Koliko god bežali od piščeve biografije u doživljaju dela (za šta se iskreno zalažem), nekada je prosto nemoguće ignorisati činjenice iz njegovog života. Naročito u slučaju kada, poput Dejvida Vana, on tako otvoreno govori o svojim traumama, ne krijući činjenicu da je pisanje za njega, barem u početku, imalo snažnu terapijsku svrhu. Posebna je stvar kada je pisac uz to još i izrazito talentovan, pa svoju životnu priču donese tako snažno da joj se ne može pridodati čak ni onaj, u poslednje vreme toliko eksploatisan, termin „autofikcije“. Ne, Vanovi romani su čista proza, fikcija u najboljem smislu te reči. A zapravo je, barem u „Legendi o samoubistvu“, sve istinito. Kad je Vanu bilo šest godina, roditelji su mu se razveli, i on se sa majkom odselio sa Aljaske, gde je rođen. Dobar deo godine i dalje je provodio u tim divljim i surovim predelima, živeći sa ocem. Otac mu je kad je imao sedam godina poklonio prvi pištolj; sa devet je već dobio pušku. Sa jedanaest ubio svog prvog jelena. Kada je imao svega trinaest godina – otac je izvršio samoubistvo. Prve tri godine Van je svima govorio da mu je otac umro od raka. Narednih petnaest godina igrao je ulogu funkcionalnog tinejdžera i mladog čoveka, dok je zapravo sve vreme patio od insomnije, i noći provodio pucajući u ulično osvetljenje. Očevim pištoljima. Kako sam kaže, plašio se mraka u sebi, gubitka kontrole nad sopstvenom svešću, potencijalnog samoubistva. Zato nije spavao, nije pio alkohol i dugo nije upražnjavao seks. Sve što je osećao bio je ogroman bes.

Zašto sve ovo pišem? Zašto se, umesto prikazom knjige, bavim piščevom biografijom? Zato što snažno verujem da neko ko nije tako duboko dotakao mrak, zašao u samo „srce tame“, ne može pisati o njoj ovako intenzivno i slojevito kako Van to čini. Obe njegove knjige koje sam čitala, „Legenda o samoubistvu“, i sada „Jarčeva planina“, rone po najdubljim slojevima čovekovog mraka, po onim predelima gde svetlost baš nikada ne dopire. U prvoj se mrak ispituje kroz mehanizme autodestrukcije, u drugoj je više okrenut destrukciji i nasilju.

Verujem da nikada nisam čitala knjigu gde je nasilje na ovaj način vivisecirano, realistično oslikano do najsitnijih detalja, raskopano do svojih korena i raščlanjeno u onome što implicira; data mu je snaga živog entiteta kao posebnog, i zapravo glavnog junaka ove knjige. Nasilje, kao primordijalni sastav čovekovog bića, drevni praelement, nešto što prethodi svakoj logici, i ranjivoj civilizacijskoj opni kojom smo se odenuli, i koja često pukne u ponekom delu sveta, pokaže krvoločne zube koji su čoveka doveli do samog vrha lanca ishrane. Čini se, ne tako retko, da čoveka na vrh tog lanca nije doveo razum, već njegova surovost. Da li smo zapravo jedine životinje koje ubijaju iz zadovoljstva? Da. „Kain je bio prvi sin“.

Obična priča o redovnom godišnjem lovu muške družine na Jarčevoj planini – dede, oca, unuka i porodičnog prijatelja Toma – odmah se na početku romana pretvara u košmar, onog trenutka kada dečak upuca lovokradicu. Dečaku je jedanaest godina. Ubistvo ne izaziva nikakvu reakciju u njemu. „Ako sam išta i osećao, onda je to bilo uzbuđenje. Možda je to bilo zbog toga što sam do sada video toliko mrtvih jelena i svega ostalog. Uvek smo nešto ubijali i valjda smo bili ovde da bismo ubijali.“ On samo želi da nastavi da ubija, da ubije svog prvog jelena i time se inicira u svet odraslih. Trojica odraslih muškaraca na ubistvo reaguju različito, svaki shodno svojoj prirodi. Kroz njihove reakcije i ponašanja Van plete začudnu priču o nasilju, zlu, atavističkoj krvoločnosti, o potrebi za ubijanjem kao prvom ljudskom instinktu. Moralnost i ljudskost gube bitku pred drevnom, elementarnom logikom jačega. Likovi dobijaju neverovatne dimenzije, Jarčeva planina uzdiže se u svoj svojoj surovoj lepoti, kao slika pakla smeštena u samo srce zemlje, leš ubijenog čoveka u dečakovoj mašti poprima nadljudske osobine.

