tom velikom i uzbudljivom gradu, nije lako opstati (znao je to još Balzakov Ežen de Rastinjak, ali je očigledno da svaka generacija, iznova, mora naučiti da se bori s tom zveri). Drugi Eduarov roman, „Istorija nasilja“ (Laguna 2019, prevod I. Misirlić) priča je o nasilju u velikom gradu, o mreži predrasuda u koju su, svemu uprkos, uhvaćeni čak i oni koji bi, po mestu koje zauzimaju – inspektori, na primer, ili lekari – morali biti otporniji.
I, što je najvažnije, što je, u književnom smislu najdalekosežnije, ne abolira Eduar nikoga, čak ni pripovedača kojeg je momak arapskog porekla najpre silovao, a potom pokušao da ubije. Ili obratno, ali redosled nije važan.
Sve počinje slučajnim noćnim susretom: privlačnost, prijatnost, seks, upoznavanje, a onda se susret pretvara u pakao. Privlačni momak arapskog porekla najpre pokušava da ukrade telefon pripovedaču, potom vadi pištolj, davi ga, zatim siluje, na kraju beži. Roman se odigrava u nekoliko pripovedačkih ravni: na jednoj pripovedač govori o tome šta mu se dogodilo, ali, istovremeno – kao što smo to već videli u prethodnom Eduarovom romanu – analizira to što opisuje.
Na drugoj ravni pripovedač, skriven, prenosi ono što njegova sestra govori svome mužu. On, dakle, sluša kako njegova sestra prepričava i tumači ono što je upravo on ispričao njoj.
Taj postupak otvara piscu mogućnost poigravanja verzijama događaja, pri čemu, važno je primetiti, ni on, pripovedač, nije sasvim siguran u istinitost sopstvene verzije. Treća pripovedačka, a možda i problemska ravan, razvija dilemu da li prijaviti silovanje, jer pripovedač je, ipak, homoseksualac (nije čak ni žena, nego nešto još gore).
Na nagovor prijatelja prijavljuje slučaj policiji, policajci su ljubazno neprijatni, odlazi u bolnicu gde se podvrgava nizu krajnje neprijatnih i, u osnovi, ponižavajućih pregleda (ništa od svega toga ne mora da izgleda tako, ali izgleda), da bi sve bilo začinjeno strahom od ponovnog susreta s nasilnikom i osećajem poniženja koje se ne da sprati.
Najzad, na četvrtoj ravni, učesnik, svedok i pripovedač, gotovo nadljudskim naporom pokušava da razume i nasilnika i sebe.
Luj Eduar sveži je glas francuske književnosti upravo zbog toga što se priključuje velikom talasu savremene književnosti koja iznova otkriva prustovsku analitičnost, pisanje o stvarima toliko običnim da ih, stičemo utisak, postajemo svesni tek književnosti zahvaljujući, tek u magiji pripovedanja kojim je Eduar, svojoj mladosti uprkos, već ovladao.
Autor: Ivan Milenković
Izvor: danas.rs
Zašto bi, naime, kog đavola, mladi francuski pisac s početka 21. veka pisao o počecima 20. veka? Stil je, doduše, okretan i živ, te se (ovaj) razočarani čitalac nekako dovlači do kraja prvog poglavlja gde, ne bez iznenađenja, otkriva da Eduar ne piše o početku 20. već o početku 21. veka u Francuskoj! Podnaslov prve knjige, naime, glasi: kraj devedesetih, početak dvehiljaditih godina.
Ispisuje Eduar roman o odrastanju momka koji se ne oseća dobro ni u svom telu niti u svom okruženju, ali bio bi to, majstorstvu uprkos, tek još jedan tekst o prećutno pozdravljenom nasilju nad društveno devijantnima, nad onim drugačijima među nama koji su nam odveć blizu i odveć nalik da zbog toga ne bi bili kažnjeni, bilo bi, dakle, sve to već viđeno da Eduarov stil, u svojoj čistoti, ne odlikuje specifična analitičnost, moć razlaganja stvarnosti na takav način da, ni u jednom trenutku ne odstupajući od književnog izraza, pisac sistematski i neužurbano pokazuje kako se nasilje rađa, kako deluje, kako osvaja i kako uništava.
Dugo će čitaoca proganjati scena u kojoj nasilnici, u školi, teraju nedovoljno muževnog momka (po njihovoj proceni) da posrče ispljuvak. Ili opisi bede i društvenih mehanizama koji okivaju ljude čvršće od lanaca, te oni, poput galiota prikovanih za klupe na rimskim lađama, nisu u stanju ni da mrdnu.
