Teoretičarka književnosti Karolin Bernard, odnosno Tanja Šli, u fokus svoje romansirane biografije o meksičkoj slikarki Fridi Kalo stavlja period između avgusta 1938. i marta 1939. godine. A zašto? Ovo razdoblje bitno je za njen umetnički razvoj, od prve samostalne izložbe u Njujorku do otkrivanja novih evropskih struja i avangarde u umetničkoj metropoli – Parizu, tokom kog postaje samostalna umetnica sa sopstvenim stilom. Karolin Bernard na prelep je način opisala žar i dinamiku Fridinog stvaralačkog procesa. Slikarkina doživotna ljubav i mržnja (ali i osećaj konkurencije) prema Dijegu Riveri, njena zavisnost od njega, ali i njegova podrška i ohrabrenje, obeležavaju je podjednako kao i njegova notorna neverstva. Ona pokušava da se oslobodi ove povezanosti upuštajući se u ljubavne veze sa drugim muškarcima. Iako njena odluka da „bira između ljubavi i (umetničke) slobode“ deluje predvidivo, jer to važi za mnoge umetnice (pogotovo tog perioda), Fridina priča je ipak drugačija. Nakon teške saobraćajne nesreće koja se dogodila u septembru 1925. godine, kada je šipka tramvaja probila njenu karlicu, morala je više meseci da provede u korsetu, vezana za krevet, što je dovelo i do brojnih pobačaja. Tokom njenog oporavka najpoznatiji meksički slikar murala Dijego Rivera uvodi je u slikarstvo, koje joj s vremenom postaje sve važnije, jer u tome pronalazi sopstveni način izražavanja, stil koji je reporter Tajmsa okarakterisao kao „ginekološki“.

U septembru 1926. godine Frida slika prvi od 55 autoportreta uz objašnjenje da slika sebe zato što je često sama i zato što sebe najbolje poznaje. Putem svojih slika Frida se iznova suočava sa sopstvenim izmučenim telom kroz intenzivnu analizu ega (što su neki kritičari smatrali preteranim), kao na primer u jednom od njenih najznačajnijih dela „Šta mi je voda donela“ (1938/39). Pored toga, ona se fokusira na vlastito meksičko-indijansko poreklo kroz odeću i nakit, što je u njeno vreme bilo prava retkost, a pomoću lokalne flore i faune izražava vlastita duševna stanja ili prikazuje svoj alter ego. Iako su se u njenim kompozicijama elementi folklora često tumačili kao nadrealistički, sama Frida je to negirala, čak i kada je prihvatila poziv glavnog teoretičara nadrealizma Andrea Bretona da dođe u Pariz. Tamo nije dobila obećanu samostalnu izložbu, već je morala da učestvuje u kolektivnoj izložbi meksičke umetnosti.

U svojoj domovini samostalnu izložbu je dobila tek nekoliko nedelja pre smrti, 1953. godine, na čije otvaranje je doneta u krevetu. Dijego, za koga se ponovo udala nakon razvoda, priznao je da je ona bila najvažnija u njegovom životu, a Frida je istakla da bez Dijegove ljubavi ne bi mogla da podnese tako mučan život.

Nakon smrti Frida pada u zaborav, sve dok početkom sedamdesetih godina prošlog veka nije ponovo otkrivena u kontekstu ženskog pokreta, čime postaje popularnija od Dijega. Mnogi filmovi, između ostalog onaj svima nama poznat sa Salmom Hajek u glavnoj ulozi, pozorišne predstave, opere, radio-drame, referenece u pop kulturi, ukazuju na njen izuzetan značaj i uticaj. Na aukciji koju je organizovao „Sotbi“ 2021. godine Fridin autoportret „Dijego i ja“ (1949) dostigao je cenu od 34,5 miliona dolara, čime je nadmašio vrednost Riverinih dela skoro četiri puta.

O najznačajnijim godinama slikarkinog života saznaćete u ovoj inspirativnoj knjizi, koja je pritom savršena za opuštanje tokom vikenda!

Autor: Ulrike Bolte
Izvor: eschborner-stadtmagazin.de
Prevod: Kristijan Vekonj