Nad atmosferom knjige, dovedenom gotovo do ivice apsurda, najupečatljivije lebdi dedin lik – kako roman odmiče, on poprima neverovatne dimenzije, postaje elementarna sila, primarni ubilački nagon, drevna moć jačega; došao do nas iz vremena pre početka sveta, on je priroda sama, onaj njen najsuroviji deo, onaj koji podleže nekim drugim zakonima, izvitoperenom moralu surovosti; starozavetni Bog odmazde i osvete. (Još mnogo će se krvi proliti dok ne stigne Isusova reč. A i njega ćemo razapeti).

„Moj deda nije potekao od boga. Siguran sam u to. On potiče od nečeg starijeg, nezamislivog, bezosećajnog. On potiče od nečeg istinskog kao što su stene i zvezde, iz nekog neprepoznatljivog mesta stvorenog pre nego što su nastala imena. A ono što je nudio beše uništenje.“

Središnja scena romana, u kojoj dečak zaista ubija svog prvog jelena i ritualno mu jede srce, a potom ga nosi na leđima kroz šumu, poput nekog malog razapetog Hrista – definitivno je najdetaljnije, najintenzivnije i najsurovije ispitivanje samog čina nasilja koje sam u književnosti srela. To je iskustvo čitanja u kome se pitate koliko je daleko moguće posegnuti u tamu i gde se tama završava. Da li ima dno. Vanov eksplicitni realizam se, zbog tolikog intenziteta, paradoksalno pretvara u nadrealizam. Duboko uznemirujući i gotovo halucinogen pogled u to šta znači i kakav je osećaj ubiti. Vizija pakla koja nije smeštena u natprirodno, već u prirodu samu. Egzistencijalni horor u kome ništa natprirodno nije ni potrebno – dovoljno je samo čovekovo prisustvo. To je egzistencijalistički slobodan pad u kome vas ne čeka zaštitna mreža. Raščinjeni svet koji nije dotakla Isusova reč niti pomilovao Sveti Duh.

Ovu knjigu bilo bi nemoguće čitati da nije Vanovog izuzetnog talenta. To se, pre svega, odnosi na izvanredan, jedinstven stil, poetičan i surov u isto vreme. Podjednako moćan i u deskripciji prirode, ali i unutrašnjih stanja svojih junaka, on kreira zagušljivu, halucinogenu, lepljivu atmosferu, punu mirisa i zvukova, atmosferu koja čini da se osećamo kao deo košmara, iz kojeg buđenja nema, i iz kojeg na neki perverzan način, hipnotisani, i ne želimo da se probudimo – dok god Vanu odgovara.

Ovu knjigu dodatno čini upečatljivom (i uopšte čitljivom) snažna simboličko-alegorijska potentnost. To i sam Van naglašava, čestim pominjanjem biblijskih motiva – pre svega priče o Avelju i Kainu. Spektar mogućih tumačenja je zaista ogroman. Primetno je i totalno odsustvo ženskih likova. Dečak je davno ostao bez majke i bake, izložen je samo muškom uticaju, ne postoji nužan balans nežnosti i topline u njegovom životu. Bez ikakve mizandrije (molim da me ne shvatite tako) verujem da je Van ovakvim postupkom hteo da istakne u kojoj meri je nasilje pre svega muška stvar, stvar koja je iz nužnosti prvobitnog lovca prerasla u nepotrebno ubijanje savremenog čoveka.

„Deda u 'Jarčevoj planini' postaje otelotvorenje starozavetnog Boga. Možda i najbolji način da se on razume je antimaterija, što je najbliže što možemo da opišemo Boga. On daje život ali može sve, može i da uništi, i definitivno nam neće dati nijedan nama pojmljiv znak... Otac je moralan čovek, bespomoćan pred licem realnosti naše suštine. U knjizi je đavo sama Jarčeva planina, uzdiže se ka moći, a leš je Sveti Duh. Lovokradica je Isus“ – sam Van nam daje jedan od mogućih ključeva za čitanje ove knjige. Svakako, nama ostavlja pravo i mogućnost da je čitamo i u nekom drugom, svom ključu. Na kraju, čak i u ovako mračnim i teškim knjigama, nesumnjivo je baš to lepota književnosti. Zato mogu slobodno da kažem da je preporučujem, Dejvid Van je izuzetan pisac – a vi ćete sami proceniti da li je za vas!

Autor: Lidija Nikolić
Izvor: Delfi Kutak