Edi Belgel će, odrastajući, na sve načine nastojati da se uklopi u sredinu, pokušaće da glumi izgrednika, pretvaraće se da je primitivan i grub, čak će, na oduševljenje roditelja, početi da se viđa i s devojkama, ali sve to biće samo očajnički nasrtaji na sebe samog.
Ipak, možda i najdragoceniji momenat romana dobijamo kada grupa momaka, među kojima je i pripovedač, bude otkrivena u grupnom seksu. Ispaštaće, naravno, jedino on, pripovedač, jer samo on nije muževan, samo on ima piskutav glas, samo on njiše bokovima dok hoda, jedino, dakle, on odgovara predstavi pedera. Nema veze što su u orgiji učestvovali i drugi momci i što im, u svemu tome, uopšte nije bilo loše. To se ne računa. To se prećutkuje i zaboravlja.
To se dogodilo slučajno i neće više nikada. Uostalom, da li se to uopšte dogodilo? Zajednica ćuti kao zalivena. Ljudski je grešiti, uostalom. I to važi za sve, osim za pripovedača koji odgovara predstavi devijantnog tipa. Nije, dakle, važno kakav si (zapravo), nego kako izgledaš. Nije važno šta govoriš, nego kako to radiš. Odlazak iz malog, strašnog gradića u francuskoj provinciji, biće spas za pripovedača.
Ali ni u Parizu, tom velikom i uzbudljivom gradu, nije lako opstati (znao je to još Balzakov Ežen de Rastinjak, ali je očigledno da svaka generacija, iznova, mora naučiti da se bori s tom zveri). Drugi Eduarov roman, „Istorija nasilja“ (Laguna 2019, prevod I. Misirlić) priča je o nasilju u velikom gradu, o mreži predrasuda u koju su, svemu uprkos, uhvaćeni čak i oni koji bi, po mestu koje zauzimaju – inspektori, na primer, ili lekari – morali biti otporniji.
I, što je najvažnije, što je, u književnom smislu najdalekosežnije, ne abolira Eduar nikoga, čak ni pripovedača kojeg je momak arapskog porekla najpre silovao, a potom pokušao da ubije. Ili obratno, ali redosled nije važan.
Sve počinje slučajnim noćnim susretom: privlačnost, prijatnost, seks, upoznavanje, a onda se susret pretvara u pakao. Privlačni momak arapskog porekla najpre pokušava da ukrade telefon pripovedaču, potom vadi pištolj, davi ga, zatim siluje, na kraju beži. Roman se odigrava u nekoliko pripovedačkih ravni: na jednoj pripovedač govori o tome šta mu se dogodilo, ali, istovremeno – kao što smo to već videli u prethodnom Eduarovom romanu – analizira to što opisuje.
Na drugoj ravni pripovedač, skriven, prenosi ono što njegova sestra govori svome mužu. On, dakle, sluša kako njegova sestra prepričava i tumači ono što je upravo on ispričao njoj.
Taj postupak otvara piscu mogućnost poigravanja verzijama događaja, pri čemu, važno je primetiti, ni on, pripovedač, nije sasvim siguran u istinitost sopstvene verzije. Treća pripovedačka, a možda i problemska ravan, razvija dilemu da li prijaviti silovanje, jer pripovedač je, ipak, homoseksualac (nije čak ni žena, nego nešto još gore).
Na nagovor prijatelja prijavljuje slučaj policiji, policajci su ljubazno neprijatni, odlazi u bolnicu gde se podvrgava nizu krajnje neprijatnih i, u osnovi, ponižavajućih pregleda (ništa od svega toga ne mora da izgleda tako, ali izgleda), da bi sve bilo začinjeno strahom od ponovnog susreta s nasilnikom i osećajem poniženja koje se ne da sprati.
Najzad, na četvrtoj ravni, učesnik, svedok i pripovedač, gotovo nadljudskim naporom pokušava da razume i nasilnika i sebe.
Luj Eduar sveži je glas francuske književnosti upravo zbog toga što se priključuje velikom talasu savremene književnosti koja iznova otkriva prustovsku analitičnost, pisanje o stvarima toliko običnim da ih, stičemo utisak, postajemo svesni tek književnosti zahvaljujući, tek u magiji pripovedanja kojim je Eduar, svojoj mladosti uprkos, već ovladao.
Autor: Ivan Milenković
Izvor: danas.rs
